SF tim
* 23.09.2019. 00:39:03
napredna pretraga  
Dobro došli, Gost. Molimo vas prijavite se ili se registrujte.
Da niste izgubili svoj aktivacioni e-mail?

Prijavite se korisničkim imenom, lozinkom i dužinom sesije
Vesti: Fan forum SF fanova. Smile
 
  Portal   Forum   Pomoć Pretraga Igre Prijavljivanje Registracija  
Stranice: [1] 2   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Ne idite ka tami, deco  (Pročitano 11348 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Sal
Banovan korisnik
predsednik


Poruke: 5.649
Ugled: +28/-10
Starost: 49
Lokacija: In the face of the place
Slike: moj album
Pol: Muškarac
Van mreže


WWW
« poslato: 08.10.2009. 21:36:52 »

Naslovna.
« Poslednja izmena: 10.10.2009. 09:47:00 od Sal » Sačuvana

...We'd better get back, 'cause it'll be dark soon, and they mostly come at night... mostly...
Sal
Banovan korisnik
predsednik


Poruke: 5.649
Ugled: +28/-10
Starost: 49
Lokacija: In the face of the place
Slike: moj album
Pol: Muškarac
Van mreže


WWW
« Odgovor #1 poslato: 08.10.2009. 21:37:59 »

Nije bas "islo" kako sam ja hteo, ali sta da radim kad me prica "vodi", umesto da ja vodim nju...

Ipak, mislim da i nije toliko losa.
 Smile
Sačuvana

...We'd better get back, 'cause it'll be dark soon, and they mostly come at night... mostly...
Sal
Banovan korisnik
predsednik


Poruke: 5.649
Ugled: +28/-10
Starost: 49
Lokacija: In the face of the place
Slike: moj album
Pol: Muškarac
Van mreže


WWW
« Odgovor #2 poslato: 08.10.2009. 21:39:10 »

Tama je prekrila grad. Sunce se povuklo iza horizonta ustuknuvši pred nadolazećoj noći.

Nekoliko prilika se počelo okupljati na najvišoj zgradi grada. Kao i svako veće, prethodnih sedamsto godina, sastajali su se na istom mestu i nemo, bez reči, promatrali grad pod sobom.
Niko nikad, za ovoliko godina, nije izustio ni jednu jedinu reč, niti je skrenuo pogled sa prizora ispod sebe. Sve do ove noći  

Suza, velika i teška, je krenula iz crnog oka devojke koja je stajala na samom rubu dva kilometra visoke zgrade. Trag koji je ostavila na bledom obrazu je svetlucao sjajem jednog omanjeg sunca, obasjavajući krov nebodera, kao i sve okupljene na njemu.
Konačno se suza zaustavi ispod devojčine brade, i uz oklevanje, obruši se u ambis ispod sebe.
Kada je dotakla hladnu betonsku površinu ispred nebodera, raspade se u deset malih svetlećih vila, koje su nošene svojim krilima odlepršale  svaka na svoju stranu, parajući svojom svetlošću sedamsto godišnju tamu grada.

I prilike na krovu nebodera videše po prvi put, nakon toliko godina, svetlost u noći.
A malo zatim, začuše i prvi zvuk …
Devojka pomeri svoje kao krv crvene usne i tiho, gotovo šapatom, izusti
„Gde su otišla…gde su otišla naša deca….“.

Sedam patuljaka se pomeriše sa svojih mesta i svaki priđe devojci da naprave krug oko nje i tako se zagrliše. A devojka svakog od njih pomilova po obrazu, dok su joj suze, velike i teške, tekle i dalje niz obraze.
Zatim Crvenkapica zajedno sa svojim vukom priđe Snežani, spusti joj dlan na mokri obraz i isto tako tihim, skoro kao šapat tihim glasom reče…

„Ne plači Snežana, ne plači molim te..vratiće se … čekaćemo ih još sedamsto godina pre nego nas zaborav prigrli“

Snežanin šapat obiđe celi svet, svaki grad, svako selo i svaku kuću u kojoj nekad živeše deca, ali ne nađe ni svetla ni vatre. A ni ljudi.
Ipak, šapat se zaustavi na svakom velikom brdu i zgradi iznad svakog grada i sela, te ponovi reči devojke svakoj prilici koja je potekla iz njenog sveta bajki, a koji isto tako nemo posmatraše i čekaše sedamsto godina svaku noć, od sumraka do prvih sunčevih zraka…
A samo malo za njim, šapat Crvenkapice ponovi to isto i sve prilike iz bajki sveta poslušaše i nastaviše čekati.

Sedam patuljaka a i Crvenkapica se odmaknuše od Snežane i vratiše se na svoja stara mesta, da i dalje čekaju i u tamu grada gledaju…jer, sjaj deset malih vila, koji obasja grad, se ugasio nakon par dugih momenata, a njihovih kratkih života.



„Jebeš ti ovo, Damijane ….“
reče Mitar svom prijatelju i saradniku.

Damijan nastavi čitati svoje novine na elektro foliji dok su mu razne boje otiska sa iste skakale po bledom licu uokvirenim gustom crnom kosom.
Kao 38 godišnjak, važio je za zgodnog momka i poželjnu priliku, ali on je voleo svoju slobodu.
Nakon par momenata postade svestan Mitrovog komentara i zapita ga
„Šta sad jebataš, da mi je znati“

„Pa zar nisi pročitao“
Upita ga Mitar, sad vidno uznemiren. Savi svoju elektro foliju i strpa je u džep svog radnog kombinezona.
Zatim se okrenu ka Damijanu, koji je i dalje sa interesom čitao članak o puštanju u pogon nove automatske tvornice bio robota, ili kako su ih odnedavno počeli nazivati „Biotron-a“, u okolini Novog Sada.
Upitao je foliju za članak, i podaci su počeli da se nižu na celoj površini iste.
Kad nađe šta ga je interesovalo, okrene se svom drugu, čiju uznemirenost je sasvim ignorisao i reče mu.,
„Evo traže nadglednike u novoj fabrici biotrona, Da im pošaljemo zahtev za preuzimanje i odemo odavde?“

Pre par godina, Damijan i Mitar su radili kao piloti svemirskog broda „Tesla ISS- 04“.
Bili su zajedno na akademiji u Moskvi, i tamo se upoznali kao zemljaci.
Od tada su bili nerazdvojni prijatelji, sa istim shvatanjima i pogledima na svet.
Savet sveta je to uvideo, i odlučio u jednoj nano sekundi da budu u istoj posadi, kada im se dodeli brod.
Savet sveta dosad nikad nije grešio, pa ni ovaj put. Ipak, veštačka inteligencija ne greši..
Obojica su bili vrhunski piloti, sa najmanjim brojem kriznih situacija, kašnjenja i slično.
Živeli su sasvim lepo i udobno, sve do onog kobnog leta sa Marsa.

Na Marsovskom nalazištu drevnih, naučnici su pronašli, uz sva ostala čudesa, nešto slično vinu i kao i sve ostalo, konzervirano kriogenskom metodom.
Uz desetak ukrcanih putnika i njihove opreme u astro luci „New Sarajevo“ na Marsu, ukrcali su i kontejnere sa tim pićem drevne civilizacije..

Na oko pola puta, otkazali su im motori.
Nikad se u novijoj istoriji letova to nije desilo.
Pojedini delovi unutar mašinskog odeljena su bili totalno sprženi, i njima dvojici je odmah bilo jasno da je to delo neisprvnih biotrona, koji su sa vremena na vreme padali u svojevrsnu komu i radili nekontrolisano dalje, ali nikad u ovolikom broju zajedno.

Obavestili su kontrolu, koja je momentalno sa meseca odaslala brod „Kaligula ISS-01“ sa potrebnim delovima
Njima je naređeno da čekaju i po svaku cenu obezbede tovar, i drže na oku putnike.
Nakon petog dana čekanja, radoznalost im nije dala mira i pod izgovorom redovne inspekcije tovarnog dela, uzeše par jedinica tog vina i odmrznuše ga brodskim krio uređajem za čuvanje namirnica..
Među putnicima su bile i dve tehničarke biotrona, koje su još na početku putovanja merkale Mitra i Damijana…
Budući da su morali čekati sedam zemaljskih dana, a nisu imali drugog posla, pravili su non stop žurke uz vino, žene i muziku.

Ali, vino drevnih je imalo daleko veće posledice, nego obično pijanstvo i mamurluk.
A te posledice su upravo vukle pilote i putnike da ga piju još više….
Nakon pristanka „Kaligule“ na Teslu, serviseri i policajci su zatekli raskalašno stanje. Vino drevnih je nestalo, sve do zadnje kapi.

Mitar i Damijan su uhapšeni, procesuirani i ispitivani. Kao i dve putnice.
Zatim im je uzet neuro otisak  i oduzeta im je privilegija pilota svemirskih letova na neodređeno vreme.
Sećali su se svega, i priznali su svoju grešku. Ali, nisu se setili tog posebnog dejstva vina, jer im je taj deo izbrisan iz pamćenja. Kao i svim putnicima Tesle.
Ipak, nekad im se na momenat vrati pamćenje tih trenutaka, i tada se setiše da su na Tesli videli Alisu iz zemlje čuda kako im nešto suznih očiju govori, da preklinje, ali nisu mogli da je shvate…i prepisaše to pijanstvu.
.


„Ma čoveče, kakva fabrika biotrona u nekoj selendri, popusti me sa tim….Nećeš videti tamo nikoga živog, a kamoli bar i zgodno žensko.
Ti pali, ja ostajem ovde…Nego, jesi pročitao ono za Ganimed?“

„Ne, Mitre, nisam. Ali znam da ćeš mi ti sada reči“
Odgovori mu Damijan.

„Bilo je sinoć i na vestima, cela planeta bruji o tome…Kako bre nisi video?“
Upita ga prijatelj, sav u čuđenju…

A Damijan mu odgovori..
„Bio sam sa Zoricom, onom malom komunikatorkom sa 316 sprata…“

Mitar se namršti, pa opet upita svog druga
„A šta ste majke ti radili, kada su vesti celu noć emitovale novost?

„Objašnjavao sam joj poletne vektore i trajektorije oko sunca.“
Odgovori Damjan

„Ozbiljno? Znaš da to ne može svako skont…“

„Nekad si zaista glup kao točak, Mitre, znaš?“
Reče mu prijatelj, i rastegnu usta u veliki osmeh.

„Aaaa, sad kontam….“
reče Mitar i šeretski se nasmeja.

Ostali putnici u podzemnom elektromagnetnom vozu, koji su pratili razgovor, nasmešiše se takođe.

„Vidi, Dado, našli su na Ganimedu još jednu bazu drevnih.,..ali ovaj put to nije obična baza…“

„Nego?“

„Ma jeste to baza i sve, čak su u hangarima našli dva ogromna broda, ali ipak sa običnim pogonom.“

„Pa dobro, Mitre crni, sve je to jasno. Naši brodovi, kao i pola ovih cirkusa ovde se i zasnivaju na njihovoj tehnologiji, i šta te tu sada toliko nasekiralo?“

„Kako si bre toliko glup, Dado… dosada je pronađeno desetak brodova bez zvezdanog pogona, a njihovi audio video zapisi lepo govore da su došli iz nama nepoznatog sazvežđa“

„Pa?“
Upita Damjan Mitra.

„Pa ko je sada glup, jebo te….kako su mogli doći do ovde, pokrepati od iznenadnog fenomena straha, a nisu ni jedan zvezdani brod ostavili iza sebe?“

„Ajde kaži, interesuje me baš kako“

„Oni nisu došli brodovima, glupi Dado. I nisu došli iz nepoznatog sazvežđa našeg svemira. Došli su inter dimenzionalnim portalima. Jedan od tih portala je otkriven na Ganimedu. I pogodi šta je još otkriveno?“

„Jebote više, ne drndaj mi živce nego govori“
Odbrusi mu Damjan

„Otkrili su vapaj pomoći drevnih preko portala do njihove dimenzije. Objasnili su uzrok i postanak fenomena, poslali podatke tamo, kroz to čudo, i odgovor je stigao pre mesec dana…. Kroz portalov komunikator..Izgleda da vreme kod njih mnogo sporije protiče“

„Šta? Kakav odgovor, jebo te….“
Damjan je raširenih očiju direktno gledao u svog prijatelja, koji je nastavio….

„Vidiš, to je otkriveno pre skoro godinu dana, a danas i zvanično  objavljeno.
« Poslednja izmena: 09.10.2009. 21:25:07 od Sal » Sačuvana

...We'd better get back, 'cause it'll be dark soon, and they mostly come at night... mostly...
Sal
Banovan korisnik
predsednik


Poruke: 5.649
Ugled: +28/-10
Starost: 49
Lokacija: In the face of the place
Slike: moj album
Pol: Muškarac
Van mreže


WWW
« Odgovor #3 poslato: 08.10.2009. 21:40:41 »

Sećaš se da smo videli kako biotroni grade novu flotu brodova u Lunarnoj orbiti, i kako smo se čudili dizajnu istih? E to ti je druže moj ratni dizajn. Gradimo flotu ratnih brodova da je stacioniramo oko Ganimeda i Marsa..Jer pretpostavlja se da i na Marsu postoje portali, iako smo im tamo otkrili skoro sve baze.“

„Ne seri, Mitre…i kada dolaze?“

Sada su sve oči u podzemnom vozu bile uperene u Mitra, iako je to celom svetu bilo objavljeno još juče.

„Dolaze za dve godine, dok završe analize onog fenomena straha. Tako kažu guzonje u belim mantilima, lingvisti. I bojim se da smo ga najebali onda. Baš najebali.
Jer, po njihovim zapisima smo skontali da su jako nezgodni što se tiče njihove imovine, a naš solarni sistem su proglasili svojom imovinom, Damjane. I to pre nastanka čoveka
Naša jedina sreća je što njima vreme mnogo sporo protiče tamo, u njihovoj dimenziji“

Ljupki ženski glas na interkomu voza je izgovorio „Stanica Ušče“ i dvojica drugara se podigoše i krenuše ka izlazu.

Obojica se zabrinuto zaputiše ka svom radnom mestu, bez da su izgovorili i reč.
Najveća zgrada ne samo u Beogradu, nego u celoj evropi se uzdizala ispred njih.
 
Ravno dva kilometra visoka.



2032. godine, zemlju je dokrajčio poslednji rat. Nije bilo pobednika, ostali su samo pobeđeni.
Svi prirodni izvori su bili iscrpljeni, sva voda zatrovana. Hrana se uzgajala veštački, a voda fabrikovala.
Skoro kompletna fauna, kao i flora je uništena. I to pre nego što se magnetni polovi obrnuše.
Ostale su male nade za čoveka.

I kao kazna od boga, sa neba dođe kometa da još više desetkuje i zagadi zemlju, a život na njoj dovede na sam rub bitisanja.
Ostatak od nekad moćnog čovečanstva se povuče ispod površine da u tami sačeka sjaj sunca koje mnogi neće dočekati.

I dole, duboko pod zemljom kraj termalnih izvora i podzemnim rekama lave, konačno se čovek okrenu sebi.
Uvide svoje greške, i zareće se da nikad više ruku na brata neće dići, niti prirodi njeno otimati i silovati.
Ljubomorno i sa pažnjom, čovek njegova svoju tehnologiju i nauku, i sva saznanja podeli sa braćom svojom u drugim pećinama drugih država koje ne postojaše više.

I okrenuše se deci svojoj, da ih uče svim naukama bez besa, srdžbe i svađa.
I svaki put pred spavanje, svakim danom tokom dvadeseto godišnjeg boravka ljudi ispod površine, svoj deci pričaše skoro zaboravljene priče. Pričaše im bajke.

2053. godine čovek naukama utvrdi da je vreme došlo povratka na površinu.
Zemlja se stabilizovala i mora se smiriše, a sunce se ponovo pojavi razbijajući zadnje ostatke debelog sloja prašine oko planete.

Dade se na posao, i sa svojim mašinama i robotima izgradi na ruševinama svoje carstvo.
Za deset godina, svi veliki gradovi su iz pepela ponikli.
Ali, ulice i zgrade ostadoše puste, tek se mogao pokoji prolaznik videti…
Jer, malo je sinova čovečijih ispod zemlje bilo, a još manje će ih sunce dočekati.

Ipak, u narednih sto godina narodi se deset puta povećaše, i gradovi oživeše i blistaše kao nikad.

Čovek sede sa bratom i napraviše dogovor da neće više nikad biti ratova, gladi i tuge, i da će jedan um da upravlja svima.
I tako sastaviše veliki um, najveći i staviše ga na sever u večni led.
Nazvaše ga Savetom Sveta, i vladao je nepristrasno i za dobrobit svih.

Ekonomija je cvetala, niko nije morao da radi ali je imao dostojanstvo, krov i izobilje hrane.
Ko je hteo da radi, imao je i više od toga.
Niko nije bio bolestan, jer bolest nije postojala.
Nauka je čoveka otela iz kandži raznih oboljenja i preranih smrti.

I tada, čovek se opet okrenu zvezdama.
Ali do zvezda je bio težak i dalek put. Trebalo je prvo solarni sistem osvojiti.
I nauka napravi brodove, slabašne i spore, ali upotrebljive.

Prvi automatski brod sa robotima sleteo je na Mars 2166. godine.
Drugi dve, a treći jednu godinu za njim.

Brod sa kolonistima je stigao šest meseci posle zadnjeg i naseli prvi put ljude na Mars.
Automati i roboti napraviše lep grad, sav automatizovan sa parkovima, zgradama, jezerima i plantažama pod kupolama za svoje gospodare, koloniste.
Ali napraviše i Astro luku za sve pravce u solarnom sistemu. I nazvaše je New Sarajevo.

Dve Marsovske generacije su se smenile, kad ljudi otkriše grad drevnih.
Nazvaše ga Sezam, po jednoj staroj bajci u kojoj se tako nazva pećina puna tajni, čudesa i bogatstva.
Strukture od poznatih i nepoznatih materijala, starijim i od samog postanka čoveka, se održaše do dana današnjeg. Njihovo iskustvo u gradnji da traje beše veliko kao svemir.
Videše im likove, i njihovu nauku i tehnologiju, i slike pokretne. Videli su šta su jeli, šta su radili, i kako su živeli.
Videli su i njihove biblioteke pune nauke, i njihove medicine sačuvane u cevima čistog vakuma.

Sve je to uredno istraženo i Savetu Svetova na analizu prosleđeno.
A Savet održa govor izvršiteljima njegovim svake zemlje sveta i zaključi.
„Ne znamo još odakle su došli, ali znamo da su vrlo slični nama, da imaju mnogo razvijeniju tehnologiju i da su odumrli radi nepoznatog fenomena.
Nema podataka o preživjelima , fenomen ih je zbrisao jako brzo, u pitanju su bili časovi.
Autopsijom mumificiranih tela je utvrđeno kako se pretpostavljalo. Umrli su od straha.
Grad je podignut pre vremena čoveka, a katastrofa se desila oko 200 godina posle.

Još mnogo neotkrivenih tajni leže tamo, i uskoro ćemo ih rasvetliti.
Najveći zadatak je da utvrdimo odakle dolaze.“

Sve svetske tele i holovizije su prenele izveštaj Saveta Sveta. Jer, u njegovom svetu nije bilo tajni ni skrivanja istina.
Jako brzo, nakon otkrića Sezama, čovek je imao korist od njegove tehnologije i nauke.
Biotroni su bili produkt toga.
U njegovim bibliotekama čiji jezik nije bio komplikovan, su našli uputstva, jasna, za proizvodnju.
Trebalo je veštački uzgojiti organizam po datom DNK kodu, i prilikom razvoja ugrađivati mu male ili velike alatke za specifičnu namenu, od titanijuma.

Rezultat toga se odrazio jako brzo na čoveka.
Manuelna radna snaga je izumrla.
Svako se mogao posvetiti svojim afinitetima i htenjima.
Biotroni su bili dovoljno inteligentni da su razumeli i komplikovanije radne zadatke, ali ipak u domenu prostih fizičkih operacija.
Trošili su specijalnu biljnu kašu kao gorivo za svoje ćelije, a operaterima komplikovanijih alata, kao što su kamioni ili dizalice, vozovi ili brodovi su ugrađivani i dodatni upravljački procesori u mozak.

Biotronova jedina emocija je uživanje u svom radnom zadatku.
Drevni su se i za to pobrinuli.
Ali, niko nikad nije znao kada će biotron umreti, i u kojoj kritičnoj fazi rada.
Zbog toga, svaku radnu grupu tih polu stvorenja je morao nadgledati čovek.

I to se smatralo najdosadnijim poslom na svetu.
 
Jedini slučaj, kada bi biotron prekinuo rad, je kada bi neko u njegovoj blizini čitao bajke ne glas. I dok god bi čitalac recitovao reči bajke, biotron bi tako stajao, i usmerio svoje uši ka izvoru zvuka.
 Ali nikad i oči, od kojih su pojedini modeli imali i desetak pari. Oči su im tada gledale čas na jednu, čas na drugu stranu kao da gledaju ta stvorenja iz bajki, a koja su postojala samo kao reč čitaoca.
Prvo saznanje o tom fenomenu su prijavile vaspitačice širom sveta, čitajući bajke deci.



„Dodaj mi taj šećer, života ti“
Zamoli Damjan svog kolegu
„Drži“ dodavajući mu posudu, Mitar procedi
I vidi ovo… tri krepala biotrona od sinoć, još leže tamo i smrde. Šta ovi iz noćne rade, nemam pojma.“

„Pa šta rade, šilje pevca celu noć, nije im prvi put. Eno vidi na hologramu, onaj jedan se izvrnuo i poprečio put ostalim. Celi njihov komunikacioni tunel je zagušen.
Naredi onome prvom da ga natovari na leđa i baci u najbliži terminator. Kilo šnicle više stanovništvu. Možda nam baš njega serviraju za ručak.“

Damjan dodirnu hologramski prikaz prvog biotrona do onog mrtvog i reče
„Biotrone 406, natovari prepreku ispred sebe i odnesi je do prvog terminatora, pa je ubaci unutra. Zatim nastavi zadatak. Kraj“
Mitar uključi kameru u komunikacionom tunelu biotrona i hologamska slika se raširi preko cele kontrolne sobe najveće zgrade u evropi.

Obojica su srkala kafu i gledala kako biotron 406 iz trećeg pokušaja uspeva da natovari mrtvo meso na sebe, i kako se komunikacioni hodnik pola metarske visine odguši malim zdepastim više nožnim komadima mesa, načičkanim raznim alatkama..

Njih dvojica, po kazni Saveta Sveta, su na neodređeno vreme radili u komandnom centru održavanja zgrade, ponosa Beograda i evrope.
Brinuli su se o blizu 1600 biotrona koji su imali zadatak da održavaju zdanje i okolne objekte i budu na usluzi stanarima i radnicima u istoj.

Monotonija im se uvukla u kosti, i dali su se na čitanje i gledanje predstava na holoviziji.
Svi sistemi su radili automatski, i njihova jedina uloga je bila da uklone prepreke biotronima, kao i odumrle jedinice i njihovim zamenama izdaju jasna uputstva.

Odjednom, zvuk komunikatora objavi dolazeći poziv. Podiže se novi holograf sa amblemom Saveta Sveta.
Mitar i Damjan se zagledaše, i prvi Mitar stisnu petlju da se odazove.

Slika se nije promenula, ali ugodan ženski glas preplavi prostoriju.

„Po odluci Saveta Sveta vas dvojica, Mitar B997 i Damjan F031, se vraćate na letačku dužnost.
Preuzimate brod „Tor WSS-2“ u mesečevoj orbiti. Naređenja vas čekaju na istome.
Imate 48 sati da se javite na palubu i preuzmete komandu. Direktiva broj 33454-445 uručena i pročitana. Potvrdite“

Obojica uglas odgovoriše „Jasno“
Sačuvana

...We'd better get back, 'cause it'll be dark soon, and they mostly come at night... mostly...
Sal
Banovan korisnik
predsednik


Poruke: 5.649
Ugled: +28/-10
Starost: 49
Lokacija: In the face of the place
Slike: moj album
Pol: Muškarac
Van mreže


WWW
« Odgovor #4 poslato: 08.10.2009. 21:41:19 »

Nakon nestanka holografske projekcije, ponovo se zagledaše jedan u drugoga, dok su reči  ostale neizgovorene i suvišne.

40 sati nakon prijema poruke, dva prijatelja se nađoše u vazdušnoj komori ratnog intersolarnog broda Tor WSS-2.
Momentalno im je zapalo za oko sasvim drugačija konstrukcija i dizajn letelice.

„Ako ovo nije kopija ratnog broda drevnih, ja sam Miki Maus“
reče Damijan, dok su čekali da se unutarnja vrata komore otvore.

„A ja zli vuk iz crvenkapice ako nije kako ti veliš“
Odgovori mu Mitar.

Nakon par sekundi, otvoriše se unutrašnja vrata i dvojica pilota kročiše na palubu Tora.
Tamo su ih dočekali operateri naoružanja, tehničarke Nataša i Sandra.
Pozdrav je bio srdačan, ali ipak pod teškim velom još težih i neizgovorenih pitanja.
Jer, asistenti – operateri naoružanja su bile one dve naučnicei  tehničarke biotrona koje su prevozili onomad ka zemlji, na brodu Tesla ISS-04. Prekvalifikovane implantima da rukuju nuklearnim raketama i torpedima antimaterije sile uništenja jednog Jupitera.

Povele su ih u razgledanje broda, i ukazali da na palubi ispod njih obitava celi garnizon vojnika, sa implantiranim znanjem stare i zabranjene veštine ratovanja.
Jedinici ispod je bilo na raspolaganju deset lendera, u kojih je mogao stati kompletno odeljenje od 12 ljudi, sa svom pratećom tehnikom, svojim nano odelima i naoružanjem.

Na komandu Saveta Sveta izvršiće desant na određeni portal, uništiti ga i sve što bude izlazilo iz istoga i nastaviti u pripravnosti patrolirati tim delom sistema.
Sve do dana odlaska.

Jer, Savet Svetova je odlučio u par nano sekundi da bi drevni otpočeli momentalnu invaziju i istrebljenje čoveka, kako na zemlji tako i na satelitima njegovim.
Nakon dugih godina analize svakog njihovog nalaza, svake njihove knjige i video zapisa, Savet Sveta je došao do saznanja da oni znaju da ovde postoji rasa koja je za samo par časova usmrtila sve njihove koloniste. Rasa pre čoveka.
Namerno ili slučajno, Savet Sveta je zaključio da nikad neće moći dati odgovor na to pitanje.
A ne verifikovana pitanja nije objavljivao. Svoje sumnje je ostavio u zupčanicima velikih matematičkih kotača, da se vrte tamo dok se jednačina ne popuni.

Ali isto tako, Savet Sveta je po prvi put doneo odluku za koju nije imao verifikacionu osnovu, logiku i konstante.
Imao je samo osećaj. I postupi po njemu. I Savet Sveta dobi još jedan novi osećaj, a taj bi ponos.
Ponos što odluči na osnovu intuicije, i ponos što se time osećao bliži čoveku nego i jedna veštačka svest širom solarnog sistema.
 I iz toga, on spoji u jedan brod sve ljude koji jedini od svog čovečanstva probaše vino drevnih.  

I dok je razvijao strategiju odbrane, gradio brodove i odabirao ljude za rat protiv nadolazećih, Savet Sveta je naredio milionima biotrona da sagrade velike objekte u svakom gradu čoveka na zemlji i satelitima. Da sagrade portale. Portale za spas čoveka.
I objaviće to danas deci svojoj, celom čovečanstvu da je beg u drugu dimenziju jedini spas. Nije znao koliko drevnih ima, i koliko će biti uporni da povrate ono što je njihovo po pravu prvoga. Nije ga ni interesovalo mnogo. Primarno mu je bilo da sačuva čoveka prvo od njega samog, a onda od drugih.

I odasla kopije svoje svesti u preko 40 ratnih brodova, u njihove veštačke inteligencije da vremenski pomak ne utiče na izvršenje zadatka, niti da ostanu bez njega u slučaju napada.
Preko 40 kopija Saveta Sveta će biti dovoljno da se čoveku pokaže put.


U omanjoj sali za sastanke komandnog dela TOR-a, četiri prilike su sedele pod staklenom kupolom, svako sa šoljom kafe u ruci i teškim mislima u glavi.

Napokon, Nataša razbi tišinu.
„Ne mogu da svarim da smo onda imali svi iste….halucinacije“

„Ti i tvoj naučni um…ne vidiš dalje od knjiga drevnih i njihovoe psihologije…pretpostavimo da to i nije bila halucinacija“
Odgovori joj Sandra, te nastavi…

„To vino koje smo onda onako…nepromišljeno pili, mora da je izazvalo taj …efekat masovnog viđenja nečega.
Iako se dobro sećam svakog detalja, ne sećam se šta mi je ta …halucinacija…govorila.

Opet je zavladao kratkotrajni muk, koji Mitar prekinu sa šeretskim osmehom na licu..
„Ne bi ja rekao da se ti svega sećaš….“

Sandra se zacrveni, i spusti pogled.
Onda se oglasi Damjan..
„Mitre, ne seri. Koji ti je? Mi ovde o ozbiljnim stvarima koje smo zajedno doživeli, a ti samo na to misliš….“

Sad i Mitar spusti pogled i promumlja…
„Izvinite svi…samo, teško mi je to da svarim…mislim, i ja se svega sećam…sem tog dela.
 I znam da su nam taj deo memorije izbrisali, po naređenju Saveta Sveta.
To mi je baš bez veze….“

Nataša ustade i priđe velikom panoramskom prozoru. Zagledala se u sve manje sunce, čiji zraci su bezuspešno napadali zaštitnu foliju panoramskog stakla.
Naposletku, reče…
„Mislim da postoji način kako da povratimo to sećanje…..“

Sve glave se okrenuše prema njoj.
Otpila je gutljaj mlake kafe, i okrenula se prisutnima...
„Slušajte, moj posao pre je bio da rešavam probleme biotrona sa moždanim disfunkcijama. I najčešći metod otklona tih anomalija je bio metodom regresivne hipnoze.
Budući da biotroni zasada ne mogu govoriti, imam samo osećaj da su sve te njhove smetnje izazvane istim fenomenom.
Nakon brisanja tog momenta njihove memorije koji bi mi instrument pokazao, oni bi nastavili funkcionisati sasvim normalno.“

„Pa kakve to sada veze ima sa nama“
Upita Damjan

„Mogu pokusati na nekom od vas metod te hipnoze, pa da vidimo šta je zaista bilo za vreme te masovne halucinacije.
Nikad to nisam radila na ljudima, ali mislim da bi trebala pokušati. Sandra, šta ti kažeš?“
Upitala je svoju suradnicu.

„Mislim da si u pravu, treba pokušati. U medik sektoru postoji potrebna oprema. Svesna si rizika. Pokušaćeš na meni.“

Ponovo je zavladala tišina u prostoriji.

„Onda, da pokušamo, ionako do Ganimeda nemamo šta raditi, stižemo tek za dva dana..“
Reče Damijan, ustade i krenu ka koridoru koji se prostirao duž osi broda.
Ostali krenuše za njim, ali ih ugodni ženski glas brodskog Saveta Sveta pred samim vratima zadrža.

„Pažnja. Saopštenje Saveta Sveta sa zemlje je pristiglo. Glasi:
Zadnjih godinu dana je tražena najoptimalna varijanta izbegavanja sukoba sa drevnim, koji uskoro pristižu preko dosad otkrivenih portala na Ganimedu i Marsu.
Superiorniji u svakom pogledu, otvoren sukob sa njima je isključen.
Njihovi portali su sami nametnuli rešenje. Moramo napustiti naš solarni sistem kroz portale koje smo izgradili na zemlji, Marsu i oko orbite Marsa, za naše brodove.

Otkrili smo dimenziju paralelno našoj, proseka svemira par milimetara. Projektovali smo postanak svemira u istoj i ubrzali vreme do maksimalnih granica.
Popunjavanjem vremenskih varijabli, stvorili smo tamo čovečanstvo i svetove apsolutno iste naše. Zatim smo obrnuli vremenske varijable, okrenuli jednu fazu vremenskog toka tako da populacija te zemlje nikad nije postojala, ali im je sva infrastruktura ostala, apsolutno identična kao naša. Prethodnica i dva miliona biotrona su već na novoj Teri  Ništa se neće razlikovati  Prolazak kroz portal će rezultovati percepciju kao da niste ni prošli.  Naći će te se u svom poznatom okruženju i nastaviti sa radom i svojim životom.
Naša ratna flota će usporiti eventualni napredak drevnih do zemlje i kolonija, dok evakuacija ne bude kompletna. Nakon toga će  pokušati uništiti njihove portale, flotu i sve artefakte u solarnom sistemu. Na kraju će krenuti za nama, i zatvoriti zadnji portal za sobom.
Svim zemljama Tere i kolonijama je odaslat plan evakuacije, koji počinje upravo sada.
Odbijanje prolaska kroz portale povlači sa sobom ostanak na sopstveni rizik, i isključenje iz prava čovečanstva.
Proces transfera se završava za 40 , a flote za 70 časova.
Kraj poruke.

Iako su, kao novo formirana vojna snaga čovečanstva, bili unapred upoznati sa planom Saveta Svetova, ostali su zatečeni.
Sada je bilo zvanično. Ipak, u njima nije tinjala nikakva nada da će ih drevni poštedeti i ostaviti u solarnom sistemu da žive u miru.
Ušli su u medik sektor i tamo zatekli grupu vojnika na podešavanju borbenih implanta.
Uljudno su pozdravili lekarku i tehničarku, izmenili par fraza sa njima i odbili poziv za večeru, pravdajući se zauzetošću.
Kada su ostali sami, Nataša je podesila potrebne instrumente, a Sandra legla na uni skener.
Zatim je tehničarka sela kraj drugarice, i uvela je u trans ritmičkim ponavljanjem rečenica.
Tri boje svetlosti iz Natašine olovke su prestale svoju igru po Sandrinom licu. Sada je bila spremna.
Prsti su joj leteli po terminalu, sa kog joj je bila vidljiva kompletna neuro mreža njenog mozga.
Ipak, nije tačno znala gde da fokusira dva lasera, pa se poslužila oprobanom metodom.
Tihim glasom je rekla
„Sandra, vrati se na Teslu, na naše putovanje sa Marsa na Teru…“
Odjednom, ispred Nataše iskoči hologram, scena ulaska na brod viđen iz prvog lica. Zatim, slaganje odeće u mali orman kabine, onda upoznavanje sa Mitrom i Damjanom, pa opet kadar Mitra u kantini broda.

Sada su joj bile jasnije mnoge stvari na neuro mreži, čiji su pojedini delovi promenili boju i intenzitet sjaja i terminal je izbacivao sve više podataka.

Onda je Nataša naredila Sandri da se seti događaja za vreme prve žurke.
Jasna crvena linija se ukazala na Sandrinoj neuro mreži, tačno označivši blokirani deo memorije.
Sugestivnim glasom joj je ponavljala da zanemari i poništi blokadu i crvena linija je nestala.
Čista neuro mreža je bila pred njom na holo panelu, i mogla je pristupiti bilo kojoj tački njenog sećanja.
Struktura memorije je bila vrlo slična biotronskoj, ali mnogo kompleksnija.

Zatim se obrati Mitru i Damjanu…
« Poslednja izmena: 09.10.2009. 00:01:26 od Sal » Sačuvana

...We'd better get back, 'cause it'll be dark soon, and they mostly come at night... mostly...
Sal
Banovan korisnik
predsednik


Poruke: 5.649
Ugled: +28/-10
Starost: 49
Lokacija: In the face of the place
Slike: moj album
Pol: Muškarac
Van mreže


WWW
« Odgovor #5 poslato: 08.10.2009. 21:43:50 »

„Blokada joj je uklonjena, i sećanje je tu. Vidite, niko nije u stanju da izbriše nečije sećanje, ali blokada koju ste videli, ona crvena linija, bajpasuje određene sinapse tako da se faktički može govoriti o brisanju..kako god, kad je izvedem iz transa, setiće se svega.
To isto mogu i vama da uradim, a ona meni“

„Pa, što se mene tiče, jedva čekam da vidim šta sam to video, to jeste da se setim šta mi je Alisa govorila… „
reče Damjan..

„Baš tako, brate..i ja bogme isto…“
Potvrdi Mitar.

Nataša nastavi…
„Ali ja bi ipak da pokušam njeno sećanje da uobličim u audio vizuelnu sliku, holografsku,  ako može.. Da vidimo šta je ona videla i čula, i da uporedimo sa našim halucinacijama. Jer, ako je bila halucinacija ja ću to videti i neće moći ići projekciju slike.
Ali, ako je bilo za pravo, a ne halucinacija izazvana vinom, slika će biti i te kako jasna, a aparati će mi to i potvrditi očitavanjem.

„Pa hajde više, pokreni to čudo…“
bi nestrpljiv Mitar…

„Polako, momci…ona nije biotron, postoje određena prilagođavanja…“
Prsti su joj ponovo leteli po holo tastaturi, a dva lasera su sve preciznije i preciznije fokusirala svoje zrake unutar Sandrine neuro mreže.

Naposletku, hologram opet poče prikazivati fragmente Sandrinog sećanja, ali ovaj put iza crvene linije…
Kadar iz prvog lica je prikazivao Mitra kako se obnažen približava i ruke pruža, pa kako njena bluza zaklanja njen vid pa opet Mitrove usne i kosa..

Damjan se uzvrpolji i pogleda u Natašu koja se zacrveni, a Mitar prekri levom rukom oči i obori glavu…

Napokon, Nataša tihim sugestivnim glasom reče Sandri..
„Dušo, pre toga, par časova…onde gde je bila prazna nit…“

Slika se promeni i sad je prikazivala centralnu odaju Tesle, Mitra kako sedi preko puta nje, a do njega Natašu.

Svi su se smejali, vodili neobavezan razgovor i ispijali tamnoplavu tekućinu, vino drevnih, iz visokih čaša, veseli, razdragani i skoro pijani.
Ta scena je isprekidano trajala desetak minuta, i za to vreme je Damijan seo do Nataše, a Mitar na susedni ležaj Uniskenera.

I onda se na holografu pojavi, odjednom, na stolu između njih četvoro..
Sandrin pogled prvog lica je išao sa minijaturne blistave figure na Mitra, pa ponovo nazad.

Sve dok trideset centimetara visoka figura nije progovorila, i tu se njen pogled zaustavi

„Molim vas ne idite… ne bojte se deco, mi ćemo vas čuvati mraka….“
Figura, Alisa, se počela okretati ka svakom ponaosob, dok su joj se suze skupljale u velikim tamnim očima.
Kratkotrajnu tišinu, nakon Alisine molbe, prekide Damjan…
„Jebote život, al ovo vino drma…Eno vidim Alisu na stolu, priča nešto…“

Nataša se nasmeja skoro histerično, pa reče..
„Vidim je i ja, i nisam sigurna da …hik…vidimo isto….“

Mala Alisa je sada počela plakati, što se jasno videlo na projekciji.

„Vino je bre provereno u skeneru deset puta…nema haluciogena, samo fermentisana nepoznata vrsta jestivog voća“
reče Mitar iznenađen, skoro šokiran pojavom, podiže svoju čašu i zagleda su u nju, pa u minijaturni priliku za stolom.

A ista ta prilika poče kroz suze opet govoriti…
„Ne idite, molimo vas, ne idite…mi smo ih oterali kada ste se rađali, deco naših priča…tamo gde idete mi ne možemo za vama. Ne plašite se, zaustavićemo ih ponovo…“
Zatim poče jecati, dok su joj se suze u obliku sitnih svetlucavih bisera nizali po tamnom staklenom stolu.

„Je li, malena…Alisa beše? Prestani plakati i reci nam gde to mi pa idemo, i koga ćete vi zaustaviti“
Pita Nataša priliku i nastavi se kikotati. Alkohol iz vina je obuzeo njen um..

„Oni će doći, a vi ćete otiči preplašeni i u strahu daleko odavde, toliko daleko da ne možemo za vama….“
Nastavi Alisa da im se obraća …

U međuvremenu, Damijan se naže nad Alisu i pokuša je zgrabiti šakom, ali šaka prođe kroz figuricu kao da nije ni postojala.
Ipak se ista rasprši vazduhom, pa se poče sakupljati…

„U jebote, pa ovo nije stvarno, ovo je dobar kolektivni trip, kao od one super trave iz Brazila“
reče Damijan već vidno pijan i sasu sadržaj čaše u grlo.

Prilika na stolu, kada se ponovo sakupila u sebe, nastavi….
„Oni vam ne mogu ništa, iako su jači od vas . Ne mogu vam ništa jer ste vi postali dobri, a oni ostali zli“
Zatim Alisa obrisa suze sa lica.

„A ko su to oni zli, i ko ste vi“
Upita Sandra malecku uplakanu devojčicu na stolu.

„Oni koji su bili i koji će uskoro doći, jači nego pre. Zar nas ne prepoznaješ. Sandrice?“
upita Alisa, oko koje su se iznenada počele okretati, jako sporo, male sićušne zvezdice.

Četvoro ljudi, koji su mislili da su videli sve, ustuknuše. Iako pijani, osećali su neku teskobu…
A sve zvezdice oko Alise se pretvoriše u još figurica, koje su se počele sakupljati oko nje na stolu.
Miki Maus, Mina i Šiljo, Kasper i Sneguljica, Carevići i Hobiti zajedno sa Ivicom i Maricom se uhvatiše za ruke i zagledaše se ozbiljnim, prodornim pogledima u posadu i putnike Tesle, koje umesto prvobitne teskobe počeše osećati nešto između nostalgije, radost i i olakšanja.

„Vi niste prvi koji nas vide, ali ste prvi nakon za vas mnogo vremena“
nastavi Alisa, dok su ustale prilike iz bajki i priča ostale neme.
„prvi su nas videli oni koji vam ispričaše za nas…vaši pisci, vaši divni pripovedači koji zboriše umesto nas istinu jedinu, koju ste mnogo kasnije čuli, ali ipak prihvatili.“


„E pa dosta više, odoh da se otreznim“
reče Nataša, naglo ustade i nesigurnim koracima napusti prostoriju.

Ostalo troje za stolom i dalje nastavi slušati a i diviti se iznenadnoj pojavi na niskom staklenom stoliću.

„Vi morate preneti našu poruku svoj deci svetova da ne idu…. Jedino vi možete, vas smo odabrali jer smo videli unapred… vaš kralj i car nije dete, nije živo, ali on zna i ne zna. On nama veruje ali on nas ne oseti, on vas je okupio ovde iako ne vidi zašto.
Molim vas, ne idite….. zlo vam ne može ništa….ne idite“

I onda se prilike rasprsnuše u male sićušne zvezdice, koje se počeše okretati jedna oko druge, sve brže i brže i na kraju nestadoše, iznenada i bez najave….
Tek par trenutaka nakon njih, biseri, Alisine suze, rasute po stolu nestadoše takođe….

Damjan ustade i reče..
„Jebeš ti ove tripove. Odoh ja nama još vina doneti….“

Kada Damjan napusti prostoriju, Mitar zagrli Sandru, koja je jedva dočekala da mu ponudi svoje usne…


„Bilo je dosta, videli smo šta smo trebali“
Prekinu Mitar tišinu u medik sektoru, te Nataša otkuca nešto na terminalu i holografska slika se uruši.

Nakon toga, izvede Sandru iz transa i pusti joj snimak, te pristupi uklanjanjem zabrane sećanja Mitru i Damjanu.
Nakon toga, sama se podvrgnu tom tretmanu vođena sigurnim Sandrinim glasom i preciznim rukovanjem dva lasera.
Iako su videli na hologramu šta se desilo tada na Tesli, ipak je bilo bolje osetiti svoje lično sećanje.

Opet su se okupili u maloj centralnoj sobi ratnog broda. Muk je vladao istom, jer je svako bio zauzet sopstvenim mislima i novo otkrivenom sećanju.

Konačno, Mitar reče…
„Znači, koliko ja kontam stvari, da je ono bila halucinacija mi je ne bi videli na holografskom snimku pošto ta tehnika nije u stanju da isčita halucinacije i snove u mozgu?“

„Tako je“
Odgovori  kratko Sandra.

„I da smo mi skupljeni ovde, ponovo, da sprečimo sve ljude da ne odu u drugu dimenziju, nego da ostanemo ovde na izvolite drevnima?“
nastavi Mitar.

Sada se i Nataša ubaci u razgovor
„A zar vam nije čudno da te…prilike iz bajki zaista postoje, da žive u nekom svom svetu i da gledaju na nas?  Sada tek polako razumem razloge neracionalnog ponašanja biotrona u pojedinim situacijama…Sandra, oni ih viđaju. Biotroni ih mogu videti bez onih sastojaka u vinu drevnih, i zato imaju mentalnu blokadu usled iskliznuća iz njihove male i zatvorene percepcije sveta i bitisanja. Neki primerci tom prilikom zaustave sve moždane aktivnosti, to jeste umru od straha.“

Nakon toga, opet je zavladao muk, koji je Damjan prekinuo nakon celog minuta.
„Savet Sveta je znao za ovo, i zato nas je spojio na ovom brodu. I šta sada da poduzmemo?“

„Ček malo, drevni su isto tako odjednom odumrli od straha, skoro svi istovremeno. Njihovi zapisi kažu da su pre toga pojedini imali halucinacije i priviđenja, te da su na kraju umrli u stanju šoka.“
Reče Mitar, i okrenu se ka Damjanu.
Zatim je nastavio
„A robotroni su pravljeni po njihovoj tehnologiji“

„Pa?“
Upita Damjan
« Poslednja izmena: 09.10.2009. 21:30:18 od Sal » Sačuvana

...We'd better get back, 'cause it'll be dark soon, and they mostly come at night... mostly...
Sal
Banovan korisnik
predsednik


Poruke: 5.649
Ugled: +28/-10
Starost: 49
Lokacija: In the face of the place
Slike: moj album
Pol: Muškarac
Van mreže


WWW
« Odgovor #6 poslato: 08.10.2009. 21:45:32 »

„Pa to znači da će ih one prikaze zaustaviti, baš kao onda kada su došli u naš svemir.“
Odgovori mu Mitar, te nastavi..

„ali ipak se ne bi smeli pouzdati u to, najbolje da kontaktiramo Savet Sveta, pošaljemo mu snimke i naša zapažanja….vidiš, imali su dovoljno vremena i iskustva da se spreme..“

„Mislim da neće biti vremena za to, evakuacija na svetovima je počela a mi smo skoro i stigli na odredište.“
Dodade Damjan, i okrenu se ka izvoru zvučnog signala.
.Ugodan ženski glas brodske AI, male kopije Saveta Sveta se oglasi
„Pažnja. Svo osoblje na svoja dodeljene položaje. Detektovana aktivnost portala P-2G. Kontakt sa naučnom kolonijom izgubljen. Poslednja primljena poruka od pre 80 sekundi glasi – Portal otvoren, iznenada i pre vremena. Ratni brodovi neprijatelja uništili celu koloniju. Poruke sačuvane. Kraj“  
 

„Jebote život, Damjane, ovi su zapravo zbrisali sto hiljada duša… ne mogu verovati ….“
Zamuca Mitar dok su svo četvero hitali ka komandnom mostu.  

„Ne seri Mitre i daj nam ulazne vektore u njihovu flotu. Umreži se sa ostalim brodovima i odradite strategiju napada.
Nemoj mi sad tu paničiti. Vas dve dignite štitove i pripremite naoružanje. Kad istovarimo vojsku na Ganimed, idemo u akciju.“
naredi Damjan.

Na velikom panelu komandnog mosta su gledali kako malo po malo iz poderotine u svemiru, uokvirene ogromnim, kilometar u proseku, prstenom nepoznatog porekla izlaze brodovi drevnih.
Zastrašujuće ratne mašine su nadolazile, sastavljale se u manje formacije i zauzimale kurs ka zemlji.
U odnosu na njihove brodove, snage čoveka nisu imale nikakvih izgleda. Bitka je bila unapred izgubljena.
Kako su vojnici sletali na Ganimed da povrate koloniju, tako ih je njihova armada brisala sa lica satelita.
Žrtve su bile ogromne, ali nisu bile uzaludne.
Drevni su usporeni za taman toliko vremena, koliko je zemlji i kolonijama trebalo da se prebace kroz portal i nastave svoj život u miru.

Brodovi čoveka su nestajali u plamenu, jedan po jedan.
Izveštaji sa Marsa nisu bili povoljni, situacija bi ista.
Njihove armade osvojiše Mars, i čekaše flotu da ih prebaci na Zemlju..
Bombardovanje atomskim bombama sa brodova čoveka ih je prepolovilo, ali ipak ostaše na stotine hiljada da sačekaju flotu sa Ganimeda i nastave ka zemlji, njihovom krajnjem odredištu.

Tor WSS -2 ostade među poslednjim brodovima čoveka oko Ganimeda.
Kada se i zadnji lender sa šakom preživelih ukrca na brod, isti se sa još dva zaputi ka Zemlji.
Štitovi im još držaše, ali zaliha termonuklearnih raketa im se potroši.
Naređenje Saveta Sveta im pristiže, i oni postupiše po njemu.
Sačekali su da im se flota pokrene, i onda izađoše iz skrovišta sa druge strane satelita.
Sa zadnje dve rakete raznesoše prsten, i poderotina u svemiru se zatvori, kao da nikad nije bila tu.

„E da smo uspeli ranije da stignemo“…reče Damjan, sedeći u svom komandnom sedištu, dok su mu se po licu i glavi igrale crvenkaste nijanse sa okolnih aparata i konzola.

„Da smo ranije stigli, ne bi ni našli prsten, Damjane…aktivirao se neposredno pre napada na koloniju.“
Odgovori mu Mitar, sa svog sedišta, takođe okupan svetlucavim crvenilom…

„I šta sada?“
Upita Nataša sa drugog kraja malog komandnog mosta

„Sada ćemo lenderom na Ganimed, zajedno sa preživelima, i reprogramirati njihov portal tamo, odakle im pešadija dođe. Savet Sveta ja skonato kako, i poslao nam jasne direktive.
Preči ćemo na novi Ganimed, u novoj dimenziji i tamo zateći koloniju.
Kontaktiraćemo najbliži brod tamo, a to bi trebao da bude tegljač „Spartan“ koji je već na putu da nas pokupi. I naravno, moraćemo uništiti portal sa druge strane.“
Odgovori joj Damjan.

„Ipak ništa od naših likova iz bajki….“
Dodade Sandra, odveza pojas i zaputi se ka svojoj kabini, da pokupi lične stvari i krene u hangar, ka lenderima.

Ostali se uputiše za njom.
I nikad ne saznadoše da je svaki vojnik armade drevnih počeo urlati i dizati ruku na brata svoga,  i da su im brodovi nadomak Zemlje stali, i u vatru se pretvorili.
A ono malo brodova njihovih, što izbegoše ludilo i sudbinu drugih ne nađoše portal, ni veliki u svemiru, a ni manji na Ganimedu i Marsu.

I prepustiše se sudbini, prepustiše se užasu koji vidješe u malim zverima koji se odjednom stvoriše u brodovima njihovim, i koji im zaposedaše umove tako da ne znadoše šta rade….

Poslednji drevni, u svom skafanderu, stade. Uvideo je da nije imao gde da se sakrije.
Hladna i negostoljubiva površina Ganimeda će mu biti grobnica, znao je to.
Okrenu se i vidje jednu od malih zveri.

Znao je da mu je oružje beskorisno, te ga odbaci.
Pogleda u generator zaštitnog polja na svojoj ruci, i naceri se.
Njihovi naučnici na raspadajućem matičnom svetu nisu imali pojma.
Svi podaci o malim zverima, koju je odaslala prethodna ekspedicija pre nego je nestala, su bili nebitni.
Malim zverima se nije moglo ništa.
Pa ni ovaj generator polja, razvijen da se odbrane od njih, nije delovao.

Kada mu je zver prišla na metar ili dva, pogledao je u njene velike okrugle tamne oči.
Ni je mogao da odoli i znao je da ga ne može čuti, ali je ipak upita na svom jeziku drevnih…

„Ko si ti, šta hoćeš od mene“

Iznenadio se kada je dobio momentalni odgovor, za koji se uopšte nije nadao.

„Ja sam Crvenkapica. A ti, zli stvore, si došao ovde da naudiš našoj deci, svoj deci svetova.“

Nije imao vremena da joj odgovori kako su oni došli pre ljudi, kako njihovo sunce odumire i kako u solarnom sistemu ne bi bilo mesta za oboje rase…
Jer, spoznade užas neviđeni, bol nedoživljeni.
Vizir spreći da iščupa oči sam sebi. Na kraju, bola nestade, i užasa.
Podiže svoje oružje, i uperi ga sebi u glavu…i zadnje što vidje je nasmešeno lice Crvenkapice…



Kao i svake noći, Snežana je stajala na rubu zgrade i zagledala se u tamu grada.
Prošlo je više od hiljadu godina od kako ljudi odoše.
Nisu uspeli da ih zaustave, prekasno su sprečile zla bića da naude deci. I nikad, nikad sebi to neće oprostiti….

Pogledala je svoje patuljke, i nasmeši im se osmehom tuge toliko velike, da se grad još više smrači.

I nakon tri stotine godina tišine, prošaputala je
„Oni se neće vratiti, nikad…neka nas zaborav odnese….“

I šapat obiđe celi svet, i svakom biču koje je čekalo se uvuče u uho i svet prekri još veća tama, od velike tuge bića.

A onda, glas odzvoni svetom, jak i snažan
„Eno , eno ih….“
Pokaza prstom ka nebu Crvenkapica…i zaista, nakon par sekundi se pojavi svetlost na svodu, svetlost pogona svemirskog broda dece njihove.
I suze radosti i osmesi sreće ispuniše svet, kao nikad do sada…

Kada je sleteo ispred tame grada, vrata se otvoriše i na njima se pojaviše dve prilike, ljudske, i reči njihove odjeknuše celim svetom…

„Jebo te život kume, vidiš da sam bio u pravu…drevni su prnuli u fenjer, video si olupine njihove kako plutaju…“

I odgovor Damjanov obiše svet, i svako biće ga sa radošću primi….
„Jes, što jes, jest…dođem ti gajbu pive….“

I onda se pojaviše još pet prilika na vratima broda i siđoše niz rampu.
Nataša sa dvoje, i Sandra sa troje male dece….
„E nećete se valjda ušljokati ovde, nije nas bilo deset godina ovde i sad ćete se ubiti od cuge. E pa nema govora….“

I te reči obiđoše celi svet, i još veća radost izbi među bićima..

I onda jedno dete, devojčica upita…
„Mama, a zašto je ovde toliki mrak?“

I Snežana čude dečiji glas, pa reče..
„Nikad više neće biti mrak, devojčice mala“..te polete ka deci svojoj, da im priča priče svoje i svih bića svetova bajki.    

« Poslednja izmena: 09.10.2009. 19:01:36 od Sal » Sačuvana

...We'd better get back, 'cause it'll be dark soon, and they mostly come at night... mostly...
ender33
Registrovani

kapetan


Poruke: 334
Ugled: +13/-0
Starost: 43
Lokacija: tu negdje okolo
Pol: Muškarac
Van mreže


WWW
« Odgovor #7 poslato: 08.10.2009. 23:04:37 »

Sal, ova priča ti je odlična,zaista se vidi da si je pisao sa voljom.
Bravo majstore bravo bravo bravo
Sačuvana

sad znam
     da
ništa ne znam
Sal
Banovan korisnik
predsednik


Poruke: 5.649
Ugled: +28/-10
Starost: 49
Lokacija: In the face of the place
Slike: moj album
Pol: Muškarac
Van mreže


WWW
« Odgovor #8 poslato: 09.10.2009. 00:06:29 »

Hvala.. Smile
Sačuvana

...We'd better get back, 'cause it'll be dark soon, and they mostly come at night... mostly...
valiant68
Vuki

predsednik


Poruke: 2.189
Ugled: +33/-2
Starost: 51
Lokacija: Bg
Pol: Muškarac
Van mreže


« Odgovor #9 poslato: 09.10.2009. 00:57:30 »

Uspeo si. Vise nemas granica u masti, sad si slobodan i samo udri dalje. Bravo Sale, dirljivo, lepa prica. Laku noc prijatelji moji pozdrav
Sačuvana

S verom u Boga
Nesa
Vajper

predsednik


Poruke: 2.754
Ugled: +30/-1
Starost: 60
Lokacija: Beograd-Mirijevo
Pol: Muškarac
Van mreže


« Odgovor #10 poslato: 09.10.2009. 01:33:33 »

Da i meni se svidja.  bravo bravo

Sačuvana
Sal
Banovan korisnik
predsednik


Poruke: 5.649
Ugled: +28/-10
Starost: 49
Lokacija: In the face of the place
Slike: moj album
Pol: Muškarac
Van mreže


WWW
« Odgovor #11 poslato: 09.10.2009. 19:05:31 »

Ne svidja mi se naslov, kontam neki adekvatniji. Ovo je ipak radni naslov...
Sačuvana

...We'd better get back, 'cause it'll be dark soon, and they mostly come at night... mostly...
ender33
Registrovani

kapetan


Poruke: 334
Ugled: +13/-0
Starost: 43
Lokacija: tu negdje okolo
Pol: Muškarac
Van mreže


WWW
« Odgovor #12 poslato: 09.10.2009. 21:01:32 »

Pročitah priču još jednom i nađoh par greškica.
Evo ih po redu.
 Uvod
Kao i svako veće, prethodnih sedamsto godina,
parajući svojom svetlošću sedmogodišnjutamu grada.
čekaćemo ih još sedamsto godina pre nego nas zaborav prigrli“
 čekaše sedam godina svaku noć,
ili je sedam ili sedamsto.

I ovde nešto hvali mislim da bi trebalo ubaci "ići" ili nešto slično
Jer, ako je bila halucinacija ja ću to videti i neće moći projekcija slike.
Sačuvana

sad znam
     da
ništa ne znam
Tanjica
Daenerys Targaryen

predsednik


Poruke: 1.945
Ugled: +29/-10
Starost: 41
Lokacija: Bg
Pol: Žena
Van mreže


« Odgovor #13 poslato: 09.10.2009. 21:13:23 »

Vise nikad necu isto doziveti bajke kada ih budem pricala deci  Laughing
Sačuvana

My needs are simple and few: food, clothing, a comfortable bed to sleep and NO IDIOTS.
Sal
Banovan korisnik
predsednik


Poruke: 5.649
Ugled: +28/-10
Starost: 49
Lokacija: In the face of the place
Slike: moj album
Pol: Muškarac
Van mreže


WWW
« Odgovor #14 poslato: 09.10.2009. 21:26:45 »

Ender, hvala na napomeni. Ispravljeno. (Prvobitna ver bila sedam godina, ali mi se na kraju nije uklapalo u sam koncept, pa dodadoh deset puta vise, ali predvideo sam par ispravki)

 Laughing
Sačuvana

...We'd better get back, 'cause it'll be dark soon, and they mostly come at night... mostly...
Stranice: [1] 2   Idi gore
  Štampaj  

 
Prebaci se na:  

Šema sajta  ◊   SF Vektor  ◊   TV program  ◊   Periodni sistem NF

Pravilnik  ◊   SF kviz  ◊   NF na Krstarici  ◊   SF filmovi  ◊   Bibliografije

Kopirajt © 2006-2019. SF tim. Sva prava zadržana.
Pokreće MySQL Pokreće PHP Powered by SMF 1.1.21 | SMF © 2015, Simple Machines | Mapa foruma | Arhiva | wap2 Ispravan XHTML 1.0! Ispravan CSS!
Stranica je napravljena za 0.037 sekundi sa 24 upita.