SF tim
* 23.07.2019. 01:35:07
napredna pretraga  
Dobro došli, Gost. Molimo vas prijavite se ili se registrujte.
Da niste izgubili svoj aktivacioni e-mail?

Prijavite se korisničkim imenom, lozinkom i dužinom sesije
Vesti: Fan forum SF fanova. Smile
 
  Portal   Forum   Pomoć Pretraga Igre Prijavljivanje Registracija  
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Dragica Nikolić  (Pročitano 5298 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
sivka
Eta Carina
admiral


Poruke: 765
Ugled: +8/-0
Van mreže


« poslato: 04.09.2009. 15:37:58 »

Pre nekoliko godina na mail Kluba ljubitelja fantastike, stigla je priča Osam boja duge, Dragice Nikolić. S obzirom da nije bilo prostora za objavljivanje te priče, ja sam se javila Dragici i, to je bio početak divnog druženja.
Dragica je bila penzioner, živela je u Velikoj Plani kod Prokuplja. Tamo se povukla posle smrti muža. Dane je provodila uglavno baveći se literaturom. Pisala je kratke priče, a tri godine je posvetila pisanju romana Psihosomatski problem breze u hrastovoj šumi.
To je, naravno, bio radni naziv, ali se meni toliko dopao da sam je zamolila da to ostavi i kao naziv romana.
Dragica je preminula 16.08.2009. od raka.
Ovde ću vam postovati neke njene priče.
Roman će biti objavljen do Sajma knjige. Dragica to nije dočekala, a ja ću da ispunim obećanje koje sam joj dala. Zarad njene i svoje duše.
Pokušavam da ne plačem dok ovo pišem. Smrt je, kao i život, prirodan tok materije i energije, prepliće se, prelazi iz jednog oblika u drugi. Ali, tužna sam.
Ovo je Dragicina tema i nadam se da će vam se nešto dopasti od priloženog.
Sačuvana
sivka
Eta Carina
admiral


Poruke: 765
Ugled: +8/-0
Van mreže


« Odgovor #1 poslato: 04.09.2009. 15:38:37 »

Dragica Nikolić
Osma boja duge

Kolega, s kojim sam delio kancelariju u firmi u kojoj sam bio zaposlen, poverio mi je jednom prilikom da bi rado dao trećinu svog života da, poput mene, ima izrazitu visinu stasa. Iako sam se dobrano potrudio, nisam uspeo da ga ubedim da to nije nikakva prednost, a još manje sreća i da zbog svog visokog rasta i ja takođe imam slične želje, ali sa suprotnim predznakom, te da stoga nema razloga da mi zavidi. Naravno, mislio je da su moje reči odraz skromnosti ugravirane vaspitanjem u osnovu moga misaonog bića i da samo želim da ga utešim. Ali nije bilo tako. Upravo u to vreme napustila me je devojka, a razlog je bio više nego trivijalan. Šaljive opaske svojih koleginica tipa: „I šta kaže tvoj dragi!? Da li su na noćašnjem nebu šou pravili Drakonidi ili Leonidi?“, i slične njima, upućivane su svakodnevno na račun neše, ne baš male, razlike u visini. Nažalost, neretko je bilo i takvih koje su veoma neprijatno zadirale u intimu naše veze, pa nije ni čudno što je moja draga izgubila volju i poželela novu ljubav. Moju pažnju otada privlače samo cure koje makar malo nadvisuju ljude oko sebe.
Ta navika je razlog što ih po njihovom ulasku u autobus odmah uočavam. I mladić i devojka su moje visine i ono što mi prvo upada u oči je da izuzetno mnogo liče. Očito je da su brat i sestra, možda čak i blizanci. Veoma mi se dopadaju. Imaju sjajne, bistre, i nasuprot mojim, izrazito svetle oči, a otvoren pogled zrači optimizmom. Brat u ruci ima izdužen paket, čiji me oblik nedvosmisleno podseća na vesla. Zaustavljaju se upravo ispred mog sedišta. Brat prislanja vesla uz prozor, a potom se sklanja ustranu i propušta sestru. Pre no što zakorači, ona preleće pogledom po autobusu i zaustavlja ga na meni. Sledi kratko i nemušto upoznavanje i simpatiji koja se tog trena među nama rađa postaje očita. Prateći njen, brat se susreće s mojim pogledom. Smeši se jedva primetno, klimanjem glave me pozdravlja, a potom se oboje smeštaju na svoja sedišta. Verovatno želeći da ih zgodnije namesti, sestra pomera vesla i ona prilično izleću preko naslona njenog sedišta. Odmah potom njeno lice krasi moj vidokrug predivnim osmehom i radoznalim pogledom.
— Hoće li vam smetati? — propraća pitanje skretanjem pogleda na veslo.
— Ne! Nikako!
Odgovaram prebrzo, osmehujem se preširoko, više svojoj pometenosti njenom iznenadnom pojavom nego njoj samoj.
— Hvala vam!
Još jedan čaroban osmeh razliva se preko njenog lica, a potom nestaje iza naslona sedišta. Ali neko me još uvek posmatra. „Sviđaš se mojoj seki“ nedvosmisleno govori bratov izraz lica, pa uz osmeh i njegov lik nestaje iza sedišta.
Autobus ubrzo kreće i zvuci se stišavaju. Samo se čuje uobičajena buka koju proizvodi motorno vozilo pri ujednačenom kretanju. Čeka nas višečasovno truckanje i, kako je sedište kraj mene prazno, udobno se zavaljujem preko oba. Uskoro zapadam u dremljivo sanjarenje u kome, u mislima i po sećanju, ljubopitljivo proučavam lice devojke koju sam upravo upoznao. Način kako preleće pogledom po putnicima da obavi elementarnu procenu o vrsti ljudi u svojoj blizini, kako, susrevši sa sa mojim radoznalim pogledom, bez lažnog stida, poput marljivog istraživača ponire u moje zenice u nastojanju da jednim pogledom skenira moje unutrašnje biće, kako potom i pogledom i jedva primetnim osmehom otkriva zadovoljstvo onim što je u njima našla — sve to mi se veoma dopada! Javlja se radoznalost i želja da saznam ko su. Ali, naravno! Ne postoji mogućnost da to učinim na pristojan način, a indiskretnost nikada nije bila moj načini delanja. Priželjkujem da se desi nešto što bi mi dalo mogućnost da im se približim. Tako zanešen nisam ni svestan proticanja vremena.
Moje sanjarenje grubo prekida jak tresak a potpuno me vraća u stvarnost pokidana ograda mosta kraj koje upravo prolećemo. Shvatam da je popustila pod naletom autobusa u kome smo i da se sunovraćamo u vodu. Zaključak da je preko potrebno razbiti staklo kroz koje užasnut zurim je više nego logičan a pomisao na vesla se sama po sebi nameće. Obuhvatam ih hitro za jedan kraj i žustro povlačim prema sebi. Prazno sedište daje mi dovoljno manevarskog prostora i zamah puni usmerenom, agresivnom energijom. Kao kakav floret zabijam vesla u okno kraj kog su do maločas bila odložena. Staklo puca u hiljadu komadića i sručuje se negde dole. Pod nešto izmenjenim uglom munjevito ponavljam pokret i okno na mom prozoru takođe nestaje s vidika. Tup udarac vozila o površinu vode me opominje da pohitam. Ne stižem ni da se obradujem što je sestra van autobusa, a već me prostreljuje saznanje da brat, i pored izuzetno krupnog stasa, ipak ne uspeva da se izbori za životni prostor. Ta užasna činjenica strahom crta očajanje na licu sestre, što mi daje snagu kakvu do tada nikada nisam imao. Zaranjam hrabro u vodu i, pre no što tama dubine proguta autobus i ljude koji nisu imali sreće, hvatam brata za zglob šake i čvrsto ga obavijam svojom prstima. Vrtlog nas povlači i mi uranjamo u svet tame i zlehude sudbine, koja nas neumitno vodi ka dnu reke. Osećam ledene žmarce duž kičme i vrata. Uspaničen, sećam se Edgara Alana Poa i njegovog detaljnog opisa vodenog vrtloga. Bio sam mlad i dok sam čitao, sa strahom sam zazirao da u mislima stvorim jasnu sliku o tom pretećem viru, a sada sam dragovoljno u njemu šličnom vodenom vrtlogu.
Ruka koju grčevito držim zateže se kao napeti luk, prekida moje sećanje i izazva u meni strah da je tako prenapregnutu ne ispustim, te refleksnim pokretom trzam svom snagom ruku prema sebi i istog momenta osećam da napetost popušta. Iako ne vidim ništa, shvatam da je mladić van autobusa. Pa ipak njegovu ruku ne ispuštam, već se svom snagom upinjem da se otisnem uvis. No, nažalost, to nikako ne uspevam. Konačno shvatam razlog tome — matica nas skoro neprimetno vuče nekuda. Pomišljam da bi trebalo da pustim mladićevu ruku. Možda bismo razdvojeni pružali manji otpor vodi i lakše isplivali. Do svesti mi dopre nečija molba da to ne činim, da ćemo se zajedno lakše snaći i biti manje podložni strahu. Spoznaja da nikog nisam čuo, a da mi se neko ipak na neki način obraća, za trenutak mi oduzima moć rasuđivanja.
— Izgleda da mi se to mladić obraća! — pomišljam zgranut takvom mogućnošću.
Skoro u istom trenu dobijam potvrdan odgovor, uz obaveštenje da već neko vreme, iako ne zna na koji način, on ima uvid u moje misli.
— Da li smo mi uopšte živi? — pomislih i odmah dobih odgovor.
— Ne znam sa sigurnošću. Međutim, budući da, sem korena šake u tvojoj ruci, od tela više ništa ne osećam, to verujem da si mi jedina veza sa životom i svetom, pa te molim da me nikako ne ispustaš.
Osećam kako sa moje kičme žmarci nestaju netragom i da se donekle opuštam, no, njegov članak i nadalje čvrsto držim u svojoj ruci. Još uvek se slabo snalazim u mračnom podvodnom okruženju, u koje smo sasvim neočekivano i na tako grub način gurnuti.
— Pa šta misliš! Gde smo? — pitam u mislima
— U vodi! To je sigurno! I to negde duboko! Mrak je totalan! Osećaš li kako lagano klizimo nekamo. Ili smo možda na dnu Dunava, a ovo što osećamo je samo strujanje vodenog toka. Možda smo se već udavili, a misli će nam, poput svetlosnog impulsa kroz očni nerv, još neko vreme kuljati iz uzbuđenog mozga — opisuje moj novi poznanik svoje nimalo prijatno viđenje našeg trenutnog položaja.
— Možda je tako, a možda i nije. Srećom, tvoju sestru sam video na površini vode.
— Hvala ti! Čim si zgrabio vesla, znao sam da ćeš je spasiti. Vaše misli se dopunjuju od prvog pogleda. Međutim, više nego išta voleo bih da saznam, na koji način tvoje razmišljanje dopire do moje svesti i obratno? Mi očigledno nismo u našem svetu. U njemu je tako nešto nemoguće. Mora da smo, kako neki kažu, u onom drugom svetu — zaključuje sa dosta sigurnosti moj podvodni sadrug.
— Ali je izvesno i to da nismo mrtvi! Intenzivnost razmišljanja nam se ni malo ne smanjuje, i što je još važnije, ni koncentracija. I ne samo to. Meni se čini da znatno bolje vidim — iznosim svoju misao, u želji da bar malo ublažim nedostatak optimizma u njegovom razmišljanju.
I stvarno. Sićušne tačkice u svim bojama duge jasno se uočavaju. Negde ređe, a negde gušće, ili poput zvezdanih jata zbijene, šire difuznu svetlost u jednolično tamnomodro okruženje kojim trenutno klizimo. U dodiru s njima osećam neznatno peckanje, kao što bi ga, pretpostavljam, osećao čovek u dodiru s tačkastim naelektrisanjem. Očigledno je da te raznobojne tačkice imaju određeni energetski potencijal, koji je verovatno kod svake boje drugačiji. Neka znanja a priori utiču da to lako uočavam. Međutim, ono što me zbunjuje je konstatacija da tačkice reaguju na dodir s nama, ali ne i s vodom.
— Nikada nisam verovao u bajke, mada atmosfera u kojoj smo sliči na neko takvo okruženju, ali sam i pored toga siguran da smo u vodi. Smrt davljenjem nije trenutna i ove boje su samo odraz impulsa u našoj svesti, koji, trošeći zadnju energiju, dezorjentisano kolaju našim centralnim nervnim sistemom? — razabiram misli mog sadruga.
— Siguran sam da nije tako. Rekao bih da je sredina u kojoj plutamo nešto izvan naše stvarnosti. Stabilno i trajno! Osim toga, zar ti naš dijalog liči na proizvod dezorjentisanog kolanja impulsa našim pobuđenim nervnim sistemima?
— Začudo, naš dijalog je sasvim normalan, ali opsena oko nas stvara utisak kao da smo okruženi zvezdama negde u kosmosu.
Dok mislima komuniciramo i dalje lagno plutamo u nekom određenom, ali nama nepoznatom pravcu, pa smo puni strepnje gde i kako će se završiti naše podvodno iskušavanje sudbine. Prisećam se dosadnog razgovora sa jednom prijateljicom moje majke, koji nikako nisam mogao da izbegnem, a u kome je ona iznela mišljenje, da čovek ne treba prejako da poželi ni dobro ni loše, ni sebi ni drugom, jer tim činom priziva demone i zlu sudbinu.
« Poslednja izmena: 04.09.2009. 15:57:34 od dan555 » Sačuvana
sivka
Eta Carina
admiral


Poruke: 765
Ugled: +8/-0
Van mreže


« Odgovor #2 poslato: 04.09.2009. 15:39:05 »

Demone! Ko još veruje u demone!? Tako sam onda mislio, ali u ovom trenutku nisam siguran ni u šta. Neposredno pre nesreće žarko sam poželeo da ih upoznam. I evo, želja mi se ispunila. Družim se sa bratom, a sestra verovatno misli na nas. Ne! Ne mogu se pomiriti s takvim viđenjem stvari. Moram nešto preduzeti. Makar i protiv sudbine!
Predlažem da ponovo pokušamo da se otisnemo prema površini, ako je ona još uvek u pravcu u kome mislim da jeste. Zajedničkim snagama činimo napor u tom smislu, ali, nažalost, pravac našeg plutanja ni najmanje ne uspevamo da promenimo. Kao da nas sprečava neki nevidljivi, a ipak neprobojan, zid iznad nas. Sasvim razočarani odustajemo. Neko vreme zbunjeno pokušavamo da proniknemo u tu nepoznanicu. Međutim, jedino što sa sigurnošću zaključujemo je da nam se moć orjentacije i osetljivost čula znatno poboljšavaju, te da svoju okolinu sada mnogo bolje osećamo. Nasuprot tome, ono što nas posebno iznenađuje je nedostatak bilo kakvog osećaja temperature. Da nema prijatnog peckanja pri dodiru s tačkicama u boji, mi fizički ne bismo ni na koji način osećali svoju okolinu.
— Da li bi došlo do neke promene ako bismo se razdvojili? — diskretno predlažem.
— Ne! Ne puštaj me!
Njegov uspaničen odgovor više mi liči na vrisak za pomoć. No, ja ipak od svog nauma ne odustajem. Jednu njegovu nogu čvrsto stiskam svojom savijenom podkolenicom, pa mu tek onda puštam ruku. Gornji delovi tela odmah počinju da nam se razdvajaju. Njegova ramena nastavljaju da klize u istom, a ja se udaljavam u suprotnom pravcu. Brzo, da se njegova silueta ne izgubi u vodi, hvatam ga za koren šake rešen da ga više ne ispuštam. Neko vreme, mada o vremenu u našem nekadašnjem smislu ne može biti ni reči, jer ovde sve ima neku čudnu dimenziju i podleže nekom beskrajnom vremenu, razmenjujemo misli pune straha, sve zbog činjenice da se lako moglo desiti da zauvek budemo razdvojimi. Shvatam da eksperimentisanja više ne sme biti. Dobrano opterećenu savest lakomislenim postupkom, kojim sam nas izložio još većoj opasnosti od one u kojoj smo, nenadno preseca misao mog sadruga.
— Šta li mi dišemo!? Da li uopšte dišemo!?
Ne! Ne dišemo! Ne govorimo! Samo razmišljamo i plutamo! I dokle tako? I gde ćemo stići? Da možda već nismo stigli? Bezbroj pitanja roji se našim mislima i uzalud vapi za odgovorom.
— Kako se zoveš? — pitam svog podvodnog sadruga i očekujem da bar na jedno pitanje saznam odgovor.
— Rajko.
Neuspeo napor da se suzdržim izgubi se neznano kud i ja se u mislima toliko zdušno smejem da se mirne duše može reći glasno. Naravno, situacija nije nimalo smešna i Rajko odmah traži objašnjenje.
— Mi smo u stanju da svoju okolinu na neki način percepiramo. Ove tačkice u raznim bojama i činjenica da opažamo sopstveno plutanje su dokaz za to, a što je najvažnije, razmišljamo istim intenzitetom kao i pre porinuća. Međutim, mi lično, iako smo pokretljivi, ne osećamo ništa: ni toplo, ni hladno, ni glad ni sitost. Nikakva telesna zavisnost od okoline. Reklo bi se da smo samo dva duha koja plutaju. Zar ti se ne čini da su to elementi koje bi morao da ima čovek u tom nekom zamišljenom raju? Što je Rajko u raju, to mi je prilično logično, ali šta ja tu tražim?
— Sam si doneo odluku.
— I to dragovoljno! Vidiš li da naša psiha nije pretrpela nikakve promene. Ja čak, možda kao ohrabrenje, osećam potrebu da se šalim. Pazi!!!
— Duh je onaj koji sebi gradi telo!
— Ta mi je misao poznata. Koga si citirao Rajko?
— Nikoga! Ja sam mislio da si ti citirao Getea.
— Ako nisam ja i nisi ti... onda mi nismo sami! Javi nam se ma ko da si!
Iako oboje žarko želelimo da nam se neko pridruži i o tome toliko intenzivno razmišljamo, da nam se čini da to mora dozvati nekog ko je kao i mi u stanju da komunicira mislima. Naravno, niko nam se ne javlja. Ipak smo sami! Ko se onda ubacio u našu razmenu misli? Razume se da na to pitanje ne možemo lako naći odgovor. Ali ne treba odustati. Nije moglo biti zabune ili nekakve podvodne halucinacije, jer smo oboje primili poruku.
— U kojoj fazi našeg plutanja se javila misao? To mi se čini veoma važnim. U tom trenutku se desilo nešto što iz osnova menja naše pojmanje stvarnosti — pun nade pitam u mislima Rajka.
— U momentu kada si me upozorio da pazim. Na šta da pazim?
— Na prelep skup tačkica koje me potsećaju na zvezdano jato Omega Kentauri, a koje smo u prolazu zakačili i osetili bezbroj peckanja. Da te tačkice, za koje smo ustanovili da imaju električni, ili nekakav drugi naboj, nisu svojim dejstvom izvukle tu misao iz naše memorije. Oboje smo čitali Getea a pročitano je sigurno zapreteno negde u nama i strpljivo čeka da ga sećanje osvetli — iznosim tek oformljen zaključak.
— Ne verujem. I dosad smo naletali na te tačkice, doduše pojedinačne, ali ipak tačkice, i, osim lakog peckanja, drugo ništa nismo primećivali. Ja bih pre rekao da su ova jata tačkica neke memoriske jedinice naše majke Prirode. Pri sudaru s njima poremetio sam njihovo memorisko ustrojstvo. S obzirom da je to Geteova misao, lako je zaključiti da je taj grozd ustvari njegovo memorisano duhovno biće. U prilog majci Prirodi stoji činjenica da sam upućenu misao razumeo, iako Geteov jezik ne spada u one koje ja poznajem.
— Možda su grozdovi oko nas memorisane misli ljudi koji su živeli na Zemlji. Izgleda da smo upali u biblioteku, odnosno homoteku, naše majke Prirode. Međutim, zašto bi ona memorisala misli koje je sama stvorila. Očito je da one moraju biti deo njenog stvaralačkog bića, jer je čovek deo prirode, a ne obrnuto — ne slažem se nikako s Rajkovom pretpostavkom
— Možda je Priroda, stvarajući čoveka u negovu bit utkala samo osnovnu algoritam njegovog životnog toka. U zavisnosti od uticaja sredine, neke od ponuđenih opcija bi se ostvarile, a neke ne bi. Razlika između ponuđenog i ostvarenog je posebnost koju ima svaka jedinka — energično razmišlja Rajko.
— Koji je smisao svega toga?
— Razvoj ljudske civilizacije.
— A krajnji cilj njenog razvojnog puta? — pitam u čudu.
— Odgovor se sam po sebi nameće — stvaranje njene savršene jedinke. U našem slučaju ljudske jedinke. Svako biće raspolaže određenim genetskim potencijalom koji je miksacija genetskog nasleđa dve različite jedinke. Njegov potomak u svom genetskom potencijalu sadrži osobine čeriri različite jedinke. To je funkcija o čijem toku se stara majka Priroda. Način života svake jedinke se razlikuje, a ta razlika biva umemorisana u genetsku osnovu potomka, što joj daje novi kvalitet u startu. Svaka naredna jedinka je savršenija od prethodne. A kraj funkcije je savršena ljudska jedinka. Ne znam koliko sam uspeo da objasnim ono mi je u ovom trenutku kristalno jasno?
— Shvatio sam u potpunosti. Jesi li ti biolog? — želim da znam.
— Nisam, ali volim u dokolici da meditiram o koječemu.
— Nas nije slučajno sudbina zbližila? Kad god mi prilike dozvoljavaju, i ja pustam mašti na volju. Uostalom, to je u ovom trenutku jedino što još uvek možemo sebi da priuštimo — zaključujem rezignirano.
— Pa dobro. Uzmimo da je tako. Iz toga proizilazi nedvosmislen zaključak da je homoteka isto što i mrtvačnica. Siguran sam da jezdimo prema mestu uskladištenja misaonog sklopa jednog od nas. Osetio sam maločas na svom stopalu, uglavljenom ispod tvog savijenog kolena, da bi tvoje telo otplutalo na suprotnu stranu. To znači da mi plutamo prema mom mestu uskladištenja. To se u potpunosti slaže s redosledom proteklih zbivanja, jer sam se ja prvi našao u vodi. Mi ipak nismo među živima!
— Ali nismo ni mrtvi! Trenutno smo kao duga na nebu. I jesmo i nismo. I biće tako sve dok se držimo za ruke. Naša povezanost je smo tanana nit koja nas još održava u životu i stoga ne treba da je prekidamo. Evo nas opet kraj jednog jata. Usmerimo naše ruke prema njemu. Možda izbijemo još neku misao, dođemo do nekog novog saznanja, koje nam možda može pomoći da jasnije sagledamo situaciju u kojoj smo. Štaviše, ako imamo sreće, shvatićemo i način kako da se iz nje izvučemo — predlažem, željan bilo kakve promene ove uznemirujuće neodređenosti.
Zajedničkim snagama ustremljujemo ruke u prvo jato kraj kojega prolazimo.
— Vere mi, lud je onaj koji se drži budućnosti!
— Ha! Kako baš na tragičara da naletimo? Nažalost, ostaje nam samo budućnost. Prošlost nas je izneverila a sadašnjost nam se dušmanski kezi — jetko primećuje Rajko
— Ukoliko me sećanje ne vara, autor ovih reči je živeo dosta davno. Naplutaćemo se dok ne stignemo u naše vreme — pokušavam da ublažim njegovu iznenadnu kukavnost.
Sačuvana
sivka
Eta Carina
admiral


Poruke: 765
Ugled: +8/-0
Van mreže


« Odgovor #3 poslato: 04.09.2009. 15:39:32 »

— Zanimljivo je da smo prvo naleteli na Getea pa onda na Rasina. Izgleda da pozicije ovih jata nemaju nikakvih dodirnih tačaka sa našim istoriskim tokovima. Da bismo potvrdili to mišljenje, morali bismo eksperiment ponoviti bar još nekoliko puta.
Budući da se slažem s njegovim mišljenjem, to zajedno navaljujemo na jata svom snagom i ni jedno na dohvatu naših ruku ne osta pošteđeno. No, i pored toga, logika njihovog rasporeda osta i dalje skrivena od nas. Jedino što sa sigurnošću shvatamo — raspored ne prati hronologiju naših istoriskih zbivanja.
— Šteta! Bila bi to šansa da saznamo nešto o sopstvenoj budućnosti — vajkam se razočarano.
— Možemo mozgati koliko nas je volja, ono što će se desiti — desiće se! Ni na koji način ga ne možemo izbeći!
Sledi me kategoričnost Rajkovog stanovišta. Shvatam da moram brzo promeniti njegovo sasvim isključivo rezonovanje.
— Na osnovu čega si tako siguran u to!? — hitro mu uputih misao.
— Sudeći po dužini našeg dijaloga, možemo vrlo lako zaključiti da smo u vodi više od nekoliko nama dozvoljenih minuta. Ne znam da li si ti, ali ja nisam sportista. Usto, ne vidim da su nam izrasle škrge. Znači da živimo svoje zadnje trenutke.
— Sudeći po tvojoj suvisloj logici, ne bih rekao da je tako.
— Primećuješ li da više ne klizimo! Bez sumnje smo stigli na moje krajnje odredište. Pusti mi ruku i dozvoli da te sudbina odnese ...
— Na pamet mi ne pada! Sve dok te držim oboje smo živi! Otkud odjednom tolika malodušnost?
— Čemu to opiranje neminovnosti?
— Ništa nije neminovno. Na sve se u nekoj meri može delovati.
— Osim na smrt!
— Da, ali možemo da odložimo susret s njom. Osećam da vreme za to još nije došlo! Moraš se oduprti tom lošem porivu! Ako uspemo da se istovremeno pokrenemo, siguran sam da ćemo isplivati. Pomozi mi!
— Nemoj me ubeđivati. Ja sam stigao do svog kraja!
— Vraga si stigao!! To nas samo sudbina iskušava! Ako čovek hoće i iz bezizlazne situacije može naći izlaz. Naše vreme nije prošlo! Nemaš ni trideset! Život je tek pred tobom! A sestra te očekuje i strepi. Razbaškario si se i nemaš volje ni da se pokreneš. Toliki grmalj, a predaješ se tako lako. Pomozi mi! Ne mogu da vučem oboicu!
— Napinješ... se... uzalud ... nije ovde tako lo...
Osećam kako me hvata panika. Da otplutam u nepoznato i njega prepustim sudbini? Ne! Ne pristajem! To ne može biti rešenje!
Ako sada poklekneš... Biće kao da nisi ni živeo! Zar želiš da budeš jalova grana na kojoj nema ploda? I sestra će te vremenom zaboraviti!
— Vaaaljdaa taaakooo... tre...
— Rajko! Ne ostavljaj me!!!
Nema odgovora On više ne misli! Duže je od mene u vodi. Sigurno ću i ja uskoro biti u istoj situaciji. Ne! To se ne sme desiti!
Njegova predaja sudbini izazva u meni tako žestok bol, da od muke ne vidim nikakvo rešenje. U mislima mi se javi slika aparata za merenje otkucaja srca, a potom zumirana ravna linija na njegovom monitoru. Postajem svestan činjenice da Rajkovu ruku sve manje osećam. Najednom mi se javi spasonosna misao, da bi impuls bola svojim dejstvom poremetio ubrzani proces dezintegracije Rajkove ličnosti i ponovo pokrenuo njegova već umrtvljena čula. Od ideje da ga snažno udarim odvraća me bojazan da bi voda ublažila udarac. Podsvesno menjam vrstu agresije i svom snagom koju poseduju ljudski zubi ujedam Rajka za ruku. Ona se istog momenta trza. To mi daje silnu nadu. Svim svojim bićem stremim uvis. Čini mi se da ću se raspasti na atome. Iznenada čujem silno uzburkavanje vode i, napokon, blesak dnevne svetlosti. Izranjam iz vode čvrsto držeći Rajka za ruku. Oboje dugo, poput jecaja isprekidano, udišemo vazduh, da ga konačno iz zasićenih pluća izbacimo poput urlika oduševljenja u prostrano plavo nebo. A onda nam se pogledi sreću.
— Sam se nikada ne bih izvukao! — šapuće Rajko pomodrelim usnama.
Smejem se srećan što opet možemo videti prostrano nebesko plavetnilo.
— Lakše te je iz vode izvući nego sam pogledati tvoju sestru u oči — odgovorih.
— Idemo da je obradujemo! Biće srećna što nas vidi. Oboicu! — naglašava Rajko svoju zadnju reč, a pogled mu ponovo poprima onaj stari, vragolast i pomalo podsmešljiv sjaj. Svom snagom plivamo prema obali punoj sunca, bežeći sve dalje od tame iz koje smo upravo izronili, ali sam u potpunosti svestan činjenice da ćemo se tamo kad–tad vratiti, jer svakog od nas čeka izvesno mesto zapreteno negde u osmoj boji duge.
Sačuvana
valiant68
Vuki

predsednik


Poruke: 2.184
Ugled: +33/-2
Starost: 50
Lokacija: Bg
Pol: Muškarac
Van mreže


« Odgovor #4 poslato: 04.09.2009. 17:05:55 »

Amin. Mocne misli je imala, vredi suzu pustiti.
Sačuvana

S verom u Boga
sivka
Eta Carina
admiral


Poruke: 765
Ugled: +8/-0
Van mreže


« Odgovor #5 poslato: 04.09.2009. 19:57:20 »

Izvinjavam se što sam postovala nesredjenu verziju priče. Ispraviću to što pre...
(ima dosta slovnih grešaka, a verovatno i onih drugih)
Sačuvana
ender33
Registrovani

kapetan


Poruke: 334
Ugled: +13/-0
Starost: 42
Lokacija: tu negdje okolo
Pol: Muškarac
Van mreže


WWW
« Odgovor #6 poslato: 17.10.2009. 19:45:15 »

Priča je zaista dobra
Sačuvana

sad znam
     da
ništa ne znam
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  

 
Prebaci se na:  

Šema sajta  ◊   SF Vektor  ◊   TV program  ◊   Periodni sistem NF

Pravilnik  ◊   SF kviz  ◊   NF na Krstarici  ◊   SF filmovi  ◊   Bibliografije

Kopirajt © 2006-2019. SF tim. Sva prava zadržana.
Pokreće MySQL Pokreće PHP Powered by SMF 1.1.21 | SMF © 2015, Simple Machines | Mapa foruma | Arhiva | wap2 Ispravan XHTML 1.0! Ispravan CSS!
Stranica je napravljena za 0.018 sekundi sa 23 upita.