SF tim
* 25.06.2019. 13:43:37
napredna pretraga  
Dobro došli, Gost. Molimo vas prijavite se ili se registrujte.
Da niste izgubili svoj aktivacioni e-mail?

Prijavite se korisničkim imenom, lozinkom i dužinom sesije
Vesti: Fan forum SF fanova. Smile
 
  Portal   Forum   Pomoć Pretraga Igre Prijavljivanje Registracija  
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Mara  (Pročitano 8534 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
sivka
Eta Carina
admiral


Poruke: 765
Ugled: +8/-0
Van mreže


« poslato: 31.08.2009. 17:06:11 »

MARA

Noć je legla na Dar–ul–Džihad. Zgarišta su još vruća od paljevine i eksplozije baruta i njihov rezak vonj štipa oči. Ruševine štrče kao krnji zubi neke zaklane zveri. Sve smrdi po usirenoj krvi i leševima. Čuje se poneki ropac umirućih, lelek silovanih žena i smeh vojnika okupljenih oko vatre. Vrelina avgusta će naterati osvajače da ubrzaju pokop leševa i raščišćavanje ruševina i tako preduprede boleštine. Uskoro će pobednici srušiti minarete i podići od istog kamena katoličke crkve. Kad svane dan varoš će ponovo ponovo dobiti staro ime. Beograd.

1.
Mesec je visoko, beo, okrugao. Vojnici u tišini promiču ulicom. Nose budake, lopate, kofe i neupaljene lampe, slivaju se kroz vrata trgovine i nestaju u mraku. Pre nego što se i poslednji spusti niz stepenik i zatvore vrata za njim, zatreperi slabačko svetlo negde ispred, u tami.
Mara stoji pored prozora. Viri kroz omčice pletenih zastora. Srce bije, a grlo se steglo. Otac već nekoliko noći izlazi, dočekuje vojnike, otvara im vrata podruma i odlazi sa njima. Celu noć se čuje potmula lupa, a ujutru prekrivena kola odvoze negde, nešto, a druga grupa vojnika smenjuje prvu. Dan, uskovitlanom bukom kola koja prolaze ka luci i žamorom glasova, ubije zvuke iz laguma. Susedi ništa ne znaju, ili ... I tako je od prvih dana leta.
Otac, teške naravi i prekog pogleda, sad je već turoban. Zabrana da srpski živalj boravi u tom delu varoši najviše podgađa Maru. Ona dobro govori nemački i niko ne bi pomislio da je gazda Ulrihova jedinica Srpkinja, dete koje je ostalo posle smrti sluškinje pre desetak godina, a koje je nasledilo majčine dužnosti. Pred svetom to mu je bila kćer. Austrougarska je poslala tristotine porodica da nasele dunavski deo Beograda a ti novonaseljeni nisu znali pravu istinu, a nisu imali ni od koga da je čuju. Srbi koji su tu živeli proterani su u savski deo varoši, a dve nemačke porodice pobijene su prilikom povlačenja. Niko od starih suseda nije ostao. Okolne niske kućice od pletara i blata, prozora okrenutih unutrašnjem dvorištu, sada su srušene i na njihovom mestu izgrađene spratne kitnjaste zgrade. Njihova kuća se lepo uklopila u novoizgrađenu četvrt. Velika, prostrana kuća sa isturenim prozorima bila je udoban dom gazda Ulrihu a do kuće je bila zgrada trgovine sa dubokim podrumom za robu. Na dunavskoj strani su žitelji uglavnom Nemci, ali bilo je i Francuza i Jevreja. Nisu se mešali međusobno i zazirali su jedni od drugih. Mari nedostaje baba Nastina toplina i prećutno saosećanje sa njenom zlom sudbinom, ali i pomoć ostalih slugu koji su radili za oca. Sada sve mora sama da obavi u kući uz povremenu pomoć starog Alojza, osim onih dana kad je zbog mesečnice ostajala u svojoj sobi. Iz kuće je izlazila ponekad nedeljom i to samo u pratnji oca, do crkve. Ni sa kim nije razgovarala. Gospođice iz nemačke četvrti su se družile, ali su za nju sva vrata bila zatvorena. Otac se postarao da svi saznaju da mu je kći maloumna.

2.
„Marko, stala sam u vodu."  Devojka zastade, pokuša da krene unazad, ali ju je Marko čvrsto držao za ruku.
„Ćuti, glupačice, ovde sve odjekuje." Marko nastavi da hoda povremeno dodirujući zid sa strane. „Hodnik kao da je ozidan od nekog drugog materijala od onog kojim smo došli."
Devojka se uznemirila. Da nije bio mrkli mrak Marko bi mogao da vidi njeno bledilo i izbazumljen pogled. Ovako, niti je video, a nije ni mario. Ona je bila dobar ulov u oskudnim vremenima.
„Gde me vučeš dalje? Dovoljno smo odmakli."
„Nikad dovoljno daleko od moje ljubomorne Savke." Marko se prigušeno nasmeja i grli uplašenu devojku.
„Hajdemo još malo dalje, možda naiđemo na suvlji teren." Pošao je dalje ispružene ruke, a drugom je vodio devojku koja se snebivala.
„Ako zalutamo?"
„Nema gde da zalutamo, samo idemo hodnikom nazad. Ima jedno skretanje do glavne sobe. Ako požurimo neće ni primetiti da nas nema. Sklonio sam petrolej, ne mogu da upale lampe, a toliko su uplašeni da ni ne govore mnogo između sebe. Ne znam koga se više plaše, osvajača ili oslobodilaca. Jedni bombarduju sa neba, drugi pucaju iz bunkera." Marko je bio samouveren.
„Zar se ne plašiš da ima Švaba u ovom podzemlju? I da možemo da poginemo."
„Sanjao sam da ću živeti sto godina."  Marko se smejulji. „Nepunih mesec dana po zauzimanju grada, Nemci su došli, postavili dva vojnika ispred podrumskih vrata i počeli sa istraživanjem. Nisu kopali, to znam, jer nisu iznosili zemlju. Ali, znam da su nešto zidali. Možda su pojačavali stubove. Jednu noć su izašli vidno uznemireni. Posle nekoliko dana su potpuno napustili radove. Nisu ovde, to je sigurno."
Marko se dobro sećao tog dana kada nije otišao na posao. Sedeo je sa kućepaziteljom i pijuckao rakiju prošvercovanu tajnim kanalima do grada. Videli su kroz šuber kad su uzbuđeni Nemci izašli iz podruma. Glavni majstor je vrteo glavom i govorio da je „to vrlo, vrlo čudno“. Razumeo je samo da su povremeno neki od vojnika nestajali. Bežali. Možda. Da je lagum nestabilan i da neće da postavlja mine u tom delu. Dovoljno je da samo zazidaju deo hodnika.
Kad su počele borbe za oslobođenje Beograda, stanari dve susedne zgrade koristili su podrum kao sklonište od bombi.
Marko je otkrio hodnik koji je bio iza polusrušenog ili možda nedovršenog zida. I osmislio mu namenu.
Naišli su na deo koji je suv. Sva ova napetost mu je samo pojačala erekciju. Savka, njegova venčana žena, to nije razumela. Nije mu dozvoljavala da joj priđe ovih dana kad je nebo bilo puno „savezničkih“ aeroplana, a on je baš tada imao želju da joj zadigne suknju bez obzira na njen strah. Deca su bila sklonjena kod rođaka na selu i Marko je pokušao da iskoristi svaki momenat dok su sami u kući. Bio je neprestano napaljen. Kad ga je napokon primorala da se i oni pridruže grupici ljudi sklonjenim u veliki porodični podrum, naprasno je pokazao interesovanje za tu novu igru skrivanja. U grupi uplašenih ljudi primetio je dve studenkinje koje su živele u komšiluku. Ostalo je samo da organizuje da se žene i majke sa decom grupišu u „sigurniji“ deo podruma, a ostalo je bilo pitanje mraka, hrabrosti i sreće.
Marka se prenu iz razmišljanja.
„Dovoljno smo se udaljili." Privukao je devojku sebi. Ona se kao nešto buni, kikoće a zatim prepušta.

3.
Mara se lagano penje uz drvene stepenice do svoje sobe pod krovom. Ispratila je starog Alojza, zatvorila je za njim teška drvena vrata okovana gvožđem i navukla rezu. Otac će ući kroz uski hodnik koji je od njihovog podruma odeljen niskim svodnim vratima sa polugama na obe strane. Taj drugi ulaz u podzemlje koriste samo ukućani. Kad siđe u hladni lagum, otac nikad ne navlači rezu, ali kad se vrati dva puta proveri da li je dobro zamandaljeno, kao da se plaši da iz tog mraka i hladnoće nešto ne dođe. Uopšte, bio je prilično uplašen već mesecima. Videlo se po sve većoj ćutnji u koju je tonuo.
Mara se uvuče pod pokrivač i zagleda u grede pod krovom. Mati je umrla, a Mara je ostala u njenoj sobi, u njenom drvenom krevetu zastrtom ćilimom koji je majka donela kad je stigla u varoš da služi bogatog gazdu.
Uskoro je čula lagan udarac čizama o basamke.
Kad su počeli tajanstveni radovi, u podrum više nisu odlagali robu, već samo neophodne potrepštine za kuću. Seljaci bi im povremeno donosili beli smok, povrće, dimljeno meso i med. Alojz je sve sam unosio u podrum. Vino i žito su skladišteni u lučke lagume i otac je tamo provodio veći deo dana. Sada, na kraju leta, njegove noćne posete su ponovo postale redovne. Nije im se radovala, ali nije imala izbora. Ugasi lampu i ostade da leži u mraku. Tako je bolje. U mraku.
Nije je tukao. Samo jednom. Kad su majku umotanu u pokrov odneli, ona je ležala u sobi i plakala. Došao je tu noć, smrdeo na uskislo vino i znoj, zadigao joj haljinicu i raširio stisnute mršave butine, a kad je zaplakala snažno je ošamario. Samo tad. Sutradan je naredio da se okupa i da ga od tog dana zove „otac“.
4.
„Beogradski lagumi, pa tako nešto postoji samo u priči."  Devojka je kolutala očima i pokušavala da imitira Mitrov naglasak.
„Mala, odakle si ti? Naravno da postoje. Beograd leži na podzemnim hodnicima, galerijama, podzemnim rekama, grobljima..."
Mitar uvuče još jedan dim, a zatim pažljivo skloni žar sa džointa, umota ostatak u celofan i gurnu u unutrašnji džep jakne. Valjaće za posle. Ovo pile je izgleda bilo raspoloženo za kresanje, a ako i nije, znao je kako i kada da nastavi napad. Uroš, njegov jedini a samim tim i najbolji prijatelj, uvek je govorio da ne jebe lep, nego uporan.
Devojka je odmeravala motor, Mitrov ponos. Harli čoper.
„Ha, ha, ha... baš me nasmeja. Vi Beograđani volite da se duvate."
„Volimo mi i da duvamo. Hajde, pokazaću ti. Ortak mi je ostavio ključ da mu čuvam gajbu i nagluvog dedu."
Mitar opkorači čoper i mahnu glavom devojci da se popne.
„Volim da vozim polako kroz grad. Posebno posle duvke. Tada mi se čini da plutam na nekom nevidljivom oblaku." Mitar je bio posebno dobre volje. Nedavno je prodao vespu i kupio pravi, dobar motor. Pazario je par grama domaćice, popio pivo i sad će da kresne nešto posle dve nedelje prisilne apstinencije.
Devojka mu se priljubila uz leđa. Konstatovao je da tu nema ništa spektakularno, bila je prilično ravna. Nije njegov tip, osim što je pile. A takve je najviše voleo. Njih je najlakše prevariti. Ona bivša, nije voleo da im pamti imena, bila je previše iskusna.
„Videćeš, strava je lagum. Iz njega vodi jedan hodnik koji se račva. A i ti hodnici se posle račvaju. Sad je leto pa može da se ide dalje u istraživanje. Jebi ga, ne volim sam. Znaš, prvih pedeset metara je suvo, ali od jeseni do proleća ima vode, ne znamo odakle je. Istražili smo par hodnika, neki su zazidani, vidi se po cigli da je drugačija, od pre trideset, četrdeset godina. Možda posle rata. Jedan zid smo počeli da rušimo pa ćemo da nastavimo da istražujemo kad se Uroš vrati. Nisam zadovoljan što je sad baš morao da putuje."
„Gde je otišao?"
„Na truli zapad. Apsolventska godina u Americi."

Ugasio je motor pre nego što su skrenuli u ulicu, u tišini ga je ugurao u ulaz zgrade i zaključao vrata. Devojka ga je zbunjeno pratila, u nedoumici da li da se vrati.
„Tiho, deda je star i gluv, ali, nikad se ne zna. Idemo ovde, dole. Polako. Sad ću da otključam." Šaputao je, želeći da da ozbiljniji ton celoj avanturi. Kad su se spustili niz stepenice Mitar je zatvorio vrata i uključio malu baterijsku lampu. Potražio je opremu koju su držali u podrumu, jer nisu hteli da deda vidi čime se njih dvojica, on i Uroš, bave u poslednje dve godine. Podrum je bio zabranjeno mesto za istraživanje, ali posle nesrećnog udesa kad su mu roditelji nastradali, Uroš je ostao sam sa dedom. Podrum, i zabrana da se otvara, „jer su tamo izginuli mnogi tokom oslobođenja“ nije ga sprečila da napije dedu, pronađe ključ, podmaže bravu i zakorači u zabranjeno.
Naravno, svaka avantura je slađa kad se sa nekim podeli, tako da je Uroš podelio tajnu sa Mitrom, najboljim drugom, i njih dvojica su već neko vreme istraživali podzemne hodnike koje su pronašli iza vrata na dnu stepenica. Nisu naišli ni na kakve grobove niti posmrtne ostatke. Tu je bilo dosta prašnjavih ćebadi, lampi na petrolej, balona za vodu, ostataka izgorelih sveća. Podrum je služio kao sklonište za vreme bombardovanja.
Kuća je sazidana nad ostacima stare kuće i magaze koje su srušene posle velikog rata, ali je neimar ostavio prolaz na stepenište koje je uskim hodnikom vodilo do vrata podruma koji se tu nalazio. Niko nije znao od kada, iz kog vremena, možda samo deda koji je malo govorio, ali kad god je mogao proveravao je da li su vrata koja vode na stepenice, a koja su postavljena posle drugog svetskog rata, zaključana. Ponekad je stajao uz njih i osluškivao, a zatim se tromim hodom vraćao do svoje sobe i dremao sedeći uz prozor.

5.
Marko je držao devojku u zagrljaju oslonjen na hladni zid hodnika.
„Čuješ li?", prošaputa devojka.
„Ne čujem. Šta da čujem?" Marko je želeo da tih nekoliko minuta uživa u tišini i smirivanju otkucaja srca.
„Nešto." Devojka se pribi uz njega.
„To je samo moje srce."
„Ne, kao da neko ide."
„Ne ide. Pusti me da dođem do daha."
„Ide neko."
„Ne ide. Idemo mi nazad."
Marko krene niz hodnik ispruživši jednu ruku i opipavajući zid, a drugom pridržavajući devojku pored sebe. Čulo se pljuskanje koraka po plitkoj vodi. Ruka mu dotaknu prazninu i oni skrenuše u sledeći nadsvođeni hodnik.
„Sad budi mirna, još malo. Na kraju hodnika je onaj polusrušeni zid pored kojeg smo se provukli i ulazimo u glavnu sobu gde su ostali." Marko se nadao da niko nije primetio njihov nestanak.
Hodali su još neko vreme i Marka poče da hvata panika. Hodnik se odužio a nikako da naiđu na otvor u zidu kroz koji su se išunjali. Ništa se nije čulo osim njihovog pljuskavog hoda kroz vodu koja je bila sad već u visini gležnjeva i noge su im bile mokre. Sad je znao da je pogrešio i da je u mraku prevideo neki krak hodnika.
„Moramo nazad, negde sam pogrešio." Morao je da prizna i glas mu više nije bio siguran.
Devojka zajeca.
„Mirna budi, naći ću put." Pokušao je da veruje u reči koje izgovara.
I krenu nazad.
Sačuvana
sivka
Eta Carina
admiral


Poruke: 765
Ugled: +8/-0
Van mreže


« Odgovor #1 poslato: 31.08.2009. 17:06:31 »

6.
Mara je bila gladna. Već nekoliko dana samo po milosti Alojzovoj dobija komad hleba. Juče joj je doneo i mleka, sačekao da popije, a zatim u strahu otišao do kuhinje da sakrije tragove neposlušnosti.
Mara je bila zatvorena u sobi pod krovom od kako je otac shvatio da je noseća.
Iako nije više izlazila iz kuće, do nje su dopirale glasine da su Turci ponovo krenuli u osvajanje i samo se čeka dan da opsednu grad. Možda bi oni vratili stare žitelje u varoš. Možda bi se i baba Nasta vratila. Da dođu i da je spasu ovog jada. Već dve godine su bile nerodne i gazdinski lagumi u luci su bili napola prazni. Vina je u velikim buradima bilo još dosta, ali žita sve manje. Vosak je gazda Ulrih čuvao u podrumu ispod trgovine. To mu je bio najunosniji posao.
Mara prisloni šaku na stomak. Beba je nedavno oživela.
Napregla se da čuje razgovor između Alojza i oca. Smakla je ćilim sa poda i virila između daski. Velika soba je bila osvetljena sa dve lampe, na stolu je ležala jedna od mapa koje su inače umotane u svitak odlagane u veliki sanduk zatvaran katancem. Prozori su bili zastrti da tračak svetlosti ne izađe. Stari sluga je vrteo glavom u neodobravanju. U jednom času gazda ga uhvati za gušu i siknu mu u lice. Stari se pokunjio, skupio ramena i spustio glavu.
Mara se razumela samo jedno: Odvešće je negde. Možda da je udavi u Dunavu. Ili da je preda vojnicima. Ko će njoj da veruje da joj je otac napravio dete. Kazaće da je veštica i da je sa đavolom zanela. Alojz je lane vozio duvan do Segeda i tamo je čuo o vešticama koje su spalili na bregu iznad Tise. Prvo su ih mučili da priznaju da su sa đavolom decu morili,  a onda su ih na lomaču bacili. Otac joj je, hukćući i grokćući između njenih butina, govorio da je veštica isto kao što joj je mati bila. Posle bi ćutke odlazio iz sobe šutirajući sve što mu se našlo na putu.
Mara vrati ćilim na pod. Sedela je u tami sobe očajna i gladna dok Alojz nije došao po nju i poveo je ka podrumu. Nije se opirala, nije više ni plakala. Potpuno se predala beznađu. Siđoše u podrum, a Alojz zatvori vrata za njima.
Kad je užegao luč na crepu kraj vrata, i još jedan na sredini prostorije, Mara vide da se podrum dosta promenio. Sad je bio mnogo duži i dublji i sasvim zasvođen ciglom. Na drugom kraju je zjapio taman hodnik.  Alojz upali lampu i pokaza joj da krene za njim. Išli su tako pedesetak koraka kad se hodnik udvoji. Alojz skrenu u jedan krak a Mara poslušno tapka za njim.  Naiđoše na još jedno raskršće ali stari se nije zaustavljao i Mara je žurila za njim.
Sad je hodnik bio mnogo uži i vazduh teži za disanje. Ispred njih se začu cviljenje psa. Uz zid su bile naslagane cigle, kanta sa krečom, budak i pribor za zidanje. Alojz zastade. Mara spuštene glave stade iza njega.
Alojz je pogleda čudno, nekako ponizno i pokaza joj glavom napred u tamu.
„Idi. Negde ćeš stići. I oprosti."
A zatim uze budak i zamahnu.
Mara je trčala u mraku, padala, podizala se i nastavljala dalje. Iza nje u tami je zamirao samrtni urlik psa. Ostao je samo stari sluga da slaže ciglu i zatvara hodnik. A kad je i taj posao završio ponese krvav budak da svedoči gazdi o gnusnom poslu koji je za njega obavio.

7.
Marko je bio ljut. I uplašen. Ako ne nađe uskoro pravi put nazad, ostali će shvatiti da nisu svi na broju. Kad svane i svi krenu napolje, Savka će videti da joj nema muža, a sišao je u podrum pre nego što je čika Artemije zabravio vrata. Neko će primetiti da ni devojka iz komšiluka nije sa njima. Pronaći će lampe i kantu sa rezervnim petrolejom preko koje je bacio ćebad, napuniće lampe i krenuti u potragu. I šta on da kaže ženi gde je bio celu noć? Savka će ga zasigurno izbaciti iz kuće. Već je dovoljno nervozna. Razmažena trgovačka ćerka.
Izgledalo je da se teren uzdiže. Više nisu hodali po mokrom tlu. I vazduh je bio drugačiji. Noga mu zape za nešto. Zastao je.
„Ne pomeraj se da se ne razdvojimo." Naredio je devojci. „Moram da opipam šta je ovo dole."
Devojka je šumno disala, nije mogla da govori od straha. Svi naleti želje su je prošli. Nije očekivala da će to biti tako na brzinu, s nogu, u mraku. A sada ne mogu da pronađu put iz ove podzemne strahote.
Marko je čučnuo i počeo da opipava ispred sebe. Cigle. Gomila cigli. Ispružio je ruke i dotakao ostatke zida.
„Ispred nas je zid. Delom je srušen, sa suprotne strane hodnika je prolaz. Spaseni smo. Ajde, daj ručicu i tiho da se ušunjamo. Ne čuje se ništa sa one strane. Možda spavaju." Marko dohvati devojku za ruku i povuče je ka prolazu.
Molio se u sebi da spavaju umotani u ćebad, uljuljani u prividnu sigurnost podzemnog skloništa.
Nije se zaricao da ovakvu avanturu neće ponoviti, ali će se bolje pripremiti.
Nastavili su da se šunjaju po tami ali hodnik je išao dalje i nije se završavao velikom nadsvođenom prostorijom. Nešto je krckalo povremeno pod njihovim stopalima. Nije se usuđivao da zastane i sazna šta je to. Koračao je napred u nadi da će stići negde i vukao devojku za sobom.

8.
Mitar se baškario na rasprostrtim ćebadima. Iznad njih je bio vreo grad, usijan od jare jednog od najvrelijih avgustovskih dana u poslednjih sto godina. Oni su bili u prijatnoj polutami, u hladnom podzemlju. Posrećilo mu se. Mala je bila dobro nalivena i dobio je ludu zabavu.
„Ja najviše volim da sam ja na leđima. Nekako mi je to prirodna poza. A, šta misliš?" Razgovori o seksu uvek ugreju atmosferu.
„Da si lenčuga."
„Ima i toga. A imam i traumu od karanja stojeći."
Devojka se zakikota. „Kakvu bre traumu?"
„Ako budeš dobra, možda ti ispričam."
„Ma pričaj."
„Vidi, ja volim žurke. Posebno one gde se ljudi ne poznaju između sebe. Takvih je najviše bilo prošle godine na Vračaru. Odem ti ja na takvu jednu žurku a ono puko akvarijum, riba koliko ti volja. Spazim ja jednu, sedi za stolom, a svi okolo đuskaju. Sednem ja sa druge strane i kažem mala, ti mi se sviđaš. Ajde da plešemo ti i ja. Tako bih da te stisnem. Ona se uozbiljila, gleda me onim crnim očima, sevaju munje i pita me da li ja nju zajebavam... Viče ona, vidim nešto ne valja, stadoše neki likovi oko nje... Ja kažem jok vala, skroz sam ozbiljan, baš mi se dopadaš. A već vidim da će neko da me polomi. Gleda ona mene i dalje, ali malo popustila. Spustila ruke na naslone i odmaknu invalidska kolica od stola. Meni oči ispadoše. Bio sam trezan u momentu. Izvinjavam se ja njoj sledećih pola sata. Ne znam šta da radim. Ona kaže da hoće kući. Ajd, ja ću da joj pomognem. Pita da li imam kola, nemam, ali nije važno. Da je odguram, tu je ona, na Neimaru. Guram ja ona kolica, pričamo mi, vidim riba je odlična ali invalid. Uredno sve. Pametna. Ima i sise. Sve kako valja, ali, u kolicima. Dođosmo mi do kućerine, bruka. Živa ograda, kapijica, a iza travnjak i jedno jedino drvo na sredini. Vila je u mraku. Pogašena svetla. Uguram ja kolica u dvorište a ona će meni da li hoću da je kresnem. Auh sestro slatka. Kako da te bre kresnem? Šta, gadiš se zato što sam invalid? Ama ne, nego eto, žao mi je, mislim, ne znam kako ti to misliš... da te ne povredim, a i kako ćemo... trava je rosna, hladna... Vidiš ovo drvo? Kaže ona. Vidim. Kažem ja. Vidiš onu granu? Pita ona. Vidim. Odgovorim. E tamo me odguraj.
"Odguram ja nju ispod drveta i pomognem joj da se rukama uhvati za granu..."
„Mitre kretenu nisi valjda."
„Jesam."
„Lažeš."
„Ama jel ti‚ ’oćeš da čuješ priču ili nećeš?"
"’Oću."
"... Podignem ja nju, uhvati se ona za granu, imala jake ruke, svučem joj farmerke i navalim ti ja. Morao sam da se pokažem kao pravi muškarac, šta ćeš, devojka u nevolji i tako."
„Sereš Mitre, ne popuštaš."
„E, keve mi ... I tako ja nju kresnem. Obučem ja njoj farmerke, odnesem je u kolica, namestim kosu, poljubim joj ručicu i poguram ka kući, kad... upališe se svetla i na kući i u dvorištu. A tata stoji na vratima."
Mitar zvučno izbaci vazduh iz pluća i zahukta.
„E, tu se umalo nisam usrao."
"Dobro jutro, deco.
"Dobro jutro tatice.
"I ja nekako procedim to jebeno dobro jutro."
"Ajde u kuću mladiću."
"Izvinjavam se ja, ne bih, eto žurim... Lupetam, a on me zagrlio i navalio da me gura u salon. Stigla je tu i mama i odvela ćerku u kuću a meni sve cvrkuće kako će sad ona doručak da spremi.
Ja samo gledam da li će doručak biti olovni ili gajtanasta, ali šta ću. Noge same idu.
Nasu čovek viski, nazdravismo. Ja ga gledam. Pitam ga očima a kolena se tresu."
„I..."  Devojka ga gleda razrogačenih očiju, u neverici, usta joj poluotvorena.
„Potapše on mene po ramenu, ispituje ko sam, odakle sam, ako mi treba posao, čim diplomiram da se javim. Eto imaju oni mesta za mladog, perspektivnog čoveka. Treba im direkor razvoja.
"Dade mi i vizitkartu.
"Moja ćerka eto voli da se zabavlja, šta ću, ne mogu da je držim u kući zatvorenu..."
Ja i dalje ne verujem šta me snađe.
"Ma... zašto ja, čoveče!?"
"Ti si jedini koji je dopratio i skinuo sa drveta. Obično je ostave da visi dok se ne otkači... a nekad je i komšije skinu sa drveta i donesu kući..."
„Mitre, govedo, sad lažeš kao pseto."
Mitar se smeje i kune se da je to živa istina i da od onda više ne kara na stojeći.
„Ajde da ti pokažem hodnike. Do jaja su."
Mitar uzima baterijsku i već je spreman za drugu vrstu akcije.
„Daj mi ruku da te ne izgubim, mada ova lampa ima novu patronu, vidi kako baca." Šarao je svetlošću po zidu a zatim uđoše u hodnik i krenuše.

9.
Deda je sanjao lagume. Hodao je dugim, mračnim hodnikom koji vodi do urušenog zida. Sa druge strane se mrak pretvarao u crno testo koje ga je gušilo, uvlačilo mu se u usta, nos, uši.... Davio se.
Iskočio je iz kreveta znojav i uplašen.
Nikad nije gasio svetlo. Na stolu je uvek stajala flaša rakije. Ubijao se godinama alkoholom, bez uspeha. Jedina uteha je bila da je mogao da spava kad dovoljno popije. Jetra je odolevala.
Sa godinama je naučio da živi sa strahom. Ostavio ga je iza zatvorenih vrata. Da ga vreba. I čeka.
A sada, kao da ta vrata odjekuju. Ona grebe po njima.
Deda uzdahnu i nasu čašu.
Uskoro će da svane. Nije čuo Mitra. Bez obzira na nagluvost uvek je čuo motor. Momak je bio napaljen na jake mašine i presrećan što je vespu zamenio čoperom. Juče, kad je krenuo u vožnju, turirao je mašinu ispod prozora da deda vidi kakvo je to čudo.
Deda izađe u hodnik i iznenadi se kad vide motor. On je spavao u stanu kućepazitelja i nije mogao niko da mu promakne. Tako je mislio. Uzdahnuo je i popeo se stepenicama do stana da vidi da li je momak budan. Prijalo bi mu da danas sa nekim odćuti jutro uz dobru i jaku kafu. Ali, u stanu nije bilo nikoga. Vratio se do ulaza i nagazio na nešto. Sagnuo se da bolje vidi, a onda spazi šarene perlice rasute po pločicama i pogled mu nevoljno krenu ka stepenicama za podrum. Hladan znoj ga je oblio pri pomisli, ali ne, ne veruje da je momak tako budalast. A jedini ključevi su kod njega. Vrata nisu otvarana godinama, možda ni brava više ne radi. Otišao je do starinskog kredenca, iz fijoke, iza gomile nepotrebnih predmeta, izvadio je ključ. Gledao ga je neko vreme, premeštao iz ruke u ruku, a zatim ga ponovo vratio na mesto.
Čekao ga je veliki posao, ali još je u snazi, može on to. Do podne je prenosio materijal iz dvorišta i slagao u hodnik, a popodne je počeo da zida zid, ciglu po ciglu.

10.
Marko je bio žedan. Više se nije plašio ni Savke ni onoga šta ga čeka kad se izvuče iz ovog mraka. Samo da se izvuče. Devojka je šmrcala i plakala dok joj nije stisnuo gušu i zakleo se da će da je zadavi i ostavi da trune u mraku ako odmah ne umukne. Znao je da je napolju već svanulo i da su ostali stanari ustanovili da dvoje nedostaje. Nije znao da su se borbe preselile u njihov deo grada i da su svi ostali u podrumu, tihi, nemi, iščekujući razrešenje.
Nešto se micalo za njima. Možda su pacovi. Možda su neki podzemni insekti. Marko nije verovao u duhove, u bilo šta natprirodno. Verovao je u zveket novca zbog kojeg je i oženio Savku. Verovao je u svoju srećnu zvezdu. Verovao je da će živeti sto godina. Devojka nije više verovala u išta. Ni da će preživeti. Mogle su to da budu horde akrepa, duhova, reke pacova i insekata, to njoj nije bilo važno. Nije osećala ni smrad koji je ispuštala za sobom jer su joj od straha popustila creva. Marka je to dodatno živciralo, ali nije hteo da je ostavi u tom teskobnom mraku. Imao je želju da je odgurne i da je zaboravi, potpuno.
Zastao je i naslonio se na zid da malo odmori. Mora da su išli u krug. Dva puta su prošli kroz otvor na zidu. Prolaz je sigurno sa druge strane hodnika. On je uporno išao levom stranom, sada će da pređe na desnu. Tako je, to mora da je rešenje. Ispružio je ruku i napipao suprotni zid. U mraku pronađe devojčinu ruku i krenu dalje, ali ovoga puta desnom stranom. I zaista, posle stotinu koraka nađe na prolaz, hodnik se račvao. Izabrao je desni prolaz i nastavio.
Za njima je i dalje plovio prigušen ropac. Ako je ovo zatvoreni splet hodnika, to je mogao biti samo neko od ljudi iz skloništa. Neko ko je pošao da ih traži, ili, neko ko je po istoj potrebi krenuo u mrak, misleći da se neće izgubiti. Da ih traže sigurno bi hodnici bili puni glasova ljudi koji se dovikuju i titraja svetla.
Marko stade i u pola glasa upita: „Ko je to?"
Odgovorila mu je tišina tišinom.
„Ko je to?"
Sad se već osmelio. Prijao mu je sopstveni glas u toj nemoj tmuši.
Kad utihnuše damari u glavi, on sasvim razgovetno začu šapat.
„Mara."
Devojka ciknu i odjek njene vriske ispuni hodnike.
Marko je odgurnu od sebe i zagleda se u mrak.
„Mara?"
Ponovio je glupavo ne znajući šta da kaže. Koja Mara? Ko je Mara? Nije se sećao ni jedne žene, devojke, deteta niti starice sa tim imenom.
Glas je škripao.
„Gladna sam."
Glas je bio ropac, zahtev, a ne molba, divlji u toj promuklosti, nimalo snishodljiv. Glas nekoga ko je gladan. Marko je pretrnuo. Shvatio je dubinu gladi po tom glasu koji je bio i star i mlad. Glas najtežeg očaja i konačno najsmelije nade da će biti utoljena ta duga glad.
Devojka je vrištala, ali to je trajalo kratko i vrisak se pretvorio u ropac, a zatim u muk koji je prekidalo povremeno mljackanje.
Marko je trčao, padao, ustajao, puzao kroz mrak dok su iza njega zvuci postajali sve tiši i stopili se u muk.
Naleteo je glavom na zid, a zatim se provukao i posle par koraka našao u podrumu. Ljudi su sedeli u tišini. Tek poneko dete bi zaplakalo. Savka mu priđe i upita ga gde je bio.
„Tu sam bio, iza zida. Zaspao sam."
„Prespavao si mnogo. Nemci su iznad nas."
Marko se sledio. Nemci su iznad. Mara negde iza. Šta god i ko god Mara beše. A Mara je bila gladna. Znao je to u dubini mozga. Ta glad je bila nezasita. Kad utoli mrvicu gladi krenuće za njim. Upamtila mu je miris straha. Progoniće ga. Pređe pogledom po grupi ljudi i umesto njih vide samo hranu za Marinu glad.
„Idem da vidim šta se dešava."
„Ne možeš, čika Artemije dežura i otvoriće kad bude čisto za izlaz." Savka se okačila o njegovu mišicu.
Marko je odgurnu od sebe i poče da lupa po vratima.
Artemije Isaković, stari kućepazitelj, oprezno proviri.
„Šta se dešava?"
„Uđite čika Artemije, ja ću malo da dežuram, a vi odspavajte. Pozvaću vas."
Starac je jedva dočekao da se malo odmori. Zahvaljivao je Marku dok je tražio slobodno ćebe.
Marko zatvori vrata za njim i povuče rezu.
Sad više niko ne može napolje. Ni Mara.
« Poslednja izmena: 31.08.2009. 20:41:01 od sivka » Sačuvana
ender33
Registrovani

kapetan


Poruke: 334
Ugled: +13/-0
Starost: 42
Lokacija: tu negdje okolo
Pol: Muškarac
Van mreže


WWW
« Odgovor #2 poslato: 31.08.2009. 20:24:58 »

Bravo.Zanimljivo, lijepo ispričano.
bravo bravo bravo
Samo mala greškica u zadnjoj rečenici "Sad više niko nije može napolje"
Sačuvana

sad znam
     da
ništa ne znam
sivka
Eta Carina
admiral


Poruke: 765
Ugled: +8/-0
Van mreže


« Odgovor #3 poslato: 31.08.2009. 20:40:26 »

Oh, hvala  Embarassed
Nisam videla.. užas.
Izmenila...
Sačuvana
Sekundica
Piece of Eternity

admiral flote


Poruke: 1.306
Ugled: +38/-4
Van mreže


« Odgovor #4 poslato: 31.08.2009. 21:09:44 »

Ova mi se posebno dopada, drzi paznju, slojevita je i pisana bogatim vokabularom.
Vrlo, vrlo dobro
Sačuvana
dan555
Kosmozamlata

predsednik


Poruke: 8.808
Ugled: +80/-9
Starost: 60
Lokacija: Nigdina
Slike: moj album
Pol: Muškarac
Van mreže


« Odgovor #5 poslato: 01.09.2009. 01:06:29 »

Бррр, не волим хороре, не волим хороре...
А Мара је тако лепо име...
Уплаши ме бре на крају. Shocked

Лепо написано.
Sačuvana


Čoveče, pazi da ne ideš mali ispod zvezda! pozdrav
peca777
SF friend

admiral flote


Poruke: 1.064
Ugled: +11/-0
Starost: 42
Lokacija: Beograd
Pol: Muškarac
Na mreži


« Odgovor #6 poslato: 01.09.2009. 13:38:06 »

u jednom dahu
Sačuvana
Nesa
Vajper

predsednik


Poruke: 2.751
Ugled: +30/-1
Starost: 60
Lokacija: Beograd-Mirijevo
Pol: Muškarac
Van mreže


« Odgovor #7 poslato: 01.09.2009. 15:14:09 »

 bravo bravo bravo bravo
Sačuvana
Tanjica
Daenerys Targaryen

predsednik


Poruke: 1.945
Ugled: +29/-10
Starost: 41
Lokacija: Bg
Pol: Žena
Van mreže


« Odgovor #8 poslato: 01.09.2009. 15:15:35 »

A kad se setim da smo se mi kao klinci zavlacili po Zemunskim tunelima. Uzas   help
Sačuvana

My needs are simple and few: food, clothing, a comfortable bed to sleep and NO IDIOTS.
dan555
Kosmozamlata

predsednik


Poruke: 8.808
Ugled: +80/-9
Starost: 60
Lokacija: Nigdina
Slike: moj album
Pol: Muškarac
Van mreže


« Odgovor #9 poslato: 01.09.2009. 15:35:09 »

A ja po bežanijskim...

Dobro izbegosmo Maru. Very Happy
Sačuvana


Čoveče, pazi da ne ideš mali ispod zvezda! pozdrav
Tanjica
Daenerys Targaryen

predsednik


Poruke: 1.945
Ugled: +29/-10
Starost: 41
Lokacija: Bg
Pol: Žena
Van mreže


« Odgovor #10 poslato: 01.09.2009. 15:39:35 »

 Shocked da da  smeh
Sačuvana

My needs are simple and few: food, clothing, a comfortable bed to sleep and NO IDIOTS.
Кули
Ghostwheel
predsednik


Poruke: 2.091
Ugled: +11/-1
Starost: 32
Lokacija: BG - Dusanovac
Pol: Muškarac
Van mreže


« Odgovor #11 poslato: 02.09.2009. 03:53:31 »

Ja sam se pentrao po drveću, krovovima... Gde god je bilo moguće popeti se, tu sam bio  Very Happy
A sad odoh na krov da pomerim antenu  Mr. Green
Sačuvana

To be happy in this world, first you
need a cell phone and
then you need an airplane.
Then you're truly wireless.
sivka
Eta Carina
admiral


Poruke: 765
Ugled: +8/-0
Van mreže


« Odgovor #12 poslato: 02.09.2009. 10:47:05 »

Ima veze sa pričom, ali ako admin misli da nema... molim da ukloni na drugo mesto.

Reportaža
otkrivamo
Zapuštena istorija Beograda
Autor: Žiža Antonijević | 30.08.2009. - 00:01

Čitav grad sastavljen od dugačkih hodnika, podzemnih prolaza, laguma i pećina, stanovnici Beograda gradili su tokom istorije za različite potrebe. Ti lagumi, prolazi, tuneli i duboki podrumi prostiru se od Gardoša u Zemunu do Avale, ali kolika je njihova ukupna dužina, nažalost, ne može se precizno odrediti. Mnogi od tunela su neprohodni, zatrpani šutom i prljavštinom, samim tim i nedostupni svima koji bi voleli da upoznaju i ovaj deo prestonice. Doktor Vidoje Golubović godinama je proučavao podzemni deo Beograda i o tome izdao knjigu. On kaže da ovo blago glavnog grada predstavlja ogroman, ali neiskorišćen turistički potencijal, a da je pojedinim hodnicima i pećinama potrebna samo jedna metla i nekoliko vrednih ruku, pa da zablistaju i postani dostupne turistima i svima koji žele da obogate znanje iz istorije Beograda.


Tašmajdan
Kako objašnjava dr Golubović, u samom centru grada, ispod Tašmajdana, postoji ogromna pećina koja može da se podeli u tri celine. Prvu čini prirodna pećina koja je stara između šest i osam miliona godina. Drugi deo je vezan za prostor koji je nekada bio kamenolom. Postoje zapisi da su još Rimljani, kada su boravili na ovim prostorima, iz tog kamenoloma vadili kamen kako bi izgradili poznati rimski vodovod. U trećem delu tašmajdanske pećine u vreme Drugog svetskog rata nalazilo se rezervno komandno mesto nemačkog komandanta Aleksandra fon Lera. On je uhapšen u jesen 1944. u Zemunu i tada je pokazao šta se sve nalazi ispod Tašmajdana. Tom prilikom otkriven je veliki deo arhivske i istorijske građe, filmovi i različiti vredni pisani materijali koje su Nemci zaplenili i tu sakrili.
– Ispostavilo se da je to mesto ispod Tašmajdana bilo izuzetno savremeno iako se nalazilo na dubini od 25 metara. Imalo je grejanje, ventilaciju, rezervno napajanje strujom, komandnu salu, čak i lift. Bilo je toliko veliko da je u njemu moglo komotno da boravi oko 600 vojnika. Još ranije su stanovnici Beograda znali za ove podzemne prostore, pa su se tu sklanjali od Turaka, a to su činili i kasnije, za vreme Prvog svetskog rata – priča Golubović, i dodaje da je iz tašmajdanskih pećina nekada vađena i šalitra.


Karađorđeva ulica
Još jedan deo grada u kome se nalaze mnogobrojni lagumi nalazi se duž čitave Karađorđeve ulice sa strane gde su neparni brojevi. Jedan od tih laguma pripadao je porodici Miloša Obrenovića. Iznad njegovog podruma ležao je stari han. Na temeljima tog hana Miloš je za vreme svoje vladavine podigao najpre kafanu „Kragujevac“, a kasnije i istoimeni hotel. On je potom preuredio lagume ispod hotela i kafane pretvorivši ih u vinske podrume.
– Postoje različiti podaci o poreklu tih podruma. Još su Austrijanci zapisali da na savskoj padini postoje patrijaršijski podrumi vina. Kvadratura im je bila različita, kao i namena. Iako se šuškalo da su to tajna vojna mesta i skrovišta, dokazano je da nijedna vojska ni policija nikada tu nije boravila. Podrumi su pravljeni najverovatnije za skladištenje robe i za trgovinu, jer su bili blizu savskog pristaništa odakle se roba izvozila u Evropu – objašnjava Golubović.
Danas od tih laguma može da se vidi samo 13, dok ostali stoje prazni i zaključani. Stanari zgrada koje su posle rata nikle na tim mestima drže ih pod ključem i neiskorišćene. Jedan deo tih hodnika je međusobno spojen, jer su ih sredinom 19. veka gazde tako pravile da bi lakše razmenjivali robu. Zanimljivi su, kaže naš sagovornik, i zbog toga što u jednom od njih još stoji stara peć za pečenje hleba iz 19. veka, kao i delovi dizalice koja je služila za podizanje robe do gornjih prostorija. Podjednako su interesantni i nekadašnji sistemi za ventilaciju prečnika jedan metar i visoki oko 30 metara napravljeni običnim kopanjem, jer tada nije bilo ni struje, ni bušilica, ni savremene tehnike. Upravo takvim sistemom ventilacije čuvan je visok kvalitet vina. Arhivska dokumenta govore da je čuvena porodica Krsmanović koja je trgovala u vreme Obrenovića i ostavila mnoge zadužbine baš iz tih podruma izvozila suvu šljivu za Ameriku. Godina 1894. i 1895. kada je obolelo francusko vinogorje, vino iz ovih podruma nošeno je u Francusku.


Rimski bunari
– Kao što je poznato, na Kalemegdanu ispod Tvrđave postoje brojni podzemni kazamati kao i jedan krak rimskog vodovoda poznatog kao Rimski bunar. Međutim, malo je poznato da na području Beograda ima više takvih rimskih bunara. Između ostalih, jedan se nalazi ispod dvorišta Ruske ambasade na Vračaru, a jedan na nekadašnjoj okretnici tramvaja na Zvezdari. Od Prirodno-matematičkog fakulteta postoje podzemni hodnici koji vode sve do Dunava, a koji su ostaci Glavnjače, mesta gde su za vreme rata držani uhapšeni – otkriva nam Golubović.
Od Beogradske tvrđave do današnje Očne klinike u Džordža Vašingtona broj 19, pa i dalje sve do Višnjičke banje, postoje podzemni prolazi koje bi trebalo zaštititi. O tome se vodila rasprava još 1931. godine, ali do danas ništa nije postignuto. Malo ko zna da se baš ispod Očne klinike, koja je nekada nazivana Varoška bolnica ili Štitar, nalazi pravo malo jezero. Kada je građena ta prva varoška bolnica, tada je napravljen i vodovod. Voda za piće korišćena je iz tog prostora. Jedino što ostaje nejasno jeste kako je ta voda podizana na drugi sprat bolnice u vreme kad nije bilo struje.


Izvori ispod hotela
Golubović ističe i da se ispod današnjeg Hotela „Moskva“ nalazi čak 12 izvora vode, dok je štampa svojevremeno pisala samo o jezeru ispod Pozorišta na Terazijama. Ispod pivnice u dnu Skadarske ulice, gde se nekada nalazila čuvena Bajlonijeva pivara, postoje i danas ogromne podzemne prostorije. Na Avali takođe postoji više podzemnih hodnika i tunela jer su se na tom prostoru nekada nalazili rudnici bakra, srebra, žive.
Nažalost, većina ovih prostora, kako kaže Golubović, nije iskorišćena na pravi način. Najpre bi, objašnjava, trebalo napraviti preciznu mapu podzemnih prolaza i tunela, srediti ih i očistiti, a onda ih sa malo ulaganja uvrstiti u jedinstvenu turističku ponudu Beograda.
Sačuvana
valiant68
Vuki

predsednik


Poruke: 2.183
Ugled: +33/-2
Starost: 50
Lokacija: Bg
Pol: Muškarac
Van mreže


« Odgovor #13 poslato: 02.09.2009. 11:35:17 »

Ni ambroziju ne mogu da srede tj uniste a da istraze i srede nase podzemlje, za taj posao ovde treba mnogo vrednih ljudi. Nek ostane neistrazeno da ima potencijal za razne bau bau price. Mara mi ostaje ne procitana da bih lepse spavao.
Sačuvana

S verom u Boga
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  

 
Prebaci se na:  

Šema sajta  ◊   SF Vektor  ◊   TV program  ◊   Periodni sistem NF

Pravilnik  ◊   SF kviz  ◊   NF na Krstarici  ◊   SF filmovi  ◊   Bibliografije

Kopirajt © 2006-2019. SF tim. Sva prava zadržana.
Pokreće MySQL Pokreće PHP Powered by SMF 1.1.21 | SMF © 2015, Simple Machines | Mapa foruma | Arhiva | wap2 Ispravan XHTML 1.0! Ispravan CSS!
Stranica je napravljena za 0.026 sekundi sa 24 upita.