SF tim

Ovde mozete postovati pesme svojih najdrazih pesnika, nevezanih za SciFi, od starih klasika za sva vremena (kojih se uvek treba podsetiti, svakako) do najnovijih, koje ste mozda jos jutros procitali...
Pocinjem ja, jednim od svojih najdrazih stvaralaca.

Vladislav Petkovic Dis

KAKO MI JE
  
Od nekoga doba izgleda mi kao
Da ce  se moje zamutiti oko,
Dusa i zelje i sve sto sam znao
Gubi se,pasce u mracno, duboko.
  
Miran sam..ni trun srdzbe ili cega
Sto pravi smesnim nemocne i jadne,
Smrt, vecno ziva, buducnost je svega –
Sveg sto rodjenjem u kolevku padne.
  
Nekad, dok mladost, prolazna i bludna,
Vodjena strascu koja razum pleni,
Gotovo uvek i za porok budna –
Nekad, dok mladost zivljase u meni,
  
Smejah se cesto, podrugljivo vazda,
Prirodi, Bogu, i govorah smelo,
Da onaj koji oblicja nam sazda
Ucini sramno,kukavicko delo.
                                                                                                    
I pricah sebi da cu jednom moci,
Sa mislju koju velicina daje,
Zderati zastor s neprovidnih noci,
Videti prostor i vecnost kakva je,
  
I da cu otud trag bezumlju znati,
I gde je proslost sa bezbrojno zrtvi,
Cije je vreme, ko je Bogu mati,
Nasto je zivot i kud idu mrtvi.
  
I tada kao sa vulkana lava,
Sipacu misli sto nas razum prze –
Tresce se vecnost i pucina plava,
I svi atomi koji svetlost drze.

---

Pesme u ovoj temi:

Kako mi je	- Vladislav Petković Dis
Spustivši glavu...	- P. Kočić
Santa Maria della Salute	- Laza Kostić
Dolap	- Milan Rakić
Iskrena pesma	- Milan Rakić
Lament nad Beogradom	- Miloš Crnjanski
Život	- Miloš Crnjanski
Pismo majci	- Sergej Jesenjin
U snu san	- Edgar Alan Po
Opomena	- Antun Branko Šimić
Veče na školju	- Aleksa Šantić
Neverna žena	- F.G. Lorka
Bajka	- Desanka Maksimović
Nirvana	- Vladislav Petković Dis
Osmeh	- Đura Jakšić
Јевропи	- Đura Jakšić
Хеј, Словени	-
Марш на Дрину	-
Тамо далеко	-
Југославији	- Милош Црњански
На Гази Местану	- Милан Ракић
Otadžbina	- Đura Jakšić
Ja volim sreću...	- Branko Miljković
Женидба Душанова	-
О Љубави	- Сергej Јесењин
Kralj i prepelica	- Aleksa Šantić
Strepnja	- Desanka Maksimović
Babaroga	- Ljubivoje Ršumović
Begunci od kuće	- Ljubivoje Ršumović
Jedna slatka aždaja Tereza	- Ljubivoje Ršumović
Tužica jednog zmaja	- Ljubivoje Ršumović
Zelena rijeko	- Enes Begović
Modra Rijeka	- Mak Dizdar
Neprijatelj	- Šarl Bodler
Mačka	- Šarl Bodler
Jastuk za dvoje	- Mika Antić
Iz Vukodava	- Marija Semjonova
Pesma Rastanka (deo) - Silmarilion	- Tolkin
Ako	- Radjard Kipling
Put kojim ne krenuh	- Robert Frost
Keruša	- Sergej Jesenjin
Шаганэ ты моя, Шаганэ!	- Sergej Jesenjin
Ljuta Julka	- Dušan Radović
Anabel Li	- Edgar Alan Po
Kanconijer (odlomci)	- Frančesko Petrarka
Ljubomora	- Branko V.Radičević
Razgovori s mojim psom	- Aleksandar Marković
Gavran	- Edgar Alan Po
Molitva s razuzdanim završetkom	- Magda Kovač
Molitva pred gašenje lampe	- Agneš Gergej
*   *   *	- Mika Antić
Вечера у крчми код „Знака питања“	- Милорад Павић
46. mi je godina	- Dušan Vukajlović
Ditiramb ženi	- Ђула Ијеш
Kroj	- Mika Antić
Ja, ti, i svi savremeni ljubavnici	- Miloš Crnjanski
Drvo spava	- Duško Radović
Pesma za moj 27. rođendan	- Branko Miljković
Još je tu	- Bruno Koić
Možda spava	- Vladislav Petković Dis
Gradinar	- Rabindranat Tagore
Čekaj me	- Konstantin Simonov
Notturno	- Tin Ujević
Predosećaj	- Artur Rembo
Albatros	- Šarl Bodler
Leta	- Šarl Bodler
Mačke	- Šarl Bodler
Plava grobnica	- Milutin Bojić
Onima što plaču	- Milutin Bojić
Dovidjenja, druže moj	- Sergej Jesenjin
Zimsko veče	- Aleksandar Sergejevič Puškin
Nemam više vremena	- Desanka Maksimović
Molba mladosti	- Desanka Maksimović
Himna	- Milutin Bojić
Molitva	- Milutin Bojić
Ofelija	- Artur Rembo
Svakidašnja jadikovka	- Tin Ujević

Spustivši glavu na moje grudi,
Plakala ti si, nevino čedo,
A tvoje nežne i bujne vlasi,
Skrivahu lice turobno bledo.
I ja sam plako, gledeći tebe
I bujni potok suza je teko,
Ali sam ipak presrećan bio,
Jer ljubav sam za ljubav steko.

P. Kočić

Laza Kostić
Santa Maria della Salute

Oprosti, majko sveta, oprosti,
     što naših gora požalih bor,
na kom se, ustuk svakoj zlosti,
     blaženoj tebi podiže dvor;
prezri, nebesnice, vrelo milosti,
     što ti zemaljski sagreši stvor:
Kajan ti ljubim prečiste skute,
Santa Maria della Salute.

Zar nije lepše nosit' lepotu,
     svodova tvojih postati stub,
nego grejući svetsku lepotu
     u pep'o spalit' srce i lub;
tonut' o brodu, trunut' u plotu,
     đavolu jelu a vragu dub?
Zar nije lepše vekovat' u te,
Santa Maria della Salute?

Oprosti, majko, mnogo sam strad'o,
     mnoge sam grehe pokaj'o ja;
sve što je srce snivalo mlado,
     sve je to jave slomio ma',
za čim sam čezn'o, čemu se nad'o,
     sve je to davno pep'o i pra',
na ugod živu pakosti žute,
Santa Maria della Salute.

Trovala me je podmuklo, gnjilo,
     al' ipak neću nikoga klet';
štagod je muke na meni bilo,
     da nikog za to ne krivi svet:
Jer, što je duši lomilo krilo,
     te joj u jeku dušilo let,
sve je to s ove glave sa lude,
Santa Maria della Salute!

Tad moja vila preda me granu,
     lepše je ovaj ne vide vid;
iz crnog mraka divna mi svanu,
     k'o pesma slavlja u zorin svit,
svaku mi mahom zaleči ranu,
     al' težoj rani nastade brid:
Šta ću od milja, od muke ljute,
Santa Maria della Salute?

Ona me glednu. U dušu svesnu
     nikad još takav ne sinu gled;
tim bi, što iz tog pogleda kresnu,
     svih vasiona stopila led,
sve mi to nudi za čim god čeznu',
     jade pa slade, čemer pa med,
svu svoju dušu, sve svoje žude,
— svu večnost za te, divni trenute!
— Santa Maria della Salute.

Zar meni jadnom sva ta divota?
     Zar meni blago toliko sve?
Zar meni starom, na dnu života,
     ta zlatna voćka što sad tek zre?
Oh, slatka voćko, tantalskog roda,
     što nisi meni sazrela pre?
Oprosti meni grešne zalute,
Santa Maria della Salute.

Dve u meni pobiše sile,
     mozak i srce, pamet i slast.
Dugo su bojak strahovit bile,
     k'o besni oluj i stari hrast:
Napokon sile sustaše mile,
     vijugav mozak održa vlast,
razlog i zapon pameti hude,
Santa Maria della Salute.

Pamet me stegnu, ja srce stisnu',
     utekoh mudro od sreće, lud,
utekoh od nje — a ona svisnu.
     Pomrča sunce, večita stud,
gasnuše zvevde, raj u plač briznu,
     smak sveta nasta i strašni sud. —
O, svetski slome, o strašni sude,
Santa Maria della Salute!

U srcu slomljen, zbunjen u glavi,
     spomen je njezin sveti mi hram.
Tad mi se ona od onud javi,
     k'o da se Bog mi pojavi sam:
U duši bola led mi se kravi,
     kroz nju sad vidim, od nje sve znam,
za što se mudrački mozgovi mute,
Santa Maria della Salute.

Dođe mi u snu. Ne kad je zove
     silnih mi želja navreli roj,
ona mi dođe kad njojzi gove,
     tajne su sile sluškinje njoj.
Navek su sa njom pojave nove,
     zemnih milina nebeski kroj.
Tako mi do nje prostire pute,
Santa Maria della Salute.

U nas je sve k'o u muza i žene,
     samo što nije briga i rad,
sve su miline, al' nežežene,
     strast nam se blaži u rajski hlad;
starija ona sad je od mene,
     tamo ću biti dosta joj mlad,
gde svih vremena razlike ćute,
Santa Maria della Salute.

A naša deca pesme su moje,
     tih sastanaka večiti trag;
to se ne piše, to se ne poje,
     samo što dušom probije zrak.
To razumemo samo nas dvoje,
     to je i raju prinovak drag,
to tek u zanosu proroci slute,
Santa Maria della Salute.

A kad mi dođe da prsne glava
     o mog života hridovit kraj,
najlepši san mi postaće java,
     moj ropac njeno: "Evo me, naj!"
Iz ništavila u slavu slava,
     iz beznjenice u raj, u raj!
U raj, u raj, u njezin zagrljaj!
Sve će se želje tu da probude,
     dušine žice sve da progude,
zadivićemo svetske kolute,
     zvezdama ćemo pomerit' pute,
suncima zasut' seljanske stude,
     da u sve kute zore zarude,
da od miline dusi polude,
Santa Maria della Salute.

Kako je ovo dobra pesma. Nekada sam pokusavao da je naucim napamet, ali nisam imao volje da zavrsim.
A jednom sam imao priliku da slusamo Beckovica kako je recituje (ovo se odnosi na Santa Maria della Salute).
No, evo i mog doprinosa temi:

Milan Rakic - Dolap


Ja znam jedan dolap. Crn, glomazan, truo,
Stoji kao spomen iz prastarih dana.
Njegovu sam škripu kao dete čuo;
Stara gruba sprava davno mi je znana.

Jedan mali vranac okreće ga tromo,
Malaksao davno od teškoga truda;
Vuče bedno kljuse sipljivo i hromo,
Bič ga bije, ular steže, žulji ruda.

Vranče! Ti si bio pun snage i volje,
I dolap si stari okretao živo;
Tešila te nada da će biti bolje;
Mlad i snažan, ti si zlatne snove sniv'o.

Al' je prošlo vreme preko tvoje glave,
Iznemoglo telo, malaksale moći;
Poznao si život i nevolje prave,
I julijske žege, i studene noći.
O, kako te žalim! - Gle, suze me guše,
Olišena sudbo svih života redom! -
Tebe, braću ljude, i sve žive duše,
Jednake pred opštom, neminovnom bedom...
Podne. Ti bi vode. Ko će ti je dati?
Tu kraj tvojih nogu žuboreci teče.
Ali bič fijukne... Napred! Nemoj stati,
Dok ne padne najzad spasonosno veče.

Podne. Ti si gladan. Ti bi trave hteo;
Svuda oko tebe buja trava gusta,
I mirise njene cuv donosi vreo.
Ali bič fijukne: zbogom, nado pusta!

Ti si kao i ja, mladosti rane,
Osetio opštu sudbu što nas gazi,
I gladan i žedan provodio dane
Sve u uskom krugu, sve na istoj stazi.

Ti si kao i ja, na julijskoj žezi,
Dok žubori voda kraj tebe u viru,
Sanjao o sreći, nagradi i nezi,
Sanjao o dobrom, zasluženom miru.

O! k'o zmija ljuta košuljicu svoju,
Ostaviti bedu, nesreću, i zlobu,
I udarce biča stečene u znoju,
I svemoćnu podlost, i opštu gnusobu!...

Pusti snovi!... Napred, vranče, nemoj stati,
Ne miriši travu, ne osećaj vir:
Nagradu za trude nebo će ti dati,
Mračnu, dobru raku, i večiti mir!

I jos jedna od Milana Rakica:

Iskrena pesma

O sklopi usne, ne govori, ćuti,
Ostavi dušu, nek' spokojno sniva -
Dok kraj nas lišće na drveću žuti,
I laste lete put toplijih krajeva.

O sklopi usne, ne miči se, ćuti!
Ostavi misli, nek' se bujno roje,
I reč nek' tvoja ničim ne pomuti
Bezmerno silne osjećaje moje.

Ćuti, i pusti da sad zile moje
Zabrekću novim zanosnim životom,
Da zaboravim da smo tu nas dvoje,
Pred veličanstvom prirode! A po tom,

Kad prođe sve, i malaksalo telo
Ponovo padne u običnu čamu,
I život nov, i nadahnuće celo,
Nečujno, tiho, potone u tamu -

Ja ću ti, draga, opet reći tada
Otužnu pesmu o ljubavi, kako
Čeznem i stradam i ljubim te, mada
U tom trenutku ne osećam tako...

A ti ćeš, bedna ženo, kao vazda,
Slusati rado ove reči lažne:
I zahvalićeš bogu što te sazda,
I oči će ti biti suzom vlažne.

I gledajući, vrh zaspalih njiva,
Kako se spušta nema polutama,
Ti nećeš znati šta u meni biva, -
Da ja u tebi volim sebe sama,

I moju ljubav naspram tebe, kad me
Obuzme celog silom koju ima,
I svaki živac rastrese i nadme,
I osećaji navale k'o plima!

Za taj trenutak života i milja,
Kad zatreperi cela moja snaga,
Neka te srce moje blagosilja!
Al' ne volim te, ne volim te, draga!

I zato ću ti uvek reći: Ćuti!
Ostavi dušu, nek' spokojno sniva -
Dok kraj nas lišće na drveću žuti,
I tama pada vrh zaspalih njiva.

I naravno poema Gavran, objavljena u prvom (i za sada jedinom) broju fanzina.

Moj daleko najdrazi stvaralac, Milos Crnjanski...


Lament nad Beogradom


JAN MAJEN i moj Srem,
Paris, moji mrtvi drugovi, tresnje u Kini,
prividjaju mi se jos, dok ovde cutim, bdim i mrem
i lezim, hladan, kao na pepelu klada.
Samo, to vise i nismo mi, zivot, a ni zvezde,
nego samo cudovista, polipi, delfini,
sto se tumbaju preko nas, i plove i jezde,
i urlicu: " Prah, pepeo, smrt je to."
A vicu i rusko "nicevo" -
i spansko "nada".


Ti, medjutim, rastes, uz zornjacu jasnu,
sa Avalom plavom u daljini, kao breg.
Ti treperis, i kad ovde zvezde gasnu,
i topis, ko Sunce, i led suza, i lanjski sneg.
U Tebi nema besmisla, ni smrti.
Ti sjajis kao iskopan stari mac.
U Tebi sve vaskrsne, i zaigra, pa se vrti,
i ponavlja, kao dan i detinji plac.
A kad mi se glas, i oci, i dah, upokoje,
Ti ces me, znam, uzeti na krilo svoje.

ESPANJA i nas Hvar,
Dobrovic mrtvi, sejk sto se u Sahari beli,
prividjaju mi se jos, kao utvare, vatre, var.
Moj Sibe poludeli, zinuo kao pes.
Samo, to vise nismo mi, u mladosti i moci,
vec neki papagaji, cimpanzi, neveseli,
sto mi se smeju i vriste u mojoj samoci.
Jedan se "Leiche! Leiche! Leiche! " dere.
Drugi mi sapuce: "Cadavere!"
Treci: " Les, les,les."


Ti, medjutim, siris kao labud krila,
zaborav, na Dunav i Savu, dok spavaju.
Ti budis veselost, sto je nekad bila,
kikot, tu, i u mom kriku, vrisku, i vapaju.
U Tebi nema crva, ni sa groba.
Ti blistas, kao kroz suze ljudski smeh.
U Tebi jedan orac peva, i u zimsko doba,
prelivsi krv, kao vino, u novi meh.
A kad mi klone glava i budu stali sati,
Ti ces me, znam, poljubiti kao mati.

TI, PROSLOST, i moj svet,
mladost, ljubavi, gondole, i na nebu, Mljeci,
prividjate mi se jos, kao san, talas, lepi cvet,
u drustvu maski, koje je po meni doslo.
Samo, to nisam ja, ni Venecija sto se plavi,
nego neke rusevine, aveti, i stecci,
sto ostaju za nama na zemlji, i, u travi.
Pa kazu: " Tu lezi pasa! - Prosjak! - Pas!"
A vicu i francusko "tout passe".
I nase " proslo".


Ti, medjutim, stojis nad sirokom rekom,
nad ravnicom plodnom, tvrd, uzdignut kao stit.
Ti pevas vedro, sa grmljavinom dalekom,
i tkas u stoleca, sa munjama, i svoju nit.
U Tebi nema moje ljudske tuge.
Ti imas streljaca pogled prav i nem.
Ti i plac pretvaras kao dazd u sarene duge,
a hladis, ko dalek bor, kad te udahnem.
A kad dodje cas, da mi se srce staro stisa,
Tvoj ce bagren pasti na me kao kisa.


LIZBUA i moj put,
u svet, kule u vazduhu i na morskoj peni,
prividjaju mi se jos, dok mi zizak drsce ko prut
i prenosim i zemlju, u sne, u sne, u sne.
Samo, to vise nisu, ni zene, ni ljudi zivi,
nego neke nemocne, slabe, i setne seni,
sto mi kazu, da nisu zveri, da nisu krivi,
da im zivot bas nista nije dao,
pa sapcu " nao, nao, nao"
i nase " ne, ne".


Ti, medjutim, dises, u nocnoj tisini,
do zvezda, sto kazuju put Suncu u tvoj san.
Ti slusas svog srca lupu, u dubini,
sto udara, ko stenom, u mracni Kalemegdan.
Tebi su nasi boli sitni mravi.
Ti biser suza nasih bacas u prah.
Ali se nad njima, posle, Tvoja zora zaplavi,
u koju se mlad i veseo zagledah.
A kad umorno srce moje ucuti, da spi,
uzglavlje meko ces mi, u snu, biti, Ti.


FINISTERE i njen stas,
brak, poljupci bura sto je tako silne bila,
prividjaju mi se jos, po neki leptir, bulke, klas,
dok, u proslosi, slusam, njen korak, tako lak.
Samo, to vise nije ona, ni njen glas nasmejan.
nego neki kormoran, divljih i crnih krila,
sto vice: zrak svake srece tone u Okean.
Pa mi mrmlja reci "tombe" i "sombre".
Pa kresti njino " ombre, ombre". -
i nas "grob" i "mrak".


Ti, medjutim, kreces, ko nas labud vecni,
iz smrti, u krvi, prema Suncu, na svoj put.
Dok meni dan tone u tvoj ponor recni,
Ti se dizes, iz jutra, sav zracima obasut.
Ja cu negde, sam, u Sahari, stati,
u onoj gde su karavani seni,
ali, ko sto uz mrtvog Tuarega cuci mati,
Ti ces, do smrti, biti uteha meni.
A kad mi slome dusu, koplje, ruku i nogu,
Tebe, Tebe, znam da ne mogu, ne mogu.


ZIVOT ljudski, i hrt,
sveo list, galeb, srna, i Mesec na pucini,
prividjaju mi se, na kraju, ko san, kao i smrt
jednog po jednog glumca naseg pozorista.
Samo, sve to, i ja, nismo nikad ni bili vise,
nego neka pena, trenuci, sapat u Kini,
sto sapce, kao i srce, sve hladnije i tise:
da ne ostaju, ni Ming, ni yang, ni yin,
ni Tao, tresnje, ni mandarin.
Niko i nista.

Zivot

Sve to ne zavisi od mene.


Setim se kako bese lep,
nad vodama dubokim nekim,
     kao Mesec beo,
sa lukom tankim i mekim,
         jedan most.


I, vidis, to utesi me.


Ne zavisi od mene.


Dosta je da tog dana,
zemlja oko mene zamirise preorana,
ili da oblaci prolete,
        malo nize,
     pa da me to potrese.


Ne, ne od mene.


Dosta ce biti ako, jedne zime,
iz vrta jednog zavejanog
istrci neko ozeblo, tudje, dete
                      i zagrli me.


Milos Crnjanski

Свака вам част, баш ових дана тражим неке песме за читање :)))

Prilozi sta god se tebi dopada, Miki, bice to lep doprinos ;)
Inace, ako izrazis zelju nesto posebno da procitas, samo reci...potrudicemo se :D

John Keats "Endymion"
Book 2


O sovereign power of love! O grief! O balm!
All records, saving thine, come cool, and calm,
And shadowy, through the mist of passed years:
For others, good or bad, hatred and tears
Have become indolent; but touching thine,
One sigh doth echo, one poor sob doth pine,
One kiss brings honey-dew from buried days.
The woes of Troy, towers smothering o’er their blaze,
Stiff-bolden shields, far-piercing spears, keen blades,
Struggling, and blood, and shrieks—all dimly fades
Into some backward corner of the brain;
Yet, in our very souls, we feel amain
The close of Troïlus and Cressid sweet.
Hence, pageant history! hence, gilded cheat!
Swart planet in the universe of deeds!
Wide sea, that one continuous murmur breeds
Along the pebbled shore of memory!
Many old rotten-timber’d boats there be
Upon thy vaporous bosom, magnified
To goodly vessels; many a sail of pride,
And golden-keel’d, is left unlaunch’d and dry.
But wherefore this? What care, though owl did fly
About the great Athenian admiral’s mast?
What care, though striding Alexander past
The Indus with his Macedonian numbers?
Though old Ulysses tortured from his slumbers
The glutted Cyclops, what care?—Juliet leaning
Amid her window-flowers,—sighing,—weaning
Tenderly her fancy from its maiden snow,
Doth more avail than these: the silver flow
Of Hero’s tears, the swoon of Imogen,
Fair Pastorella in the bandit’s den,
Are things to brood on with more ardency
Than the death-day of empires. Fearfully
Must such conviction come upon his head.
Who, thus far, discontent, has dared to tread,
Without one muse’s smile, or kind behest,
The path of love and poesy. But rest,
In chafing restlessness, is yet more drear
Than to be crush’d, in striving to uprear
Love’s standard on the battlements of song,
So once more, days and nights, aid me along.
Like legion’d soldiers.

Brain-sick shepherd prince!
What promise hast thou faithful guarded since
The day of sacrifice? Or, have new sorrows
Come with the constant dawn upon thy morrows?
Alas! ’tis his old grief. For many days,
Has he been wandering in uncertain ways:
Through wilderness, and woods of mossed oaks;
Counting his woe-worn minutes, by the strokes
Of the lone wood-cutter; and listening still,
Hour after hour, to each lush-leaved rill.
Now he is sitting by a shady spring,
And elbow-deep with feverous fingering
Stems the upbursting cold: a wild rose-tree
Pavilions him in bloom, and he doth see
A bud which snares his fancy: lo! but now
He plucks it, dips its stalk in the water: how!
It swells, it buds, it flowers beneath his sight;
And, in the middle, there is softly pight
A golden butterfly; upon whose wings
There must be surely character’d strange things,
For with wide eye he wonders, and smiles oft.

Lightly this little herald flew aloft,
Follow’d by glad Endymion’s clasped hands:
Onward it flies. From languor’s sullen bands
His limbs are loosed, and eager, on he hies
Dazzled to trace it in the sunny skies.
It seem’d he flew, the way so easy was;
And like a new-born spirit did he pass
Through the green evening quiet in the sun
O’er many a heath, through many a woodland dun,
Through buried paths, where sleepy twilight dreams
The summer time away. One track unseams
A wooded cleft, and, far away, the blue
Of ocean fades upon him; then, anew,
He sinks adown a solitary glen,
Where there was never sound of mortal men,
Saving, perhaps, some snow-light cadences
Melting to silence, when upon the breeze
Some holy bark let forth an anthem sweet,
To cheer itself to Delphi. Still his feet
Went swift beneath the merry- winged guide,
Until it reach’d a splashing fountain’s side
That, near a cavern’s mouth, for ever pour’d
Unto the temperate air; then high it soar’d,
And, downward, suddenly began to dip,
As if, athirst with so much toil, ’twould sip
The crystal spout-head: so it did, with touch
Most delicate, as though afraid to smutch
Even with mealy gold the waters clear.
But, at that very touch, to disappear
So fairy-quick, was strange! Bewildered,
Endymion sought around, and shook each bed
Of covert flowers in vain; and then he flung
Himself along the grass. What gentle tongue,
What whisperer disturb’d his gloomy rest?
It was a nymph uprisen to the breast
In the fountain’s pebbly margin, and she stood
’Mong lilies, like the youngest of the brood.
To him her dripping hand she softly kist,
And anxiously began to plait and twist
Her ringlets round her fingers, saying: “Youth!
Too long, alas, hast thou starved on the ruth,
The bitterness of love: too long indeed,
Seeing thou art so gentle. Could I weed
Thy soul of care, by heavens, I would offer
All the bright riches of my crystal coffer
To Amphitrite; all my clear-eyed fish,
Golden, or rainbow-sided, or purplish,
Vermilion-tail’d, or finn’d with silvery gauze;
Yea, or my veined pebble-floor, that draws
A virgin-light to the deep; my grotto-sands,
Tawny and gold, oozed slowly from far lands
By my diligent springs: my level lilies, shells,
My charming-rod, my potent river spells;
Yes, everything, even to the pearly cup
Meander gave me,—for I bubbled up
To fainting creatures in a desert wild.
But woe is me, I am but as a child
To gladden thee; and all I dare to say,
Is, that I pity thee; that on this day
I’ve been thy guide; that thou must wander far
In other regions, past the scanty bar
To mortal steps, before thou canst be ta’en
From every wasting sigh, from every pain,
Into the gentle bosom of thy love.
Why
it is thus, one knows in heaven above:
But, a poor Naiad, I guess not. Farewell!
I have a ditty for my hollow cell.”

Hereat she vanish’d from Endymion’s gaze,
Who brooded o’er the water in amaze:
The dashing fount pour’d on, and where its pool
Lay, half asleep, in grass and rushes cool,
Quick waterflies and gnats were sporting still,
And fish were dimpling, as if good nor ill
Had fallen out that hour. The wanderer,
Holding his forehead, to keep off the burr
Of smothering fancies, patiently sat down;
And, while beneath the evening’s sleepy frown
Glow-worms began to trim their starry lamps,
Thus breathed he to himself: “Whoso encamps
To take a fancied city of delight,
O what a wretch is he! and when ’tis his,
After long toil and travelling, to miss
The kernel of his hopes, how more than vile!
Yet, for him there’s refreshment even in toil
Another city doth he set about,
Free from the smallest pebble-bead of doubt
That he will seize on trickling honey- combs:
Alas! he finds them dry; and then he foams,
And onward to another city speeds.
But this is human life: the war, the deeds,
The disappointment, the anxiety,
Imagination’s struggles, far and nigh,
All human; bearing in themselves this good,
That they are still the air, the subtle food,
To make us feel existence, and to show
How quiet death is. Where soil is men grow,
Whether to weeds or flowers; but for me,
There is no depth to strike in: I can see
Nought earthly worth my compassing; so stand
Upon a misty, jutting head of land—
Alone? No, no; and by the Orphean Iute,
When mad Eurydice is listening to’t,
I’d rather stand upon this misty peak,
With not a thing to sigh for, or to seek,
But the soft shadow of my thrice-seen love,
Than be—I care not what. O meekest dove
Of heaven! O Cynthia, ten-times bright and fair!
From thy blue throne, now filling all the air,
Glance but one little beam of temper’d light
Into my bosom, that the dreadful night
And tyranny of love be somewhat scared!
Yet do not so, sweet queen; one torment spared
Would give a pang to jealous misery,
Worse than the torment’s self: but rather tie
Large wings upon my shoulders, and point out
My love’s far dwelling. Though the playful rout
Of Cupids shun thee, too divine art thou,
Too keen in beauty, for thy silver prow
Not to have dipp’d in love’s most gentle stream
O be propitious, nor severely deem
My madness impious; for, by all the stars
That tend thy bidding, I do think the bars
That kept my spirit in are burst—that I
Am sailing with thee through the dizzy sky!
How beautiful thou art! The world how deep!
How tremulous-dazzlingly the wheels sweep
Around their axle! Then these gleaming reins,
How lithe! When this thy chariot attains
Its airy goal, haply some bower veils
Those twilight eyes? Those eyes!—my spirit fails;
Dear goddess, help! or the wide-gaping air
Will gulf me—help!”—At this, with madden’d stare,
And lifted hands, and trembling lips, he stood;
Like old Deucalion mountain’d o’er the flood,
Or blind Orion hungry for the morn.
And, but from the deep cavern there was borne
A voice, he had been froze to senseless stone;
Nor sigh of his, nor plaint, nor passion’d moan
Had more been heard. Thus swell’d it forth: “Descend,
Young mountaineer! descend where alleys bend
Into the sparry hollows of the world!
Oft hast thou seen bolts of the thunder hurl’d
As from thy threshold; day by day hast been
A little lower than the chilly sheen
Of icy pinnacles, and dipp’dst thine arms
Into the deadening ether that still charms
Their marble being: now, as deep profound
As those are high, descend! He ne’er is crown’d
With immortality, who fears to follow
Where airy voices lead: so through the hollow,
The silent mysteries of earth, descend!”

He heard but the last words, nor could contend
One moment in reflection: for he fled
Into the fearful deep, to hide his head
From the clear moon, the trees, and coming madness.

’Twas far too strange and wonderful for sadness;
Sharpening, by degrees, his appetite
To dive into the deepest. Dark, nor light,
The region; nor bright, nor sombre wholly,
But mingled up; a gleaming melancholy;
A dusky empire and its diadems;
One faint eternal eventide of gems.
Ay, millions sparkled on a vein of gold,
Along whose track the prince quick footsteps told,
With all its lines abrupt and angular:
Out- shooting sometimes, like a meteor-star,
Through a vast antre; then the metal woof,
Like Vulcan’s rainbow, with some monstrous roof
Curves hugely: now, far in the deep abyss,
It seems an angry lightning, and doth hiss
Fancy into belief: anon it leads
Through winding passages, where sameness breeds
Vexing conceptions of some sudden change;
Whether to silver grots, or giant range
Of sapphire columns, or fantastic bridge
Athwart a flood of crystal. On a ridge
Now fareth he, that o’er the vast beneath
Towers like an ocean-cliff, and whence he seeth
A hundred waterfalls, whose voices come
But as the murmuring surge. Chilly and numb
His bosom grew, when first he, far away,
Described an orbed diamond, set to fray
Old Darkness from his throne: ’twas like the sun
Uprisen o’er chaos: and with such a stun
Came the amazement, that, absorb’d in it,
He saw not fiercer wonders—past the wit
Of any spirit to tell, but one of those
Who, when this planet’s
sphering time doth close
Will be its high remembrancers: who they?
The mighty ones who have made eternal day
For Greece and England. While astonishment
With deep-drawn sighs was quieting, he went
Into a marble gallery, passing through
A mimic temple, so complete and true
In sacred custom, that he well- nigh fear’d
To search it inwards; whence far off appear’d
Through a long pillar’d vista, a fair shrine,
And, just beyond, on light tiptoe divine,
A quiver’d Dian. Stepping awfully,
The youth approach’d; oft turning his veil’d eye
Down sidelong aisles, and into niches old:
And, when more near against the marble cold
He had touch’d his forehead, he began to thread
All courts and passages, where silence dead,
Roused by his whispering footsteps, murmur’d faint:
And long he traversed to and fro, to acquaint
Himself with every mystery, and awe;
Till, weary, he sat down before the maw
Of a wide outlet, fathomless and dim,
To wild uncertainty and shadows grim.
There, when new wonders ceased to float before,
And thoughts of self came on, how crude and sore
The journey homeward to habitual self!
A mad-pursuing of the fog-born elf,
Whose flitting lantern, through rude nettle-brier,
Cheats us into a swamp, into a fire,
Into the bosom of a hated thing.

What misery most drowningly doth sing
In lone Endymion’s ear, now he has caught
The goal of consciousness? Ah, ’tis the thought,
The deadly feel of solitude: for lo!
He cannot see the heavens, nor the flow
Of rivers, nor hill-flowers running wild
In pink and purple chequer, nor, up-piled,
The cloudy rack slow journeying in the west,
Like herded elephants; nor felt, nor prest
Cool grass, not tasted the fresh slumberous air
But far from such companionship to wear
An unknown time, surcharged with grief, away,
Was now his lot. And must he patient stay,
Tracing fantastic figures with his spear?
“No!” exclaim’d he, “why should I tarry here?”
No! loudly echoed times innumerable.
At which he straightway started, and ’gan tell
His paces back into the temple’s chief;
Warming and glowing strong in the belief
Of help from Dian: so that when again
He caught her airy form, thus did he plain,
Moving more near the while: “O Haunter chaste
Of river sides, and woods, and heathy waste,
Where with thy silver bow and arrows keen
Art thou now forested? O woodland Queen,
What smoothest air thy smoother forehead woos?
Where dost thou listen to the wide halloos
Of thy disparted nymphs? Through what dark tree
Glimmers thy crescent? Wheresoe’er it be,
’Tis in the breath of heaven: thou dost taste
Freedom as none can taste it, nor dost waste
Thy loveliness in dismal elements;
But, finding in our green earth sweet contents,
There livest blissfully. Ah, if to thee
It feels Elysian, how rich to me,
An exiled mortal, sounds its pleasant name!
Within my breast there lives a choking flame—
O let me cool it zephyr-boughs among!
A homeward fever parches up my tongue—
O let me slake it at the running springs!
Upon my ear a noisy nothing rings—
O let me once more hear the linnet’s note!
Before mine eyes thick films and shadows float—
O let me ’noint them with the heaven’s light:
Dost thou now lave thy feet and ankles white?
O think how sweet to me the freshening sluice!
Dost thou now please thy thirst with berry-juice?
O think how this dry palate would rejoice!
If in soft slumber thou dost hear my voice,
O think how I should love a bed of flowers!—
Young goddess! let me see my native bowers!
Deliver me from this rapacious deep!”

Thus ending loudly, as he would o’erleap
His destiny, alert he stood: but when
Obstinate silence came heavily again,
Feeling about for its old couch of space
And airy cradle, lowly bow’d his face,
Desponding, o’er the marble floor’s cold thrill.
But ’twas not long; for, sweeter than the rill
To its old channel, or a swollen tide
To margin sallows, where the leaves he spied,
And flowers, and wreaths, and ready myrtle crowns
Up heaping through the slab: refreshment drowns
Itself, and strives its own delights to hide—
Nor in one spot alone; the floral pride
In a long whispering birth enchanted grew
Before his footsteps; as when heaved anew
Old ocean rolls a lengthen’d wave to the shore,
Down whose green back the short-lived foam, all hoar,
Bursts gradual, with a wayward indolence.

Increasing still in heart, and pleasant sense,
Upon his fairy journey on he hastes;
So anxious for the end, he scarcely wastes
One moment with his hand among the sweets:
Onward he goes—he stops—his bosom beats
As plainly in his ear, as the faint charm
Of which the throbs were born. This still alarm,
This sleepy music, forced him walk tiptoe;
For it came more softly than the east could blow
Arion’s magic to the Atlantic isles;
Or than the west, made jealous by the smiles
Of throned Apollo, could breathe back the lyre
To seas Ionian and Tyrian.\
O did he ever live, that lonely man,
Who loved—and music slew not? ’Tis the pest
Of love, that fairest joys give most unrest;
That things of delicate and tenderest worth
Are swallow’d all, and make a seared dearth,
By one consuming flame: it doth immerse
And suffocate true blessings in a curse.
Half- happy, by comparison of bliss,
Is miserable. ’Twas even so with this
Dew-dropping melody, in the Carian’s ear;
First heaven, then hell, and then forgotten clear,
Vanish’d in elemental passion.

And down some swart abysm he had gone,
Had not a heavenly guide benignant led
To where thick myrtle branches, ’gainst his head
Brushing, awaken’d: then the sounds again
Went noiseless as a passing noontide rain
Over a bower, where little space he stood;
For as the sunset peeps into a wood,
So saw he panting light, and towards it went
Through winding alleys; and lo, wonderment!
Upon soft verdure saw, one here, one there,
Cupids a-slumbering on their pinions fair.

After a thousand mazes overgone,
At last, with sudden step, he came upon
A chamber, myrtle- wall’d, embower’d high,
Full of light, incense, tender minstrelsy,
And more of beautiful and strange beside:
For on a silken couch of rosy pride,
In midst of all, there lay a sleeping youth
Of fondest beauty; fonder, in fair sooth,
Than sighs could fathom, or contentment reach:
And coverlids gold-tinted like the peach,
Or ripe October’s faded marigolds,
Fell sleek about him in a thousand folds—
Not hiding up an Apollonian curve
Of neck and shoulder, nor the tenting swerve
Of knee from knee, nor ankles pointing light;
But rather, giving them to the fill’d sight
Officiously. Sideway his face reposed
On one white arm, and tenderly unclos’d,
By tenderest pressure, a faint damask mouth
To slumbery pout: just as the morning south
Disparts a dew- lipp’d rose. Above his head,
Four lily stalks did their white honours wed
To make a coronal; and round him grew
All tendrils green, of every bloom and hue,
Together intertwined and trammell’d fresh:
The vine of glossy sprout; the ivy mesh,
Shading its Ethiop berries; and woodbine,
Of velvet leaves and bugle-blooms divine;
Convolvulus in streaked vases flush;
The creeper, mellowing for an autumn blush;
And virgin’s bower, trailing airily;
With others of the sisterhood. Hard by,
Stood serene Cupids watching silently.
One, kneeling to a lyre, touch’d the strings,
Muffling to death the pathos with his wings;
And, ever and anon, uprose to look
At the youth’s slumber; while another look
A willow bough, distilling odorous dew,
And shook it on his hair; another flew
In through the woven roof, and fluttering-wise
Rain’d violets upon his sleeping eyes.

At these enchantments, and yet many more,
The breathless Latmian wonder’d o’er and o’er;
Until impatient in embarrassment,
His forthright pass’d, and lightly treading went
To that same feather’d lyrist, who straightway,
Smiling, thus whisper’d: “Though from upper day
Thou art a wanderer, and thy presence here
Might seem unholy, be of happy cheer!
For ’tis the nicest touch of human honour,
When some ethereal and high-favouring donor
Presents immortal bowers to mortal sense;
As now ’tis done to thee, Endymion. Hence
Was I in no wise startled. So recline
Upon these living flowers. Here is wine,
Alive with sparkles—never, I aver,
Since Ariadne was a vintager,
So cool a purple: taste these juicy pears,
Sent me by sad Vertumnus, when his fears
Were high about Pomona; here is cream,
Deepening to richness from a snowy gleam;
Sweeter than that nurse Amalthea skimm’d
For the boy Jupiter: and here, undimm’d
By any touch, a bunch of blooming plums
Ready to melt between an infant’s gums:
And here is manna pick’d from Syrian trees,
In starlight, by the three Hesperides.
Feast on, and meanwhile I will let thee know
Of all these things around us.” He did so,
Still brooding o’er the cadence of his lyre;
And thus: “I need not any hearing tire
By telling how the sea-born goddess pined
For a mortal youth, and how she strove to bind
Him all in all unto her doting self.
Who would not be so prison’d? but, fond elf,
He was content to let her amorous plea
Faint through his careless arms; content to see
An unseized heaven dying at his feet;
Content, O fool! to make a cold retreat,
When on the pleasant grass such love, lovelorn,
Lay sorrowing; when every tear was born
Of diverse passion; when her lips and eyes
Were closed in sullen moisture, and quick sighs
Came vex’d and pettish through her nostrils small.
Hush! no exclaim—yet, justly might’st thou call
Curses upon his head.—I was half glad,
But my poor mistress went distract and mad,
When the boar tusk’d him: so away she flew
To Jove’s high throne, and by her plainings drew
Immortal tear-drops down the Thunderer’s beard;
Whereon, it was decreed he should be rear’d
Each summer-time to life. Lo! this is he,
That same Adonis, safe in the privacy
Of this still region all his winter-sleep.
Ay, sleep; for when our love-sick queen did weep
Over his waned corse, the tremulous shower
Heal’d up the wound, and, with a balmy power,
Medicined death to a lengthen’d drowsiness:
The which she fills with visions, and doth dress
In all this quiet luxury; and hath set
Us young immortals, without any let,
To watch his slumber through. ’Tis well-nigh pass’d,
Even
to a moment’s filling up, and fast
She scuds with summer breezes, to pant through
The first long kiss, warm firstling, to renew
Embower’d sports in Cytherea’s isle.
Look, how those winged listeners all this while
Stand anxious: see! behold!”—This clamant word
Broke through the careful silence; for they heard
A rustling noise of leaves, and out there flutter’d
Pigeons and doves: Adonis something mutter’d,
The while one hand, that erst upon his thigh
Lay dormant, moved convulsed and gradually
Up to his forehead. Then there was a hum
Of sudden voices, echoing, “Come! come!
Arise! awake! Clear summer has forth walk’d
Unto the clover-sward, and she has talk’d
Full soothingly to every nested finch:
Rise, Cupids! or we’ll give the blue-bell pinch
To your dimpled arms. Once more sweet life begin!”
At this, from every side they hurried in,
Rubbing their sleepy eyes with lazy wrists,
And doubling overhead their little fists
In backward yawns. But all were soon alive:
For as delicious wine doth, sparkling, dive
In nectar’d clouds and curls through water fair,
So from the arbour roof down swell’d an air
Odorous and enlivening; making all
To laugh, and play, and sing, and loudly call
For their sweet queen: when lo! the wreathed green
Disparted, and far upward could be seen
Blue heaven, and a silver car, air-borne,
Whose silent wheels, fresh wet from clouds of morn,
Spun off a drizzling dew,—which falling chill
On soft Adonis’ shoulders, made him still
Nestle and turn uneasily about.
Soon were the white doves plain, with necks stretched out
And silken traces lighten’d in descent;
And soon, returning from love’s banishment,
Queen Venus leaning downward open-arm’d:
Her shadow fell upon his breast, and charm’d
A tumult to his heart, and a new life
Into his eyes. Ah, miserable strife,
But for her comforting! unhappy sight,
But meeting her blue orbs! Who, who can write
Of these first minutes? The unchariest muse
To embracements warm as theirs makes coy excuse.

O it has ruffled every spirit there,
Saving love’s self, who stands superb to share
The general gladness: awfully he stands;
A sovereign quell is in his waving hands;
No sight can bear the lightning of his bow;
His quiver is mysterious, none can know
What themselves think of it; from forth his eyes
There darts strange light of varied hues and dyes:
A scowl is sometimes on his brow, but who
Look full upon it feel anon the blue
Of his fair eyes run liquid through their souls.
Endymion feels it, and no more controls
The burning prayer within him; so, bent low,
He had begun a plaining of his woe.
But Venus, bending forward, said: “My child,
Favour this gentle youth; his days are wild
With love—he—but alas! too well I see
Thou know’st the deepness of his misery.
Ah, smile not so, my son: I tell thee true,
That when through heavy hours I used to rue
The endless sleep of this new-born Adon’,
This stranger aye I pitied. For upon
A dreary morning once I fled away
Into the breezy clouds, to weep and pray
For this my love: for vexing Mars had teased
Me even to tears: thence, when a little eased,
Down-looking, vacant, through a hazy wood,
I saw this youth as he despairing stood:
Those same dark curls blown vagrant in the wind:
Those same full fringed lids a constant blind
Over his sullen eyes: I saw him throw
Himself on wither’d leaves, even as though
Death had come sudden; for no jot he moved,
Yet mutter’d wildly. I could hear he loved
Some fair immortal, and that his embrace
Had zoned her through the night. There is no trace
Of this in heaven: I have mark’d each cheek,
And find it is the vainest thing to seek;
And that of all things ’tis kept secretest.
Endymion! one day thou wilt be blest:
So still obey the guiding hand that fends
Thee safely through these wonders for sweet ends.
’Tis a concealment needful in extreme;
And if I guess’d not so, the sunny beam
Thou shouldst mount up to with me. Now adieu!
Here must we leave thee.”—At these words up flew
The impatient doves, up rose the floating car,
Up went the hum celestial. High afar
The Latmian saw them minish into nought;
And, when all were clear vanish’d, still he caught
A vivid lightning from that dreadful bow.
When all was darken’d, with ætnean throe
The earth closed—gave a solitary moan—
And left him once again in twilight lone.

He did not rave, he did not stare aghast,
For all those visions were o’ergone, and past,
And he in loneliness: he felt assured
Of happy times, when all he had endured
Would seem a feather to the mighty prize.
So, with unusual gladness, on he hies
Through caves, and palaces of mottled ore,
Gold dome, and crystal wall, and turquois floor,
Black polish’d porticoes of awful shade,
And, at the last, a diamond balustrade,
Leading afar past wild magnificence,
Spiral through ruggedest loop-holes, and thence
Stretching across a void, then guiding o’er
Enormous chasms, where, all foam and roar,
Streams subterranean tease their granite beds;
Then heighten’d just above the silvery heads
Of a thousand fountains, so that he could dash
The waters with his spear; but at the splash,
Done heedlessly, those spouting columns rose
Sudden a poplar’s height, and ’gan to inclose
His diamond path with fretwork streaming round
Alike, and dazzling cool, and with a sound,
Haply, like dolphin tumults, when sweet shells
Welcome the float of Thetis. Long he dwells
On this delight; for, every minute’s space,
The streams with changed magic interlace:
Sometimes like delicatest
lattices,
Cover’d with crystal vines; then weeping trees,
Moving about as in a gentle wind,
Which, in a wink, to watery gauze refined,
Pour’d into shapes of curtain’d canopies,
Spangled, and rich with liquid broideries
Of flowers, peacocks, swans, and naiads fair.
Swifter than lightning went these wonders rare;
And then the water, into stubborn streams
Collecting, mimick’d the wrought oaken beams,
Pillars, and frieze, and high fantastic roof,
Of those dusk places in times far aloof
Cathedrals call’d. He bade a loath farewell
To these founts Protean, passing gulf, and dell,
And torrent, and ten thousand jutting shapes,
Half seen through deepest gloom, and grizly gapes,
Blackening on every side, and overhead
A vaulted dome like heaven’s far bespread
With starlight gems: ay, all so huge and strange,
The solitary felt a hurried change
Working within him into something dreary,—
Vex’d like a morning eagle, lost and weary,
And purblind amid foggy midnight wolds.
But he revives at once: for who beholds
New sudden things, nor casts his mental slough?
Forth from a rugged arch, in the dusk below,
Came mother Cybele! alone—alone—
In sombre chariot; dark foldings thrown
About her majesty, and front death-pale,
With turrets crown’d. Four maned lions hale
The sluggish wheels; solemn their toothed maws,
Their surly eyes brow-hidden, heavy paws
Uplifted drowsily, and nervy tails
Cowering their tawny brushes. Silent sails
This shadowy queen athwart, and faints away
In another gloomy arch.

Wherefore delay,
Young traveller, in such a mournful place?
Art thou wayworn, or canst not further trace
The diamond path? And does it indeed end
Abrupt in middle air? Yet earthward bend
Thy forehead, and to Jupiter cloud-borne
Call ardently! He was indeed wayworn;
Abrupt, in middle air, his way was lost;
To cloud-borne Jove he bowed, and there crost
Towards him a large eagle, ’twixt whose wings,
Without one impious word, himself he flings,
Committed to the darkness and the gloom:
Down, down, uncertain to what pleasant doom,
Swift as a fathoming plummet down he fell
Through unknown things; till exhaled asphodel,
And rose, with spicy fannings interbreathed,
Came swelling forth where little caves were wreathed
So thick with leaves and mosses, that they seem’d
Large honeycombs of green, and freshly teem’d
With airs delicious. In the greenest nook
The eagle landed him, and farewell took.

It was a jasmine bower, all bestrown
With golden moss. His every sense had grown
Ethereal for pleasure; ’bove his head
Flew a delight half graspable; his tread
Was Hesperean; to his capable ears
Silence was music from the holy spheres;
A dewy luxury was in his eyes;
The little flowers felt his pleasant sighs
And stirr’d them faintly. Verdant cave and cell
He wander’d through, oft wondering at such swell
Of sudden exaltation: but, “Alas!”
Said he, “will all this gush of feeling pass
Away in solitude? And must they wane,
Like melodies upon a sandy plain,
Without an echo? Then shall I be left
So sad, so melancholy, so bereft!
Yet still I feel immortal! O my love,
My breath of life, where art thou? High above,
Dancing before the morning gates of heaven?
Or keeping watch among those starry seven,
Old Atlas’ children? Art a maid of the waters,
One of shell-winding Triton’s bright-hair’d daughters?
Or art, impossible! a nymph of Dian’s,
Weaving a coronal of tender scions
For very idleness? Where’er thou art,
Methinks it now is at my will to start
Into thine arms; to scare Aurora’s train,
And snatch thee from the morning; o’er the main
To scud like a wild bird, and take thee off
From thy sea-foamy cradle; or to doff
Thy shepherd vest, and woo thee ’mid fresh leaves.
No, no, too eagerly my soul deceives
Its powerless self: I know this cannot be.
O let me then by some sweet dreaming flee
To her entrancements: hither sleep awhile!
Hither, most gentle sleep! and soothing foil
For some few hours the coming solitude.”

Thus spake he, and that moment felt endued
With power to dream deliciously; so wound
Through a dim passage, searching till he found
The smoothest mossy bed and deepest, where
He threw himself, and just into the air
Stretching his indolent arms, he took, O bliss!
A naked waist: “Fair Cupid, whence is this?”
A well-known voice sigh’d, “Sweetest, here am I!”
At which soft ravishment, with doting cry
They trembled to each other.—Helicon!
O fountain’d hill! Old Homer’s Helicon!
That thou would’st spout a little streamlet o’er
These sorry pages; then the verse would soar
And sing above this gentle pair, like lark
Over his nested young: but all is dark
Around thine aged top, and thy clear fount
Exhales in mists to heaven. Ay, the count
Of mighty Poets is made up; the scroll
Is folded by the Muses; the bright roll
Is in Apollo’s hand: our dazed eyes
Have seen a new tinge in the western skies:
The world has done its duty. Yet, oh yet,
Although the sun of poesy is set,
These lovers did embrace, and we must weep
That there is no old power left to steep
A quill immortal in their joyous tears.
Long time in silence did their anxious fears
Question that thus it was; long time they lay
Fondling and kissing every doubt away;
Long time ere soft caressing
sobs began
To mellow into words, and then there ran
Two bubbling springs of talk from their sweet lips.
“O known Unknown! from whom my being sips
Such darling essence, wherefore may I not
Be ever in these arms? in this sweet spot
Pillow my chin for ever? ever press
These toying hands and kiss their smooth excess?
Why not for ever and for ever feel
That breath about my eyes? Ah, thou wilt steal
Away from me again, indeed, indeed—
Thou wilt be gone away, and wilt not heed
My lonely madness. Speak, my kindest fair!
Is—is it to be so? No! Who will dare
To pluck thee from me? And, of thine own will,
Full well I feel thou wouldst not leave me. Still
Let me entwine thee surer, surer—now
How can we part? Elysium! Who art thou?
Who, that thou canst not be for ever here,
Or lift me with thee to some starry sphere?
Enchantress! tell me by this soft embrace,
By the most soft complexion of thy face,
Those lips, O slippery blisses! twinkling eyes,
And by these tenderest, milky sovereignties—
These tenderest, and by the nectar-wine,
The passion”—“O loved Ida the divine!
Endymion! dearest! Ah, unhappy me!
His soul will ’scape us—O felicity!
How he does love me! His poor temples beat
To the very tune of love—how sweet, sweet, sweet!
Revive, dear youth, or I shall faint and die;
Revive, or these soft hours will hurry by
In tranced dulness; speak, and let that spell
Affright this lethargy! I cannot quell
Its heavy pressure, and will press at least
My lips to thine, that they may richly feast
Until we taste the life of love again.
What! dost thou move? dost kiss? O bliss! O pain!
I love thee, youth, more than I can conceive;
And so long absence from thee doth bereave
My soul of any rest: yet must I hence:
Yet, can I not to starry eminence
Uplift thee; nor for very shame can own
Myself to thee. Ah, dearest! do not groan,
Or thou wilt force me from this secrecy,
And I must blush in heaven. O that I
Had done it already! that the dreadful smiles
At my lost brightness, my impassion’d wiles,
Had waned from Olympus’ solemn height,
And from all serious Gods; that our delight
Was quite forgotten, save of us alone!
And wherefore so ashamed? ’Tis but to atone
For endless pleasure, by some coward blushes:
Yet must I be a coward! Horror rushes
Too palpable before me—the sad look
Of Jove—Minerva’s start—no bosom shook
With awe of purity—no Cupid pinion
In reverence veil’d—my crystalline dominion
Half lost, and all old hymns made nullity!
But what is this to love? Oh! I could fly
With thee into the ken of heavenly powers,
So thou wouldst thus, for many sequent hours,
Press me so sweetly. Now I swear at once
That I am wise, that Pallas is a dunce—
Perhaps her love like mine is but unknown—
Oh! I do think that I have been alone
In chastity! yes, Pallas has been sighing,
While every eve saw me my hair uptying
With fingers cool as aspen leaves. Sweet love!
I was as vague as solitary dove,
Nor knew that nests were built. Now a soft kiss—
Ay, by that kiss, I vow an endless bliss,
An immortality of passion’s thine:
Ere long I will exalt thee to the shine
Of heaven ambrosial; and we will shade
Ourselves whole summers by a river glade;
And I will tell thee stories of the sky,
And breathe thee whispers of its minstrelsy.
My happy love will overwing all bounds!
O let me melt into thee! let the sounds
Of our close voices marry at their birth;
Let us entwine hoveringly! O dearth
Of human words! roughness of mortal speech
Lispings empyrean will I sometimes teach
Thine honey’d tongue—lute-breathings which I gasp
To have thee understand, now while I clasp
Thee thus, and weep for fondness—I am pain’d,
Endymion: woe! woe! is grief contain’d
In the very deeps of pleasure, my sole life?”—
Hereat, with many sobs, her gentle strife
Melted into a languor. He return’d
Entranced vows and tears.

Залудео ме Хиперион :D

Jos kad bi bilo prevedeno, mozda bih i pokusao da je razumem i protumacim, ovako samo letimicno citanje.

Pismo majci

Jesi l živa, staričice moja?
Sin tvoj živi i pozdrav ti šalje.
Nek uvečer nad kolibom tvojom
Ona čudna svjetlost sja i dalje.
Pišu mi da viđaju te često
zbog mene veoma zabrinutu
i da ideš svaki čas na cestu
u svom trošnom starinskom kaputu.
U sutonu plavom da te često
uvijek isto priviđenje muči:
kako su u krčmi finski nož
u srce mi zaboli u tuči.
Nemaj straha! Umiri se, draga!
Od utvare to ti srce zebe.
Tako ipak propio se nisam
da bih umro ne vidjevši tebe.
Kao nekad, i sada sam nježan,
i srce mi živi samo snom,
da što prije pobjegnem od jada
i vratim se u naš niski dom
Vratit ću se kad u našem vrtu
            rašire se grane pune cvijeta.
             Samo nemoj da u ranu zoru
               budiš me ko prije osam ljeta.
                  Nemoj budit odsanjane snove,
                    nek miruje ono čega ne bi:
                       odveć rano zamoren životom,
                         samo čemer osjećam u sebi.
                            I ne uči da se molim. Pusti!
                              Nema više vraćanja ka starom.
                                 Ti jedina utjeha si moja,
                                    svjetlo što mi sija istim žarom.
Umiri se! Nemoj da te često
viđaju onako zabrinutu,
i ne idi svaki čas na cestu
u svom trošnom starinskom kaputu.


Sergej Jesenjin

Убих се тражећи превод  :lol:  :lol:  :lol:

Ne trazis dobro, potrudi se jos malo.

Једино у библиотеци ће имати на српском :))) На нету-нигде :(((

Ne budi tako strog prema Mikiju, Qli...
Momak se trudi da ti pronadje  :D

Otkucah ovo za novi sajt, kom sam se pridružio pre neki dan ( http://www.svetknjiga.com ), pa k'o velim, red je da je stavim i kod nas.

Najzad, onako uzgred, nađoh pesmu iz koje je moj potpis.



Bojim se, samo, da u meni ni tračka svetlosti zvezda nema, da ću žaliti večno, da me samo prah čeka...

Pokushavao sam poodavno da chitam Kitsa na izvornom jeziku jer mislim da prevedene pesme izuzetno gube na lepoti, smislu itd. ali sam uvek odustajao zbog nedostatka strpljenja i znanja istog.

Inache najvishe me se svidja Shantic :-D
Ipak tu ima, u Duchicu, tu, i ovamo i onamo, nekih frekverencija, ali Shantic - najveshe me se svidja. :-D :-D :-D

VEČE NA ŠKOLJU


Pučina plava
Spava,
      Prohladni pada mrak.
Vrh hridi crne
Trne
      Zadnji rumeni zrak.

I jeca zvono
Bono,
      Po kršu dršće zvuk;
S uzdahom tuge
Duge
      Ubogi moli puk.

Kleče mršave
Glave
      Pred likom boga svog-
Ištu. Al' tamo,
Samo
      Ćuti raspeti bog.

I san sve bliže
Stiže,
      Prohladni pada mrak,
Vrh hridi crne
Trne
      Zadnji rumeni zrak.

Ah, da...
Ko voli Shantica moze na ovom izuzetnom entuzijastichkom sajtu naci deo potebnog mira :-)

http://www.aleksasantic.com/

I mene se najvise svidja Santic i imam dosta njegovih pesama.

Ja sam skinuo ceo sajt.
Stvarno treba da se ima ovako neshto.

F.G. Lorka
Neverna žena
Lidiji Kabreri i njenoj crnkinji

I povedoh je ja do reke,
misleći da je devojka
a imala je muža.
Bilo je to u noći Svetog Jaga,
i gotovo po dogovoru.
Pogasili su se fenjeri
i zapalili svici.
Na poslednjem uglu ulice
Dodirnuh njene zaspale dojke
I odjednom mi se otvoriše
Kao grane zumbula.
Njena uštirkana suknja
Zvonila mi je u ušima
kao komadić svile
rezan sa deset noževa.
Bez svetlosti u svojim krunama
drveće je poraslo.
I horizont pasa
Lajao daleko od reke.

Pošto smo prošli kupine,
vrbe i trnje,
pod velom njene kose
iskopah jamu na vlažnom tlu.
Ja skidoh kravatu.
Ona skide haljinu.
Ja otpasah revolver.
Ona skide četiri jelečica.
Ni smilje ni puževi
nemaju tako put finu,
ni velika ogledala
ne blistaju tim sjajem.
Njena su mi bedra bežala iz ruku
Kao iznenadene ribe
Pola u ognju a pola hladna.
Tu noć sam projurio
Najlepši put
Jašući kobilu od sedefa
Bez uzde i uzengija.
Čovek sam i ne dolikuje mi
Da kažem šta mi je rekla.
Savest mi nalaže
Da budem diskretan.
Prljavu od poljubaca i peska
odneo sam je na reku .
Ljiljani su se mačevali
sa vetrom.

I ponašao sam se onako
kao što dolikuje meni, pravom Ciganinu.
Poklonih joj kotaricu
od žute svile.
I ne htedoh da se u nju zaljubim
jer imala je muža a kazala mi da je devojka,
kada sam je odveo ja do reke.

 Ili su ovo bezvremene pesme, ili smo vise manje generacija!

Bajka

Zavole rana u polju ruža crni bodljikavi trn.
Ti ne veruješ meni, je li, dragi, da je ruža zavolela trn?
I kada mu ona u jednu bisernu zoru rece kako ga voli, on se grohotom i prezrivo nasmeja.
Ti ne veruješ meni, je li, dragi, da se trn prezrivo nasmejao?
A kada jednoga dana neko htede uzbrati ranu u polju ružu, trn mu izbode ruke.
Ti ne veruješ meni, je li, dragi, da mu je trn izbo ruke?

Desanka Maksimović

NIRVANA
Vladislav Petković DIS

Noćas su me pohodili mrtvi,
nova groblja i vekovi stari;
prilazili k meni kao žrtvi,
kao boji prolaznosti stvari.

Noćas su me pohodila mora,
sva usahla bez vala i pene,
mrtav vetar duvao je s gora,
trudio se svemir da pokrene.

Noćas me je pohodila sreća
mrtvih duša, i san mrtve ruže,
noćas bila sva mrtva proleća:
i mirisi mrtvi svuda kruže.

Noćas ljubav dolazila k meni,
mrtva ljubav iz sviju vremena,
zaljubljeni, smrću zagrljeni,
pod poljupcem mrtvih uspomena.

I sve što je postojalo ikad,
svoju senku sve sto imađaše,
sve što više javiti se nikad,
nikad neće - k meni dohođaše.

Tu su bili umrli oblaci,
mrtvo vreme s istorijom dana,
tu su bili poginuli zraci;
svu selenu pritisnu nirvana.

I nirvana imala je tada
pogled koji nema ljudsko oko:
bez oblika, bez sreće, bez jada,
pogled mrtav i prazan duboko.

I taj pogled, k'o kam da je neki,
padao je na mene i snove,
na budućnost, na prostor daleki,
na ideje, i sve misli nove.

Noćas su me pohodili mrtvi,
nova groblja i vekovi stari;
prilazili k meni kao žrtvi,
kao boji prolaznosti stvari.

Ovo su bezvremene pesme definitivno jer ih ima starih i po pola milenijuma i po pola veka, a vole ih i oni koji ne vole poeziju (i ja sam medju njima, ali ima pesama koje me zaista odusevljavaju).
Evo jedna-dve od patriote Djure Jaksicam, jer vidim da nema njegovih pesama:

Osmeh


Volem slusat morskijeh talasa
Strahovitu smrtonosnu jeku,
I nozeva krvozednu seku,
I lajanje nesnosljivih pasa;

Volem cuti groma lelek pusti,
I urlanje lavova svirepo:
Nego osmeh umereni lepo
S covecijih tankih slusat usti.

More davi, strasno lav ujeda,
Sablja sece, grmec grom obara -
Al' toliko pokora ne stvara,
Kao osmeh covecijeg jeda.;

Јевропи

Теби да певам - теби, тиранко!
А дух ми мори отров и гнев;
Увреда твојих жаоци јетки
Потпаљују ми племенит спев.

Милионима народи пиште,
Милион груди просипа крв -
Милионима пале кућиште,
Милион људи гмиже ко црв.

И милиони долазе смерно
Јевропи гордој на холи суд:
"Не може више, раја не може
Сносити јарам, мучити труд!

Тиран нас гази, срамоти жене,
Усева наших отима плод.
Пресуди, смерна, да л' живот може
У таквом игу несрећни род?...
Изгинућемо!...
"Па изгините!"

Подсмеха твога горди је збор.
"И гинућемо, гинути славно -
Ил' мачем пресећ Гордијев чвор!
Изгинућемо - али слободни,
Јер Србин неће да буде роб!
Тамо далеко, на светом гробљу,
Потражићемо живот ил' гроб!"

A evo i malo onoga sto danas mnogi ne vole iz meni nepoznatog razloga:

Хеј, Словени

Хеј Словени, јоште живи
дух ваших дедова.
Док за народ срце бије
њихових синова.

Живи, живи дух словенски
живјеће вјеков'ма.
Залуд прети понор пакла,
залуд ватра грома.

Нек се сада и над нама
буром све разнесе.
Стена пуца, дуб се лама
земља нек се тресе.

Ми стојимо постојано
кано клисурине.
Проклет био издајица
своје домовине.

A i jedna iz mog kraja:

Марш на Дрину

У бој крените јунаци сви
Крен'те и не жал'те живот свој
Цер да чује твој, Цер да види бој
А река Дрина, славу, храброст
И јуначку руку српског сина.

Пој, пој, Дрино водо хладна ти
Памти, причај кад су падали
Памти храбри строј који је
Пун огња, силе, снаге, протерао
Туђина са реке наше драге.

Пој, пој, Дрино, причај роду ми
Како смо се храбро борили
Певао је строј, војев'о се бој
Крај хладне воде
Крв је текла
Крв се лила
Дрином због слободе.

Тамо далеко

Тамо далеко, далеко од мора,
тамо је село моје, тамо је Србија. (2x2)

Тамо далеко, где цвећу нема крај,
тамо су најдражи моји, тамо је мој завичај. (2x2)

Тамо далеко, крај Саве и Дунава,
тамо је радост моја, тамо је Београд. (2x2)

Тамо где душман све руши и обара,
Тамо су моји двори, тамо је Колубара. (2x2)

Тамо далеко, где сунце већ не сија,
тамо је љубав моја, тамо је Шумадија. (2x2)

Тамо где хладна протиче Морава,
тамо ми икона оста, тамо је моја слава. (2x2)

Тамо у брда Ђетине где је пут,
тамо ми суза мајке, прелива сваки скут. (2x2)

Тамо где Тимок поздравља Вељков-град,
тамо ми спалише цркву, у којој се венчах млад. (2x2)

Тамо где Дрина уништен кваси гај,
тамо ми љубав оста, тамо је мој родни крај. (2x2)

Тамо далеко, где цвета лимун жут,
тамо је српској војсци, једини био пут. (2x2)

Тамо далеко, где цвета бели крин,
тамо су живот дали, заједно отац и син. (2x2)

Без отаџбине, на Крфу живех ја,
али сам клицао увек, живела Србија! (2x2)

Милош Црњански
Југославији

Ниједна чаша што се пије,
ниједна тробојка што се вије,
наша није.

Здраво да си ми Загорче црни,
лукави, злослутни, тврдоглави,
ја те волим.

Здраво ви тамо где је месечина мека,
сваког ћу брата, што засео чека,
да преболим.

Здраво, сви, редом, густих обрва,
мутна ока, тужних песама,
страшна браћа.

Иста је наша псовка прва,
нож и девојка насред села
и стид домаћа.

Здраво наше обесне жене!
Истом су сузом, болом и страшћу
кошуље и свадбе нам извезене.

А сватковина што вино пије,
славе и цркве шта нас се тичу?

Суза са ока још канула није,
још телали место мртвих вичу.

Здраво на дому мрки погледи,
мржња и свађа.
Здраво, у сраму, покору, беди,
браћа смо, браћа!

Милан Ракић
На Гази Местану

Силни оклопници, без мане и страха,
Хладни ко ваш оклоп и поглед мрака,
Ви јурнусте тада у облаку праха,
И настаде тресак и крвава трка.

Заљуљано царство сурвало се с вама...
Кад олуја прође врх Косова равна,
Косово постаде непрегледна јама,
Костурница страшна и поразом славна.
Косовски јунаци заслуга је ваша
Што последњи бесте. У крвавој страви,
Када труло царство оружја се маша,
Сваки леш је свесна жртва, јунак прави.

Данас нама кажу, деци овог века,
Да смо недостојни историје наше,
Да нас захватила западњачка река,
И да нам се душе опасности плаше.

Добра земљо моја, лажу! Ко те воли
Данас, тај те воли, јер зна да си мати,
Јер пре нас ни поља ни кршеви голи,
не могаше ником свесну љубав дати!

И данас кад дође до последњег боја,
Неозарен старог ореола сјајем,
Ја ћу дати живот, отаџбино моја,
Знајући шта дајем и зашто га дајем.

I umalo da zaboravim najpoznatiju pesmu Djure Jaksica

Otadžbina

I ovaj kamen zemlje Srbije,
Što preteć suncu dere kroz oblak,
Sumornog čela mračnim borama
O vekovečnosti priča dalekoj,
Pokazujući nemom mimikom
Obraza svoga brazde duboke.
Vekova tavnih to su tragovi-
Te crne bore, mračne pećine;
A kamen ovaj, ko piramida
Što se iz praha diže u nebo,
Kostiju kršnih to je gomila,
Što su u borbi protiv dušmana
Dedovi tvoji voljno slagali,
Lepeći krvlju srca rođenog
Mišice svojih kosti slomljene,
Da unucima spreme busije,
Oklen će nekad smelo preziruć
Dušmana čekat čete grabljive.
- I samo dotle, do tog kamena,
Do tog bedema...
Nogom ćeš stupit, možda, poganom?
Drzneš li dalje?... Čućeš gromove,
Kako tišinu zemlje slobodne
Sa grmljavinom strasnom kidaju,
Razumećeš ih srcem strašljivim
Šta ti sa smelim glasom govore,
Pa ćeš o stenja tvrdom kamenju
Brijane glave teme ćelavo
U zanosnome strahu lupati,
Al' jedan izraz, jednu misao
Čućes u borbe strasnoj lomljavi
"Otadžbina je ovo Srbina!..."

Ja volim sreću koja nije srećna
Pesmu koja miri zavađene reči
Slobodu koja ima svoje robove
I usnu koja se kupuje za poljubac

Ja volim reč o koju se otimaju dve slike
I sliku nacrtanu na očnom kapku iznutra
Cvetove koji se prepiru sa vremenom
U ime budućih plodova i prolećne časti

Ja volim sve što se kreće jer sve što se kreće
Kreće se po zakonima mirovanja i smrti
Volim sve istine koje nisu obavezne

Ja volim jučerašnje nežnosti
Da kažem svome telu "dosta" i da sanjam bilje
Prste oči sluh drugačije raspoređene
U šumi negoli u telu


Branko Miljković


....i ubi me prejaka reč. :-D

meni ova najbolja, ide dobro uz sah jer se sve vrti oko nekih konja/skakaca

# Женидба Душанова.

Кад се жени Српски цар Стјепане,
На далеко запроси ђевојку,
У Леђану граду Латинскоме,
У Латинског краља Мијаила,
По имену Роксанду ђевојку;
Цар је проси, и краљ му је даје.
Цар испроси по књигам' ђевојку,
Пак дозива Тодора везира:
"Слуго моја, Тодоре везире!
"Да ми идеш бијелу Леђану
"Моме тасту, краљу Мијаилу,
"Да ми с њиме свадбу уговориш,
"Када ћемо поћи по ђевојку,
"Колико ли повести сватова;
"Да ми видиш Роксанду ђевојку,
"Може л' бити за цара царица,
"Може л' бити свој земљи госпођа;
"Да је видиш, и да прстенујеш."
Вели њему Тодоре везире:
"Хоћу, царе, драги господине."
Пак с' опреми, оде у Латине.
Када дође бијелу Леђану,
Лијепо га краљу дочекао;
Вино пише неђељицу дана;
Тада рече Тодоре везире:
"Пријатељу, Мијаило краљу!
"Није мене царе оправио,
"Да ја пијем по Леђану вино,
"Већ да с тобом свадбу уговорим,
"Кад ће царе доћи по ђевојку
"У које ли доба од године,
"Колико л' ће повести сватова;
"И да видим Роксанду ђевојку,
"Да је видим, и да прстенујем."
Тада рече Мијаило краљу:
"Пријатељу, Тодоре везире!
"Што ме царе за сватове пита,
"Нека купи, колико му драго;
"По ђевојку, када њему драго;
Него ћеш ми цара поздравити,
"Нек не води своја два сестрића,
"Два сестрића, два Воиновића,
"Вукашина и с њим Петрашина;
"У пићу су тешке пијанице,
"А у кавзи љуте кавгаџије;
Опиће се, заметнуће кавгу,
"Пак је тешко џевап дати кавзи
"У нашему бијелу Леђану.
"А ђевојку сада ћеш виђети,
"И прстен јој дати по закону."
А када је тавна ноћца дошла,
Не доносе воштане свијеће,
Већ по мраку изводе ђевојку;
Кад то виђе Тодоре везире,
Он извади од злата прстење
Са бисером и драгим камењем,
Разасја се соба од камења,
Така му се учини ђевојка,
Да је љепша од бијеле виле;
Прстенова Роксанду ђевојку
И даде јој хиљаду дуката,
И ђевојку браћа одведоше.
Кад у јутру јутро освануло,
Опреми се Тодоре везире,
Пак отиде бијелу Призрену.
Када дође бијелу Призрену,
Пита њега Српски цар Стјепане.
"Слуго моја, Тодоре везире!
"Виђе ли ми Роксанду ђевојку?
"Виђе ли је, и прстенова ли?
"Што говори краљу Мијаило?"
Тодор њему све по реду каже:
Виђех, царе, и прстеновах је;
"Да каква је Роксанда ђевојка!
"Онакове у Србина нема.
"Добро збори краљу Мијаило:
"По ђевојку, када тебе драго,
"Свата купи, колико ти драго,
"Само те је краљу поздравио,
"Да не водиш два сестрића твоја,
"Два сестрића, два Воиновића;
"У пићу су тешке пијанице,
"А у кавзи љуте кавгаџије,
"Опиће се, заметнуће кавгу,
"Пак је тешко џевап дати кавзи
"У Леђану граду Латинскоме."
Кад то зачу Српски цар Стјепане,
Удари се руком по кољену;
"Јао мене до Бога милога!
"Дотле ли се зулум огласио
"Од сестрића од Воиновића!
"А тако ми моје вјере тврде!
"Докле мене то весеље прође,
"Обојицу хоћу објесити
"О вратима града Вучитрна,
"По свијету да ме не срамоте."
Стаде царе купити сватове,
Скупи свата дванаест хиљада,
Пак подиже низ Косово равно.
Кад су били испод Вучитрна,
Гледала их два Воиновића,
Међу собом млади говорили:
"Што л' се ујак на нас расрдио,
"Те нас не шће звати у сватове?
"Нетко нас је њему опаднуо,
"С њега жива месо отпадало!
"Цар отиде у земљу Латинску,
"А јунака са собом не има
"Ни једнога од рода својега,
"Који би му био у невољи,
"Ако би му било за невољу;
"Латини су старе варалице,
"Ујака ће нашег погубити,
"А незвани ићи не смијемо."
Вели њима остарјела мајка:
"Ђецо моја, два Воиновића!
"Ви имате брата у планини :
"Код оваца, Милош-чобанина,
"Најмлађи је, а најбољи јунак,
"А за њега царе и не знаде;
"Пошљите му лист књиге бијеле,
"Нека дође граду Вучитрну,
"Не пиш'те му, што је и како је,
"Већ пишите: ""Мајка је на смрти,
""Пак те зове, да те благосови,
""Да на тебе клетва не остане;
""Него брже ходи б'јелу двору,
""Не би л' живу застануо мајку.""
То су браћа мајку послушала,
Брже пишу књигу на кољену,
Те је шаљу у Шару планину,
Своме брату Милош-чобанину:
"Ој Милошу, наш рођени брате!
"Брже да си граду Вучитрну,
"Стара нам је мајка на умору,
"Пак ме зове, да те благосови,
"Да на тебе клетва не остане."
Када Милош ситну књигу прими,
Књигу гледа, а сузе прољева.
Пита њега тридесет чобана:
"О Милошу, наша поглавице!
"И до сад су књиге долазиле,
"Ал' се нису са сузам' училе;
"Откуд књига? ако Бога знадеш!"
Скочи Милош на ноге лагане,
Па говори својим чобанима:
"Ој чобани, моја браћо драга!
"Ова књига јест од двора мога:
"Стара ми је на умору мајка,
"Пак ме зове, да ме благосови,
"Да на мене клетва не остане;
"Ви чувајте по планини овце,
"Док ја одем и натраг се вратим"
Оде Милош граду Вучитрну,
Кад је био близу б'јела двора,
Два су брата пред њег' ишетала,
А за њима остарјела мајка;
Вели њима Милош чобанине:
"За што, браћо, ако Бога знате!
"Без невоље јер градит' невољу?"
Веле њему до два мила брата:
"Ходи, брате, има и невоље."
У б'јела се лица изљубише,
Милош мајку у бијелу руку.
Стадоше му редом казивати,
Како царе оде по ђевојку
На далеко у земљу Латинску,
А не зове својијех сестрића:
"Већ, Милошу, наш рођени брате!
"Хоћеш, брате, незван за ујаком
"У сватове поћи назорице?
"Ако њему буде до невоље,
"Да се њему у невољи нађеш;
"Ако ли му не буде невоље,
"Можеш доћи, да се не казујеш."
То је Милош једва дочекао:
"Хоћу, богме, моја браћо драга!
"Кад ујаку не ћу, да коме ћу?"
Тад' га браћа опремат' стадоше:
Оде Петар опремат' кулаша,
А Вукашин опрема Милоша:
На њег' меће танану кошуљу,
До појаса од чистога злата,
Од појаса од бијеле свиле;
По кошуљи три танке ђечерме,
Пак доламу са тридест путаца,
По долами токе саковане,
Златне токе од четири оке;
А на ноге ковче и чакшире;
А сврх свега Бугар:кабаницу,
И на главу Бугарску шубару:
Начини се црни Бугарине,
Ни браћа га познати не могу;
Дадоше му копље убојито
И мач зелен старога Воина;
Петрашин му изведе кулаша
Међедином свега опшивена,
Да кулаша царе не познаде.
Л'јепо су га браћа сјетовала:
"Кад, Милошу, достигнеш сватове,
"Питаће те, тко си, и откуд си:
"Ти се кажи земље Каравлашке:
"Служио сам бега Радул-бега,
"Не шће мене службу да исплати,
"Пак ја пођох у свијет бијели,
"Да ђегођи боље службе тражим;
"Пак сам чуо за свате цареве,
"И прист'о сам незван за сватови
"Рад' комада љеба бијелога
"И рад' чаше црвенога вина.""
"Чувај добро дизген од кулаша,
"Јер се кулаш јесте научио
"Путовати с коњма царевијем."
Тада Милош окрену кулаша,
Пак за царем оде у сватове,
На Загорју сустиже сватове.
Питају га кићени сватови:
"Откуд идеш, млађано Бугарче?"
Милош им се из далека каже,
К'о што су га браћа научила.
Лијепо га свати дочекаше:
"Добро дош'о, млађано Бугарче!
"Нек је један више у дружини."
Кад су били путем путујући:
Злу науку Милош научио
Код оваца у Шари планини,
Поспавати свагда око подне;
Он задрема на коњу кулашу;
Како дизген ослаби кулашу,
Диже главу, оде кроз сватове,
Обаљује коње и јунаке,
Докле дође коњи ма царевијем,
Како дође, с њима у ред стаде
Лале шћаху бити Бугарина,
Ал' не даде Српски цар Стјепане:
"Не удрите млађано Бугарче,
"Бугарче се спават' научило
"По планини овце чувајући;
"Не удрите, већ га пробудите."
Буде њега лале и војводе:
"Устан' море, млађано Бугарче!
"Бог ти стару не убио мајку,
"Која те је такога родила
"И у свате цару опремила!"
Кад се прену Милош Воиновић,
Те сагледа цару очи чарне,
Кулаш иде с коњма царевијем,
Он покупи дизгене кулашу,
Па ишћера њега из сватова,
Удара га оштром бакрачлијом,
По три копља у пријеко скаче,
По четири небу у висине,
У напредак ни броја се не зна;
Из уста му живи огањ сипа,
А из носа модар пламен суче.
Стаде свата дванаест хиљада,
Те гледају коња у Бугара;
Коња гледе, а сами се чуде:
"Боже мили! чуда великога!
"Добра коња, а лоша јунака!
"Још такога ни виђели нисмо,
"Један бјеше у зета царева
"И сада је, у Воиновића."
Гледале га још три шићарџије:
Једно јесте Ђаковица Вуче,
А друго је Нестопољче Јанко,
А треће је момче Пријепољче;
Гледали га, пак су говорили:
"Добра коња младог Бугарина!
"Баш га овђе у сватов'ма нема;
"Та нема га ни у цара нашег;
"Хајде мало да изостанемо,
"Не би ли га како измамили."
Кад су били до Клисуре близу,
Изосташе до три шићарџије,
Па говоре Милош-чобанину:
"Чујеш море, млађано Бугарче!
"Хоћеш дати коња на размјену?
"Даћемо ти коња још бољега,
"И још прида стотину дуката,
"И сувише рало и волове,
"Пак ти ори, те се љебом рани."
Вели њима Милош Воиновић:
"Прођ'те ме се, до три шићарџије!
"Бољег коња од овог не тражим,
"Ни овога умирит' не могу;
"Што ће мене стотина дуката?
"На кантар их мјерити не знадем,
"А бројем их бројити не умјем;
"Што ће мене рало и волови?
"Мене није ни отац орао,
"Пак је мене љебом одранио."
Тад' говоре до три шићарџије:
"Чујеш море, млађано Бугарче,
"Ако не даш коња на размјену,
"Ми ћемо га на силу отети."
Ал' говори Милош Воиновић:
"Сила отме земљу и градове,
"Камо л' мене коња отет' не ће!
"Волим дати коња на размјену,
"Јер не могу пјешке путовати."
Па устави својега кулаша,
Пружи руку испод међедине,
Они мисле, бакрачлију скида,
Ал' он скида златна шестоперца,
Те удара Ђаковицу Вука,
Колико га лако ударио,
Три пута се Вуче преметнуо;
Вели њему Милош Воиновић:
"Толики ти родили гроздови
"У питомој твојој Ђаковици!"
Побјеже му Нестопољче Јанко,
Стиже њега Милош на кулашу,
Удари га међу плећи живе,
Четири се пута преметнуо:
"Држ' се добро, Нестопољче Јанко!
"Толике ти јабуке родиле
"У питому Нестопољу твоме!"
Бјежи јадно момче Пријепољче,
Достиже га Милош на кулашу,
Те и њега куцну шестоперцем,
Седам се је пута преметнуло:
"Држ' се добро, момче Пријепољче!
"Па кад дођеш Пријепољу твоме,
"Повали се међу ђевојкама,
"Ђе с' отео коња од Бугара."
Па окрену коња за сватови.
...

...
Кад дођоше бијелу Леђану,
Разапеше по пољу шаторе.
Зоб изиђе коњма царевијем,
Нема ништа коњу Милошеву.
Кад то виђе Милош Воиновић,
Узе торбу на лијеву руку
Од зобнице једне те до друге,
Док је своју пуну напунио.
Па он оде тражит' механџију:
"Механџија! дај да пијем вина."
Механџија њему одговара;
"Ид' одатле, црни Бугарине!
"Да с' донио Бугарску копању,
"Ако бих ти и усуо вина;
"За те нису чаше позлаћене."
Погледа га Милош попријеко,
Удари га руком уз образе,
Колико га лако ударио,
Три му зуба у грло сасуо;
Моли му се млади механџија:
"Не удри ме више, Бугарине!
"Биће тебе вина изобила,
"Ако цару не ће ни достати."
Милош више не шће ни искати,
Већ сам узе, пак се напи вина.
Док се Милош мало поначини,
У том свану и ограну сунце.
Ал' повика са града Латинче:
"Ој чујеш ли, Српски цар-Стјепане!
"Ето доље под градом Леђаном
"Изиш'о је краљев заточниче,
"Зове тебе на мејдан јуначки,
"Ваља ићи мејдан дијелити,
"Или не ћеш одавде изићи,
"Ни извести свата ни једнога,
"А камо ли Роксанду ђевојку!"
Кад то зачу Српски цар Стјепане,
Он телала пусти у сватове,
Телал виче и тамо и амо:
"Није л' мајка родила јунака
"И у свате цару опремила,
"Да за цара на мејдан изиђе?
"Честита би њега учинио."
Ал' се нитко наћи не могаше;
Цар с' удари руком по кољену:
"Јао мене до Бога милога!
"Сад да су ми два сестрића моја,
"Два сестрића, два Воиновића,
"Сад би они на мејдан изишли."
Истом царе у бесједи бјеше,
Милош иде, а кулаша води
До пред шатор Српског цар:Стјепана:
"Јел' слободно, царе господине,
"Да је идем на мејдан у поље?"
Вели њему Српски цар Стјепане:
"Јест слободно, млађано Бугарче!
"Јест слободно, ал' није прилике;
"Ако згубиш млада заточника,
"Честита ћу тебе учинити."
Узја Милош помамна кулаша,
Па окрену од б'јела шатора
Заметнувши копље наопако.
Говори му Српски цар Стјепане:
"Не нос', синко, копље наопако,
"Већ окрени копље у напредак;
"Јер ће ти се смијати Латини."
Вели њему Милош Воиновић:
"Чувај, царе, ти господства твога;
"Ако мене до невоље буде,
"Ја ћу ласно копље окренути;
"Ако ли ми не буде невоље,
"Донети га могу и овако."
Па отиде низ поље Леђанско;
Гледале га Латинске ђевојке,
Гледале га, пак су говориле:
"Боже мили! чуда великога!
"Каква је то царева замјена?!
"Та на њему ни хаљина нема.
"Весели се, краљев заточниче!
"Немаш на што сабље извадити,
"Нит' је имаш о што крвавити."
У то доба дође до шатора,
Ђе заточник сједи под шатором,
За копље је свезао дората.
Вели њему Милош Воиновић:
"Устан' море, бијело Латинче!
"Да јуначки мејдан дијелимо"
Ал' говори бијело Латинче:
"Ид' одатле, црни Бугарине!
"Немам о што сабље поганити,
"Кад на тебе ни хаљина нема."
Ражљути се Милош Воиновић:
"Устан' море, бијело Латинче!
"На тебе су побоље хаљине,
"С тебе ћу их на себе обући."
Тад' Латинче на ноге поскочи,
Пак посједе помамна дората,
Одмах оде пољем разиграват',
Милош њему стаде на биљези.
Баци копље бијело Латинче
На Милоша у прси јуначке;
Милош држи златна шестоперца,
На њега је копље дочекао,
Пребио га на три половине.
Вели њему бијело Латинче;
"Чекај мало, црни Бугарине!
"Лоше су ми копље подметнули,
"Док отидем, да копље пром'јеним."
Пак побјеже преко поља равна.
Ал' повика Милош Воиновић:
"Стани мало, бијело Латинче!
"Мило би ти било побјегнути."
Пак поћера по пољу Латинче,
Доћера га до Леђанских врата,
Ал' Леђанска врата затворена;
Пусти копље Милош Воиновић,
Те прикова бијело Латинче,
Прикова га за Леђанска врата,
Пак му русу одсијече главу,
Кулашу је баци у зобницу;
Па увати његова дората,
Одведе га цару честитоме:
"Ето, царе, заточника главе."
Цар му даде благо небројено:
"Иди, синко, те се напиј вина;
"Честита ћу тебе учинити."
Тек што Милош сједе пити вина,
Ал' повика са града Латинче:
"Ето, царе, под Леђаном градом
"На ливади три коња витеза,
"Под седлима и под ратовима,
"И на њима три пламена мача,
"Врхови им небу окренути;
"Да прескочиш три коња витеза:
"Ако ли их прескочити не ћеш,
"Не ћеш изић', ни извест' ђевојке."
Опет викну телал по сватов'ма:
"Није л' мајка родила јунака
"И у свате цару опремила,
"Да прескочи три коња витеза
"И на њима три пламена мача?"
Тај се јунак наћи не могаше;
Ал' ето ти млада Бугарина
Пред шатора Српског цар-Стјепана:
"Јел' слободно, царе господине!
"Да прескочим три коња витеза?"-
"Јест слободно, моје драго д'јете!
"Него скини Бугар-кабаницу,
"Бог убио онога терзију,
"Који ти је толику срезао!"
Говори му Милош Воиновић:
"Сједи, царе, пак пиј рујно вино,
"Не брини се мојом кабаницом;
"Ако буде срце у јунаку,
"Кабаница не ће ништа смести:
"Којој овци своје руно смета,
"Онђе није ни овце ни руна."
Па он оде у поље Леђанско;
Када дође до добријих коња,
Он проводи својега кулаша,
Па кулашу своме проговара:
"Чекај мене у седло, кулашу."
А он прође с оне друге стране,
Заигра се преко поља равна,
И прескочи три коња витеза
И на њима три пламена мача,
Устави се на својем кулашу;
Па он узе три коња витеза,
Одведе их Српском цар-Стјепану.
Мало време за тим постајало,
Ал' повика са града Латинче:
"Хајде сада, царе Србљанине!
"Под највишу кулу у Леђану,
"На кули је копље ударено,
"На копљу је од злата јабука;
"Ти стријељај кроз прстен јабуку."
Милош више не шће ни чекати,
Већ он пита цара честитога:
"Јел' слободно, царе господине!
"Да стријељам кроз прстен јабуку?":
"Јест слободно, мој рођени синко!"
Оде Милош под бијелу кулу,
Запе стрјелу за златну тетиву,
Устријели кроз прстен јабуку,
Пак је узе у бијеле руке,
Однесе је цару честитоме.
Лијепо га царе обдарио.
Мало време за тим постајало,
Ал' повика са града Латинче:
"Ето, царе, под бијелом кулом
"Изишла су два краљева сина,
"Извели су три л'јепе ђевојке,
"Три ђевојке, све три једнолике,
"И на њима рухо једнолико;
"Иди познај, које је Роксанда;
"Ако ли се које друге машиш,
"Не ћеш изић' ни изнијет' главе,
"А камо ли извести ђевојке!"
Кад је царе р'јечи разумијо,
Он дозива Тодора везира;
"Иди, слуго, те познај ђевојку."
Тодор му се право кунијаше:
"Нијесам је, царе, ни виђео,
"Јер су ми је по мраку извели,
"Када сам је ја прстеновао."
Цар с' удари руком по кољену:
"Јао мене до Бога милога!
"Надмудрисмо и надјуначисмо,
"Пак нам оста цура на срамоту!"
Кад то зачу Милош Воиновић,
Он отиде цару честитоме:
"Јел' слободно, царе господине!
"Да ја познам Роксанду ђевојку?":
"Јест слободно, моје драго д'јете!
"Ал' је јадно у те поуздање;
"Како ћеш ти познати ђевојку,
"Кад је нигда ни виђео ниси?"
Ал' говори Милош Воиновић:
"Не брини се, царе господине!
"Кад ја бијах у Шари планини
"Код оваца дванаест хиљада,
"За ноћ буде по триста јањаца,
"Ја сам свако по овци познав'о;
"Роксанду ћу по браћи познати."
Вели њему Српски цар Стјепане:
"Иди, иди, моје драго д'јете!
"Ако Бог да, те познаш Роксанду
"Даћу тебе земљу Скендерију
"У државу за живота твога."
Оде Милош низ поље широко,
Када дође, ђе стоје ђевојке,
Збаци с главе Бугарску шубару,
Скиде с леђа Бугар-кабаницу
(Засија се скерлет и кадифа,
Засјаше се токе на прсима
И злаћене ковче на ногама:
Сину Милош у пољу зелену,
Као јарко иза горе сунце),
Пак је простре по зеленој трави,
Просу по њој бурме и прстење,
Ситан бисер и драго камење;
Тад' извади мача зеленога,
Па говори трима ђевојкама:
"Која је ту Роксанда ђевојка?
"Нек савије скуте и рукаве,
Нека купи бурме и прстење,
"Ситан бисер и драго камење;
"Ако ли се која друга маши,
"Вјера моја тако ми помогла!
"Осјећ' ћу јој руке до лаката."
Кад то чуше три л'јепе ђевојке,
Обје крајње средњу погледаше,
А Роксанда у зелену траву;
Сави скуте и свил'не рукаве,
Пак покупи бурме и прстење,
Ситан бисер и драго камење;
А ђевојке двије побјегоше,
Али Милош утећ' им не даде,
Веће обје увати за руке,
Све три води пред цара Стјепана,
Цару даде Роксанду ђевојку,
И даде му једну уз Роксанду.
А трећу је себе уставио.
Цар Милоша међу очи љуби,
Ал' још не зна, тко је и откуд је.
Повикаше кићени чауши:
"Спремајте се, кићени сватови!
"Вријеме је двору путовати."
Спремише се кита и сватови,
Поведоше Роксанду ђевојку.
Кад су били мало иза града,
Ал' говори Милош Воиновић:
"Господине, Српски цар-Стјепане!
"Овђе има у Леђану граду,
"Има један Балачко војвода,
"Ја га знадем, и он ме познаје;
"Краљ га рани седам годин' дана,
"Да рашћера кићене сватове
"И да отме Роксанду ђевојку;
"Сад ће њега за нама послати.
"На Балачку јесу до три главе:
"Из једне му модар пламен бије,
"А из друге ладан вјетар дува;
"Кад два вјетра из глава изиђу,
"Балачка је ласно погубити;
"Већ ви ид'те, водите ђевојку,
"Ја ћу овђе чекати Балачка,
"Не би ли га како уставио."
Отидоше кићени сватови,
Одведоше лијепу ђевојку,
Оста Милош у гори зеленој
И са њиме три стотине друга.
Кад одоше свати из Леђана,
Краљ дозива Балачка војводу;
"О Балачко, моја вјерна слуго!
"Можеш ли се у се поуздати,
"Да рашћераш цареве сватове
"И да отмеш Роксанду ђевојку?"
Пита њега Балачко војвода:
"Господине, од Леђана краљу!
"Какав бјеше јунак у сватов'ма,
"Што највеће отвори јунаштво?"
Вели њему Леђанска краљица:
"Слуго наша, Балачко војвода!
"Ту не има ни једног јунака,
"Осим једног црна Бугарина,
"И то младо још голобрадасто."
Ал" говори Балачко војвода:
"Није оно црни Бугарине,
"Већ је оно Милош Воиновић,
"Ни цар Стјепан њега не познаје,
"Ал' ја њега одавна познајем."
Вели њему Леђанска краљица.
"Иди слуго, Балачко војвода!
"Те ми отми цуру од Србаља,
"А ја ћу је тебе поклонити."
Тад' Балачко спреми бедевију,
Па отрча друмом за сватови
Са шест стотин' Латинских катана.
Кад су били у гори зеленој,
Кулаш стоји на друму широку,
А за њиме Милош Воиновић;
Викну њега Балачко војвода:
"О Милошу! зар се мене надаш?"
Па он пусти један пламен модар,
Опали му црну међедину;
А кад виђе, да му не науди,
Онда пусти вјетра студенога.
Три пута се кулаш преметнуо,
Ал' Милошу ништа не досади;
Викну Милош из грла бијела:
"Ето тебе, од шта се не надаш."
Па он пусти златна шестоперца,
Колико га лако ударио,
Из бојна га седла избацио,
Пак потеже копље убојито,
Прибоде га у зелену траву,
Пак му све три одсијече главе,
Кулашу их баци у зобницу.
Тад' учини јуриш у катане
Са својијех три стотине друга:
Одсјекоше три стотине глава,
Па одоше друмом за сватови.
Кад стигоше цара и сватове,
Пред њег' баци Балачкову главу,
Цар му даде хиљаду дуката.
Па одоше бијелу Призрену:
Кад су били кроз поље Косово,
Милош хоће граду Вучитрну,
Па говори Српском цар-Стјепану:
"Збогом остај, мој мили ујаче!
"Мој ујаче, Српски цар-Стјепане!"
Тада се је царе осјетио,
Да је оно Милош Воиновић,
Па говори својему нећаку:
"Та ти ли си, дијете Милошу!
"Та ти ли си, мој мили нећаче!
"Благо мајци, која те родила,
"И ујаку, који те имаде!
"За што ми се од прије не кажеш?
"Него сам те путем намучио
"И конаком, и глади и жеђу."
Тешко свуда своме без својега!

О Љубави овако пева кротки Рус Јесењин Сергије:

"о Љубави речи ту не зборе
о њој су тек уздаси скривени,
о њој очи ко драгуљи горе.
Пољупци су страсти безимене,
а не речи у гроб урезане.
Сувишне су за љубав поруке,
од ње саме гори се и зебе.
Ти си моја нек ти кажу руке
што скидаху црн вео са тебе."

а Преверова Та љубав има и овај превод:

"Гоњена, рањена, гажена, заборављана ,поражена,
јер смо је гонили, газили, заборављали, поразили.
Та љубав још увек жива,
та љубав увек нова.
љубав моја и љубав твоја,
та љубав која је била,
и која се никада није изменила.
.............................................
А негде касније, из неког честара,
у шуми сећања,љубави прастара,
појави се изненада,
и пружи нам руку - СПАСИ НАС!"


Зна се ко спасава.
Бог је ЉУБАВ.


 :cvece2:

Mozda care, al ne na ovom forumu. :)

Shanic, naravno... :)

"Којој овци своје руно смета,
"Онђе није ни овце ни руна."

Тешко свуда своме без својега!

Било је весело кад сам читао све ове циклусе српских народних песама.
Преткосовски, косовски, покосовски, Марко Краљевић....

Jedini Marko Srbin u tim Makedoncima.

Sve neki Pokosovski, Pretkosovski...  :mrgreen: :mrgreen:

antologijski...
"Svi junaci nikom ponikoše
i u crnu zemlju pogledaše"

Desanka Maksimović

Strepnja

Ne, nemoj mi prići! Hoću izdaleka
da volim i želim tvoja oka dva.
Jer sreća je lepa samo dok se čeka,
dok od sebe samo nagoveštaj da.

Ne, nemoj mi prići! Ima vise draži
ova slatka strepnja, čekanje i stra'.
Sve je mnogo lepše donde dok se traži,
o čemu se samo tek po slutnji zna.

Ne, nemoj mi prići! Našta to i čemu?
Iz daleka samo sve ko zvezda sja;
iz daleka samo divimo se svemu.
Ne, nek mi ne priđu oka tvoja dva!

Ovu pesmu sam recitovala kad sam išla na takmičenje recitatora osnovne... il' to beše srednja   :sta?:
Nisam prošla, zezaju me zubni suglasnici, mnogo šuškam  :oops:

A meni su sve druge pesme od Desanke Maksimović lepše od ove. Sa ovom baš nešto ne mogu da se identifikujem. :(

Da li bi bilo krajnje neozbiljno da se ovde postavljaju dečije pesme?

Ovo je, valjda, tema za sve naše omiljene pesme.

Recimo... :-D

Ljubivoje Ršumović

Babaroga

Ima jedna pećina stroga
u kojoj živi baba roga
a ja sam valjda razumete
jedno veoma hrabro dete
pa sam rešio upravo stoga
da joj pokažem njenog boga
ali valjda znate i sami
baba roga se krije u tami

Nosim joj limun nudim joj krušku
al' ona ni da pokaze njušku
Da li postoji il' ne postoji
uglavnom ona se mene boji.


ps, e sad ide i priča...  :dedica:
Jednom daaavno, bejah ja u delagaciji piJonira (ne više tako malenih (~13 godinica) :mrgreen:) u SSSR-u, u dečjem selu, uz oko 4.500 dece iz celog sveta. Svako je poneo svoje ploče i to se puštalo ujutru na razglasu. Rusima se ova pesma toliko svidela da su molili naše vođe puta da im je ostavimo, što smo mi i uradili, naraFno. :mrgreen:

Pa Ljubivoje je zakon  :-D. Evo još tri odmah:


BEGUNCI OD KUĆE
Ljubivoje Ršumović

Begunci od kuće
Ne biraju sredstva
Oni samo sede
I smišljaju bekstva

Na sve strane sveta
U sva lepa mesta
Mogu ako hoće
Da se smeste smesta

Kad čujete negde
Da škripuću šljunci
Budite sigurni
To beže begunci

Samo da se sklone
U vatru u vodu
Ali van okvira
U neku slobodu

i još

JEDNA SLATKA AŽDAJA TEREZA

Jedna slatka aždaja Tereza
nalovila je gomilu princeza.

Obukla kecelju, obula patofne
i peče od njih princez krofne.

I još:

TUŽICA JEDNOG ZMAJA

U mome celom zmajevskom veku
ljudi me love i glavu mi seku,
a ja čim njupnem carsku kćer
odmah mi kažu da sam zver.

Jedna od pesmica koju moj sin voli da mu pevam;

U jednoj zimskoj noći
tam' gde je visok breg,
zamrz'o se potočić
i pokrio ga sneg.

A jedan mali zeko
taj potok traži svud'
-Pa gde je kud je nestao?
To njemu tišti grud.

I plače, plače mali zeko,
plače srcem svim.
I žali, žali zeko mali
za potokom tim.

  E, ovo je meni pevala tetka kada sam bila mala   :lol: !  Lele koliko je godina prošlo  :shock:  :shock:

Zelena rijeko
Enes Begović

Ona je bila žena
što se za mene rodi
ona je bila nježna
kao list na vodi

Godine duge su prošle
umoran vraćam se tebi
da gledam obale tvoje
i sanjam o njoj

Zelena rijeko, šumi
kao nekad kad bila je tu
zelena rijeko, šumi
bar me malo sjeti na nju

Ti me primi na obale svoje
gdje smo nekad bili nas dvoje
kad si postala dio nas, zelena rijeko
ti me vodi u druga jutra
da ja tražim to naše sutra
ti mi pričaj, pričaj o njoj, zelena rijeko

REFREN *2

Modra Rijeka
Mak Dizdar

Niko ne zna gdje je ona
Malo znamo al je znano
Iza gore iza dola
Iza sedam iza osam
I još dalje i još gore
Preko gorkih preko mornih
Preko gloga preko drače
Preko žege preko stege
Preko slutnje preko sumnje
Iza devet iza deset
I jos dublje i jos jače
Iza slutnje iza tmače
Gdje pjetlovi ne pjevaju
Gdje se ne zna za glas roga
I još hude i još lude
Iza uma iza boga
Ima jedna modra rijeka
Široka je duboka je
Sto godina široka je
Tisuć ljeta duboka jest
O duljini i ne sanjaj
Tma i tmuša neprebolna
Sto godina široka je
Ima jedna modra rijeka
Ima jedna modra rijeka
Valja nama preko rijeke

Neprijatelj

Moja mladost beše tek oluja tamna
Kojom sunce gdegde svetlost lije škrtu;
Grom ju je tukao i kiša pomamna,
Pa malo ostade voća u mom vrtu.

I već je dotakla jesen misli mene;
Sad treba uzeti lopatu u šake
Da okupim opet zemlje poplavljene,
Gde bujice ruju rupe kao rake.

O da li će novo cveće koje sanjam
U tlu što ga voda kao stenu pere
Naći sok mistični za svoja cvetanja?

O boli! o boli! Vreme život ždere,
I mračni Dušmanin što nam srce mrvi
Izrasta i jača od tople nam krvi!

Šarl Bodler

Mačka

Mačko, mom srcu zaljubljenom kroči,
uvuci kandže, ljupki stvore,
i daj da ronim u te lepe oči
gde metal i ahati gore.

Dok natenane milujem ti glavu
i gipka leđa gladim dlanom
i klizim rukom uz nasladu pravu
po telu naelektrisanom,

ja vidim svoju ženu. Isto tako
gleda ko i ti, mila zveri,
duboko, hladno, do dna bića strelja,

a tanak dašak lebdi lako
i miris mamno-ubistven treperi
svud oko njenog tamnog tela.

Šarl Bodler

Gle, orlušina sama nad livadom kruži
I dogorelo sunce za obzorje seda.
Pa šta, krzno mi sivo i očnjaci - noži;
Ne, ne zovi me vukom što hrli u čestar.

Jer znam: klempavo štene obožava mleko,
A ne krv što iz rastrglih žila se mlaka.
Kad narogušen sam i kad kezim se s jedom,
Deder, upitaj prvo što postadoh takav?

Zar da zahvaćen budem ja tmušine glibom,
Da zaboravim nebeski svod što se plavi?
Tu sam krvi se sopstvene naguto sito,
A za tuđu je nastalo vreme tek zatim.

I na lancu sam bio, i hvatan u zamku,
No u jaram nit htedoh nit mogoh, tvrdoglav,
A tek svaki sam lanac ja kido ko slamku,
Nezadrživim trzajem strzo sam oglav.

Ko što nema te staze da nekud ne vodi,
Nit postoji taj trag što mi netragom nesta,
Tek, nijedan mi podlac ne izmače zgodi,
Sve ih stigoh na stazi i zgrabih ih smesta.

Nit se oštrice nikakve straših il strašim,
Ni s tetive izbačene strele izbliza,
Tek uzaludne smrti i pre no se bacim,
Pre no čujem da krcne mu, podlacu, kičma.

Eh, al kad bi negde zasvetleo plamen,
I da neko me čeka u nekoj daljini,
Tad bih, očnjake krijuć, dopuzo iz tame,
I obraščić bih dečiji lizno s milinom.

Ja služio bih verno ko branilac doma
Tek onako, za ljubav, za osmeh što sija...
Al niko me ne čeka: i dalje samotnjak
Što zabacivši njušku na mesec zavija.

Vukodav - Marija Semjonova

Nebo na severu zbogom, zbogom zemljo mila,
blaženi ste navek, jer je ovde spila
i korakom gipkim svoga vita tela
trčala je ispod Sunca i Meseca
Lutijena Tinuvijela,
lepša no što mogu reći smrtna deca.

I kad celi svet u propast bude bačen,
rastočen, razvrgnut i unatrag vraćen,
poništen, gurnut u ambis stari -
zalud neće biti, i ništa ne mari
što nestaće suton, zora, voda, stena -
jer jednom na svetu življaše Lutijena.

Tolkin - Silmarilion

Radjard Kipling - Ako

Ako možeš da sačuvaš svoju glavu
kada svi oko tebe gube svoje
i okrivljuju te za to,

Ako možeš da veruješ sebi
kada svi u tebe sumnjaju,
i čak pridodaješ njihovim sumnjama,

Ako možeš da čekaš,
a da ti ne dosadi čekanje,
ili ako si prevaren da ne lažeš,

ili ako si omrznut da ne mrziš,
A pored toga da ne izgledaš
predobar ili premudar.

Ako možeš da sanjariš, a da snovi ne ovladaju tobom,
ako možeš da razmišljaš, a da ti maštanje ne bude cilj,

Ako možeš da se suočiš sa uspehom i neuspehom
i da smatraš te dve varalice kao da su potpuno iste.

Ako možeš da podneseš kada čuješ
da su istinu, koju si rekao
izvrnuli nitkovi da bi napravili zamku za budale,

Ili da posmatraš propast onoga
čemu si posvetio ceo život,
i da pogrbljen sa dotrajalim alatom ponovo stvaraš,

Ako možeš da staviš na gomilu sve što imaš
i da to baciš na kocku,

izgubiš i opet počneš iz početka
i nikad ne izustiš reč o tom svom gubitku,

Ako možeš da prisiliš svoje srce i nerve i tetive,
da te služe dugo iako ih više nemaš,

I tako izdržiš kada nema ničeg u tebi
sam volje koja ti dovikuje: “istraj”.
Ako možeš da razgovaraš sa najnižim,
i da sačuvaš svoje dostojanstvo,

ili da šetaš s kraljevima,
a da ne izgubiš razumevanje za obične ljude.
Ako ni neprijatelj ni prijatelj ne mogu da te uvrede,
ako te svi cene, ali ne suviše,

Ako možeš da ispuniš jedan nezaboravan minut
Sadržajem koji traje šezdeset sekundi,

Tvoja je zemlja i sve što je na njoj,
i iznad svega bićes čovek, sine moj!




Rudyard Kipling - IF

If you can keep your head when all about you
Are losing theirs and blaming it on you,
If you can trust yourself when all men doubt you
But make allowance for their doubting too,
If you can wait and not be tired by waiting,
Or being lied about, don't deal in lies,
Or being hated, don't give way to hating,
And yet don't look too good, nor talk too wise:
If you can dream--and not make dreams your master,
If you can think--and not make thoughts your aim;
If you can meet with Triumph and Disaster
And treat those two impostors just the same;
If you can bear to hear the truth you've spoken
Twisted by knaves to make a trap for fools,
Or watch the things you gave your life to, broken,
And stoop and build 'em up with worn-out tools;

If you can make one heap of all your winnings
And risk it all on one turn of pitch-and-toss,
And lose, and start again at your beginnings
And never breath a word about your loss;
If you can force your heart and nerve and sinew
To serve your turn long after they are gone,
And so hold on when there is nothing in you
Except the Will which says to them: "Hold on!"

If you can talk with crowds and keep your virtue,
Or walk with kings--nor lose the common touch,
If neither foes nor loving friends can hurt you;
If all men count with you, but none too much,
If you can fill the unforgiving minute
With sixty seconds' worth of distance run,
Yours is the Earth and everything that's in it,
And--which is more--you'll be a Man, my son!

Robert Frost
The Road not Taken (1916) - Jedan deo je koriscen u prvoj knjizi o Amberu ( kada Korvin ide na zemlju po oruzije)

Two roads diverged in a yellow wood,
And sorry I could not travel both
And be one traveller, long I stood
And looked down one as far as I could
To where it bent in the undergrowth;

Then took the other, as just as fair,
And having perhaps the better claim,
Because it was grassy and wanted wear;
Though as for that the passing there
Had worn them really about the same,

And both that morning equally lay
In leaves no step had trodden black.
Oh, I kept the first for another day!
Yet knowing how way leads on to way,
I doubted if I should ever come back.

I shall be telling this with a sigh
Somewhere ages and ages hence:
Two roads diverged in a wood, and I—
I took the one less traveled by,
And that has made all the difference.


Put kojim ne krenuh
(nepoznat autor prepeva)

U šumi zlatnoj behu puta dva,
A tužan što nisam niz oba kren'o,
Dugo sam stajao na jednom ja
I gledao niz drugi, kako zavija
Tamo daleko u šipražju zelenom.

Prvim se uputih koraka čila,
Jer beše sav čist i zelen;
Trava je uspravna i nedirnuta bila,
Al' od stopa mojih se svila
I za mnom osta put ugažen.

I oba se jednako pružahu tog jutra
U neokaljanom lišću što ležaše na tlu.
Oh, čuvao sam onaj drugi za sutra!
Al' znajući da sudbina je čudna
Sumnjah da ikada vratiću se tu.

Kad prođu godine i starost me sputa,
Pričaću o ovome sa uzdahom ja;
Kroz šumu se račvahu dva puta —
Al' krenuh kud niko drugi ne luta,
U tome beše sva razlika.

Keruša

Jutros rano gde strn šumi, lupka
Gde se beli trska u guguti
Sedmoro je oštenila kučka
Sedmoro je oštenila žutih.

Do uveče grlila ih nežno
I lizala niz dlaku što rudi
Tekao je mlak mlaz neizbežno
Iz tih toplih materinskih grudi.

A uveče kad živina juri
Da zauzme motku il' prut jak
Naiš'o je tad domaćin suri
I svu štenad strpao u džak.

A ona je za tragom trčala
Stizala ga kao kad uhode
I dugo je, dugo je drhtala
Nezamrzla površina vode.

U povratku vukuć' se po tmini
I ližući znoj s bedara lenjih
Mesec joj se nad izbom učini
Kao jedno od kučića njenih.

Zurila je u svod plavi glatki
Zavijala bolno za svojima
A mesec se kotrljao tanki
I zašao za hum u poljima.

Nemo k'o od milosti il' sreće
Kad joj bace kamičak niz breg
Pale su i njene oči pseće
Kao zlatni sjaj zvezda na sneg.

Sergej Jesenjin

Јао има једна још боља. Ал на руском.  :-D
(иначе, ја знам ово да изрецитујем, али не знам да тражим чашу воде на руском.  :cry: )

Шаганэ ты моя, Шаганэ!
Потому что я с севера, что ли,
Я готов рассказать тебе поле,
Про волнистую рожь при луне.
Шаганэ ты моя, Шаганэ.

Потому что я с севера, что ли,
Что луна там огромней в сто раз,
Как бы ни был красив Шираз,
Он не лучше рязанских раздолий.
Потому что я с севера, что ли?

Я готов рассказать тебе поле,
Эти волосы взял я у ржи,
Если хочешь, на палец вяжи —
Я нисколько не чувствую боли.
Я готов рассказать тебе поле.

Про волнистую рожь при луне
По кудрям ты моим догадайся.
Дорогая, шути, улыбайся,
Не буди только память во мне
Про волнистую рожь при луне.

Шаганэ ты моя, Шаганэ!
Там, на севере, девушка тоже,
На тебя она страшно похожа,
Может, думает обо мне...
Шаганэ ты моя, Шаганэ!

а има и превод:

Шагане моја, ти, Шагане драга,
Ваљда зато што сјеверњак ја сам,
Причаћу ти поља пуна класја,
Ражних поља таласања блага,
Шагане моја, ти, Шагане драга!
*
Ваљда зато што сјеверњак ја сам,
У нас луна љепша је и шира,
И ма како диван био Ширас,
За рјазанске ја ширине гласам,
Ваљда зато што сјеверњак ја сам.
*
Причаћу ти поља пуна класја.
Од ражи су увојци ми плави,
Ти их само до прста савиј –
Не боли ме, нит ћу пустит гласа.
Причаћу ти поља пуна класја.
*
Ражних поља таласања блага
Ти по мојим власима наслути.
Смеј се, шали, драга, ал прећути
Све гдје видим како мјесец драга
Ражних поља таласања блага.
*
Шагане моја, ти, Шагане драга!
Знам дјевојку у крају мојему,
На те страшно налик је у свему,
Можда мишљу сада за мном трага...
Шагане моја, ти, Шагане драга!

али је много лепше на руском.  :-D

E a ovo je trenutno borgićeva omiljena pesma. Čitala sinoć 12 puta u krug  :roll::

LJUTA JULKA

Bio petak, dugi dan,
dobro jutro, pa dobar dan, pa dobro veče...
I niko ne dođe u Julkin stan
da vidi šta to kuva i šta peče.

Julka preturi igračke
                     naopačke,
skoči u krevet naglavačke
i zaspa,
ljuta na mačke, na tačke
i, uopšte, na svakakve ačke.

Dušan Radović

Anabel Li

U carstvu na žalu sinjega mora -
pre mnogo leta to bi -
življaše jednom devojka lepa
po imenu Anabel Li;
i samo jedno joj beše na umu
da se volimo mi.

U carstvu na žalu sinjega mora
deca smo bili mi,
al volesmo se više no iko
ja i Anabel Li,
ljubavlju s koje su patili žudno
nebeski an?eli svi.

I zato, u carstvu na morskome žalu,
pradavno ovo se zbi
poduhnu vetar noću sa neba,
sledi mi Anabel Li
i dodjoše od mene da je odnesu
njezini ro?aci svi,
u grob na morskome je spustiše žalu
da vecni sanak sni.

An?ele zavist je morila što su
tek upola srecni ko mi
da! zato samo ( kao što znaju
u carstvu onome svi)
poduhnu vetar sa neba i sledi
i ubi mi Anabel Li.

Al mi nadjačasmo ljubavlju one
što stariji behu no mi -
što mudriji behu no mi -
i slabi su an?eli sve vasione
i slabi su podvodni duhovi zli
da ikad mi razdvoje dušu od duše
prelepe Anabel Li

Jer vecite snove, dok Mesec sjaj toči,
snivam o Anabel Li
kad zvezde zaplove, svud vi?am ja oči
prelepe Anabel Li
po svu noć ja tako uz dragu počivam,
uz nevestu svoju, uz život svoj snivam,
u grobu na žalu, tu ležimo mi,
a more buči i vri.

Pre 25 godina prijatelj je na gitari komponovao muziku za pesmu i do dan danas to mi je najveci hit.

Kanconijer (odlomci)

...

Neka je blažen dan mesec i doba,
Godina, čas i trenut, ono vreme
I lepi onaj kraj i mesto gde me
Zgodiše oka dva, sputaše oba.

Blažene prve patnje koje vežu
U slatkom spoju sa ljubavlju mene,
I luk i strele što pogodiše me,
I rane koje do srca mi sežu.

Blaženi bili svi glasovi, koje
Uz uzdah, žudnju i suze bez broja
Prosuh, zovući ime Gospe moje;

I blažene sve hartije gde pišem
U slavu njenu, i misao moja
Koja je njena, i ničija više.

...

Mira mi nema, a nema ni rata,
plašim se, nadam, ledim, žar sam vreli,
letim vrh neba - zemlje mi se hvata,
Ne stežem ništa a grlim svet celi.

Ja sam u njenoj tamnici - bez vrata,
ne prisvaja me, al mi omču deli,
Amor me štedi - a lancem svojata,
živa me neće, a spas mi ne želi.

Bez oka vidim, bez jezika vičem,
za pomoć vapim - a željan sam groba,
sam sebe mrzim - druge volim jako.

Hranim se jadom, a plačući kličem;
i smrt i život - jednaki su oba.
Sve zbog vas, Gospo, ja trajem ovako.

...

Frančesko Petrarka

Ljubomora - Branko V.Radičević

Tada je pevao dan u granama topola.
Setim se tebe i odmah mi grešna miso.
Jutrom reka, a ti ludo gola.
Pa mišljah: da je reka muško,
ja bih od bola vrisko.
 
I ja sam mogao ribe klati.
Nisam verovao grmu niti ženskoj jovi.
Ti si se mogla i mladom klenu dati.
Iz tvog su čela nicali beli rogovi.
 
Tada je pevao dan u granama topola.
Da bi te videla, trska je porasla za dva
kolenca.
Dolazile su zveri oba pola.
Iz tvojih grudi htela su poteći
dva bela studenca.
 
I ja sam samo mogao da padnem na kolena.
Bio sam snažni junac a ti mlada mati.
I gledao sam dva tvoja oka zamagljena
zbog kojih ključa krv i snaga ludo pati.
 
Tada je pevao dan u granama topola.
Tvoja sam bedra zvao sapima, igračice.
Osećao sam: iz mog čela rastu dva roga vola.
Kako da stignem noge takve trkačice.
 
Bio je to ludi galop od jutra do noći.
Povaljali smo trave i izranili žita.
I gledali smo se na svetlu, svojoj bledoći,
ja zdepast, debelog vrata, ti bela, tankovita.
 
I presta da peva dan u granama topola.
Čudno: rasle su šume sa korenjem nagore.
U vuka oči pune vučjeg bola.
U vodi ribe vode tajne razgovore.
 
I bila su dva neba, jedno je u reci.
I svaka je grana imala toplinu ruke.
Plovili su neki čudni, crni meseci
s usnama da ljube, s rukama za kurjake.
 
I presta da peva dan u granama topola.
Bi veče. Ti si ležala na paprati.
A ja sam bio mladić, slab, bez ona dva roga
vola.
 
I videh: ti bi se mogla i mladom kurjaku dati.
Da sam ti bičje reči riknuo, ti bi znala.
I nikad bliže nožu ne bi moja ruka.
Pobegoh, sa mnom su i debla posrtala.
Pratila su me dva grozna oka, tvoja ili tvog
vuka.

jastuk za dvoje odlicna pjesma hvala na tekstu

RAZGOVORI S MOJIM PSOM

Nekoliko napomena za čitaoca...

Veština razgovora nije
par cipela od laka
da se nose kao šala
u neko šampanjsko veče

Veština razgovora žulja
i neudobna je
kao rođena koža

I sigurno nije ono
mačevanje pod maskom
rapirima otupljenog vrha

Razgovori su od krvi
od mesa i od žila
reči lako lome kosti
bez tragova na koži


I jedno izvinjenje...


Kako da ti kažem
šta moj pas peva noću
kada ni Morze moga srca
često ne razumeš?

Kad ne umeš da čitaš
e-mailove što ti stižu
dok te gledam
dugo i bez reči?
 
*

Čekanje je kost
manje ili više
oglodana

Reče moj pas
iznenada
jednog jutra u šetnji
otresavši buvu

Ćutao sam
u čudnome strahu
da ću
ako zinem
zalajati

Aleksandar Marković

                            Gavran

        Jednom u čas tužan noćni, dok razmišljah, duh nemoćni,
        nad knjigama koje drevnu nauku u sebe skriše,
        bejah skoro u san pao, a neko je na prag stao
        i tiho je zakucao, kucnuo što može tiše.
        "Posetilac neki - šanuh - kucnuo što može tiše,
        samo to i ništa više."

        Ah, sećam se toga jasno, beše zimnje veče kasno;
        svaki tinjav odsev žara utvare po podu piše.
        De čekajuć, srce snažim u knjigama zalud tražim
        za Lenorom bol da blažim. Ime koje podariše
        njoj anđeli, divna draga kojoj ime podariše
        anđeli, nje nema više.

        I šum svilen, šumor tmurni, šum zavesa tih purpurnih,
        neslućenom, čudnom strepnjom obuzima sve me više;
        da umirim srce rekoh: "To zacelo sad je neko
        na pragu se mome steko, kucnuvši što može tiše,
        posetilac neki pozni, zakuca što može tiše
        na vrata i ništa više."

        Najednom mi strepnja minu i zureći u tamninu:
        "Gosparu il gospo - kazah - ne ljutite vi se više,
        bejah skoro u san pao, neko od vas na prag stao
        i tiho je zakucao, kucnuo što može tiše,
        da i ne čuh"... Tad mi ruke vrata širom otvoriše -
        samo mrak i ništa više.

        I dok pogled tamom bludi, bojazan mi puni grudi,
        slušajući, sanjajući, snovi mi se teški sniše,
        i zagledan u tišinu, samohranu pustu tminu,
        "O Lenora" reč jedinu, izgovorih tiho, tiše,
        "O Lenora" odjek vrati što mi usta prozboriše,
        samo to i ništa više.

        Vratih se u sobu svoju a duša u nespokoju.
        I uskoro nešto jači udarci se ponoviše.
        "Na prozoru, u kapcima, mora biti nekog ima,
        miruj srce, da u njima vidim kakvu tajnu skriše,
        miruj srce da uvidim kakvu tajnu oni skriše,
        vetar samo, ništa više!

        I otvorih kapke tada, kad ulete iznenada
        lepršajuć gordi Gavran iz dana što srećni biše,
        gospodski ga izgled krasi, pozdravom se ne oglasi,
        niti zasta, nit se skrasi, dok mu krila se ne sviše
        povrh vrata, na Paladin kip mu krila se ne sviše,
        slete, stade, ništa više.

        Videć pticu ebonosnu, osmeh tužno srce kosnu,
        zbog važnog i strogog sklada kojim lik joj sav odiše.
        "Mada ćube čerupane - rekoh - plašljiv nisi, vrane,
        što sablasan traješ dane sred žalova noći, kiše -
        kaži kakvim imenom te sile pakle okrstiše?"
        Reče Gavran: "Nikad više."

        Začudih se vesma tome, odgovoru prejasnome,
        mada smislom reči ove meni malo jasno biše:
        al priznajem, nema zbora, ne čuh takvog odgovora,
        i ne videh takva stvora crnih krila što se sviše,
        zver il ticu čija krila na Paladin kip se sviše,
        s' tim imenom "Nikad više."

        No Gavranu s' kipa bela ta reč beše mudrost cela,
        reč jedina s' kojom mu se misao i duša sliše.
        Nit rečju tom zbor mu presta, nit pomače on se s' mesta
        a u meni sumnje nesta: "Svi me znanci ostaviše,
        odleteće i on ko i Nade što me ostaviše."
        Reče Gavran: "Nikad više."

        Čuvši, duhom sav uzbuđen, taj odgovor brz, rasuđen,
        "Stvarno - kazah - to što zbori, reč jedinu nikad više,
        valjda reče njegov gazda, zlom sudbinom gonjen vazda,
        dok sve misli koje sazda u jedan se pripev sliše,
        tužbalicu mrtvih nada i dana što srećni biše,
        tužni pripev: "Nikad više."

        Ali Gavran, stvor stameni, tužnu maštu bodri meni,
        naslonjaču ja približih vratima što mogah bliže,
        i galve na plišu sjajne, mnih znamenje tako tajno
        u govoru svom nejahno nosi tica ta što stiže,
        šta sablasna i odvratna, stara tica koja stiže,
        misli, grakćuć: "Nikad više."

        Sedeć, slutnjom srce morih, i ni reči ne prozborih
        tici čije plamne oči do srca me prostreliše:
        i u misli zanesena, meni klonu glava snena
        sa uzglavlja tog svilena gde svetiljke odsjaj sliše,
        prileć neće nikad više!

        A vazduh sve gušci biva, kao miris da razliva
        kadionik kojim anđo kadi sobu tiho, tiše
        "Nesrećniče - viknuh tada - božija milost to je rada
        da ti dušu spase jada, uspomenu da ti zbriše:
        pij napitak sladak da se na Lenoru spomen zbriše."
        Reče Gavran: "Nikad više."

        "Proroče il stvore vražiji, đavole il tico, kaži,
        zaklinjem te nebom sklonim i Gospodom ponajviše,
        dal' ću dušu namučenu priljubiti u Edenu
        uz devojku ozarenu koju svi mi snovi sniše,
        uz Lenoru kojoj ime serafimi podariše?"
        Reče Gavran: "Nikad više."

        "Sad umukni, kleta tico, - skočih, viknuh - zlosutnico,
        u paklenu noć se vrati, u oluj i nedra kiše!
        S' tamom crno perje spoji, beleg laži gnusnih tvojih,
        samoćom me udostoji, vrh vrata ne sedi više;
        izgled i kljun tvoj ukloni što mi srce ojadiše."
        Reče Gavran: "Nikad više."

        I Gavran, stvorenje žalno, sedi stalno, sedi stalno,
        krila mu se oko bledog Paladinog kipa sviše,
        oči su mu zlokob prava, ko zloduha koji spava,
        svetiljka ga obasjava i sen mu po podu piše:
        duša mi se od te senke što se njišuć podom piše
        spasti neće - nikad više!

Edgar Alan Po

Edit:
Jedna verzija je objavljena u Vektoru No.1 (Kulijev prikaz dela E. A. Poa), a mislim da je poema vredna objavljivanja i na ovom mestu.
Verzije se razlikuju, ali su obe dobre.

Magda Kovač
MOLITVA S RAZUZDANIM ZAVRŠETKOM

Ja saм Jevrejin. Ja sam Ciganin. Mađar iz Rumunije. Manjinac bez domovine. Jermenin. Gruzijac, Krimski Tatarin. Plavi Sloven. Još plavlji German. Indijanac iz rezervata.

Gospode!
Ja sam drukčiji!
Kosook među bademookima. Crnac među belcima. Belac među crncima.
Gospode!

Terali su me u gasne komore. Gazili me. Pljuvali. Zapalili su mi kuću. Isterali iz moje domovine. Porekli moju prošlost. Prebacuju mi zbog prošlosti. Iskorenili su mi i tragove.
Jer sam svuda, uvek drukčiji.

Gospode!
Smiluj se! Izbriši s moga čela znak drugosti!

Šta reče, Gospode?
I Ti si? I Tebe su? Isto tako? Od vajkada? I zauvek? Gasna komora? Ritanje? Pljuvanje? Paljevina? Progonstvo? Poricanje? Prebacivanje? Istrebljenje?
Raspinjanje na krst!

Gospode!
Hajdemo odavde!

Kuda? Bože, pa stvori jedan drugi svemir! Šta je to za Tebe.
Kikoćeš se, Gospode? Grohotom se smeješ? Vrcaju ti suze, i pljeskaš se po kolenima?

Gospode!
Ti mi se sviđaš! Kunem se, nikada neću imati drugog boga osim tebe! Ali sada dopusti, Gospode, da te tresnem po leđima. Jer ćeš mi se još zadaviti.

Odlicna pesma. Nisam covek od poezije, ali ovo mi se bas svidja. Potpuno nesvakidasnje.

Agneš Gergej
MOLITVA PRED GAŠENjE LAMPE

Gospode, sačuvaj me od savršenosti.
Ko na ivici ćebeta za peglanje klinoliku
Izgoretinu: ostavi mi moje
Greške, otisak ruke tvoje. U ovom gradu,
Gde se dve obale uz škrgut gledaju,
Naslikaj na meni holandsko polje tulipana. I ako
Na svoje predmete pišeš: "pažnja, visoki napon",
Smesti me ko sukrivca u strujino kolo tvoje. Tako je
Retko vidljiva zvezda Danica,
Čuvarka stada ovaca. Među kumulusima,
U svetu rasparanom, mi se ne vidimo.
Sprženim, trošnim, blokiranim kostima mojim,
Sa pamćenjem praživotinje,
Daj da svetlim, dok se ne smrači.

       *   *   *

Mi smo se suviše sretali na raskršćima neznanim
Mada smo različitim putevima koračali
Tinjalo nebo večernje u šiprazima zvezdanim
I uvek oblaci ždralova sa prolećem se vraćali.
 
Mi smo se suviše sretali a reči rekli nismo
I u leta kovrdžava sa preplanulim licima
Pod kapom zelenih dudova za časak zastali smo
Pa onda prošli, odlutali svako za svojim vidicima.
 
U novembru su oblaci kao buktinje rudeli
I vetar kišama umio sivo popodne ogolelo
A putevi se dužili i raskršća su žudela
Za nešto kratko u susretu što se toliko volelo.
 
U zime snežne, pobelele k'o tvoji isprani dlanovi
Dugo si, dugo čekala pod jablanom, na smetu
I vrat mi goli uvila maramom svojom lanenom
Da sivookom putniku ne bude zima u svetu.
 
Pa ipak, ti su susreti tek kratka radovanja
Jer znam: na nekom raskršću neću te videti više
Pružićeš nekome dlanove, prestaće putovanja
I pod krov neki svratićeš da se skloniš od kiše.
 
Spustiću tvoju maramu usput kraj putokaza
I sa vetrom - drugarom otići nabranih veđa
Jer meni život prestaje ako siđem sa staza
I pred nečijim vratima skinem torbu sa leđa.

Mika Antić

Милорад Павић
Вечера у крчми код „Знака питања“

Анђео с наочарима поред Патријаршије
Седи у крчми код „Знака питања“.
Он ми пљуну у уста и рече:
„Прости пространству слов!“
Наручисмо порцију седе траве с језиком
И два пута по чанак топлих божијих суза
Наручисмо похован поглед
Од оних горких што остаре за сат, с лимуном,
И пасуљ на савској води.
Оглодасмо реч Узалуд
И заболеше нас по обеду
Цветови у трави преко пута
И две кашике у тањиру
Јер ствари не постадоше оно
Што смо их научили да буду.
Наплатише нам сваком
По један априлски уторник
И узесмо сат кусура.
На растанку он скиде шешир и рече:
Доситеј.
У порти преко пута
Сахранисмо по огледало
И сваки свој пут однесе на леђима.

46. MI JE GODINA
Dušan Vukajlović

46. mi je godina, pitaš me, lukavo, šta jesam,
kako je proteklo, u mali izveštaj da sažmem.
Precizno, čitko, ogoljeno,
i, znao si to, dobijaš tekst o onome što nisam,
kratak, nesrećan, konačan.

A nisam:
nikuda nikad otputovao,
nisam video velike gradove,
istoriju miliona spojenih nesreća,
ni sela na obroncima, tako ugodna navodno,
ni pustinje, naselja pod morem,
niti manastire na vrhu sveta.

Na svetim mestima nisam upoznao Boga,
a davao mi je znake, prikradao se,
nisam, dakle, video ništa,
ni sebe, ni brata, ni tebe.

Sanjao sam, a ništa nisam zapamtio,
ostao u večitom snu, večitom pokušaju.

Ni u kap vode se nisam smanjio
(moguće je, kaže vudu-mag),
obišao potoke, reke, okean,
iz česme kapnuo, pod večitim ledom odahnuo.

Ne znam jesam li i pesmu napisao,
samo sam jednu knjigu i jednu sliku video,
premalo za tvoje prijatelje.

U politiku, u večnom komunizmu, zavirio sam,
vratio se ponižen i gori.

Stao sam u red, ne ropćem, bezbedan sam,
nema pitanja, ne tražim odgovore,
to je ono što mogu.

Nisam čak, to će mi biti najviše zamereno,
ni žilet oprao, pustio mlaku vodu u kadu,
i čvrsto, za početak, stegao levu šaku.

Kada mi nedostaješ
Mislim tuđe misli
Kradem svoje vreme
Provlačim ga
Između oblaka, snova,
Daljine i snega...
Kada poželim
Da ti nedostajem
Odsanjam pesmu
Zatvorim oči
I na kaldrmi zamislim
Cvet beli.
Kada te nema
Jer tako hoću
Zaledim osmeh
U sebi kažem ime
Udahnem duboko
I pomislim
Tako mi nedostaješ...

Mika Antić

Ђула Ијеш
ДИТИРАМБ ЖЕНИ

1.
Не камен а ни метали.
Они под зубом века не трају!
Не ти сукривци мали
што живот вечни обећају.
Него рогоза, трска, кора.
Не одлучни – не.
Него се одупиру без поговора:
црница, трава, шашина,
ломне и нежне.

И нетрагом нестају после чина.

2.
Не камен а ни метали.
Не асирски ни сумерски стубови
што су гôдове времена наслагали.
Не у базалту исклесане пирамиде.
Него шеварике, раките, папратљике.
што поздравом заките видике
машући када кога у даљини виде.
Не крути рогови,
него не окрећу леђа
раша и пређа,
вредних руку верни другови...

Још давно пре међа
које су грмнули богови...

3.
Не камен а ни метали.
Реч милоште,
прву поуку нису дали,
нису они протепали;
него вуна, смола, рафија, кучина.
Све присност сама, марљивост.
Не анђели неба,
него спаситељице земног чина,
спремне за вечност.

Јер ко хоће да одржи живот, изгубиће га:
а ко је спреман да га положи, задржаће га.

4.
Танковите. Водено биље, маховина.
Кратковеке. Опнице, ланене нити.
Не они предодређени,
него ломне и нежне врлина кити:
жилаве непокорнице
насмешена лика,
плану, насмеју се и прилагоде.
Кострет, кора гране, лика
– јесу сапутнице...

У дослуху с неком далеком
– како се каже? – промишљу?
– ка будућности броде.

5.
Још давно пре превласти
камена и метала.
Савитљивост је пристала,
уз нежан отпор
додира,
на мек одговор,
у име свих који ни сред мука
не узвраћају погрдама,
и нечујан знак је дала – руци рука –

Земља је са нама!

6.
Ветар дува, тло се осипа,
из вечно дубоког глиба
уздиже се џиновска риба,
брзоблично светилиште.
Веје прах, земља се тањи,
на свечаној плочи подиже се
урешен леш. костур рушевине
владарског замка.
Бела оглодана ребра,
сводове и стубове,
пљује време загрцнуто.
Не треба му то.

7.
Не метали а ни камен.
Не бронзани штитови ни порфирне посуде,
разметљивци и дангубе.
Него за кецељицу палмова лишћа прамен,
чинијица од кокоса, кровињаре.
Не катакомбе, ни моћне куле.

Јер кад отече живот,
шта могу кости труле?

8.
О будућности ко је прословио прву реч,
ведру, разумљиву за ока лет,
пријатну срцу:
има наде,
крије нешто више свет
него што је у почетку дао.
На појасу прве сукњице од траве
први везен свет.

9.
Не бедем од клесаног камена
спојен само тежином малтера.
Не сводови обести.
Него снага плеве и плетера,
моћ паперја, прућа, смоле
довела нас свести...
Да, јер снага најјаче истера
кад је нежности сатворе.
Ко што костију и жила бреме
брани недра и слабине њене:

пирг, донжон кулу, тело жене.

Ко да ће надвладати време.

10.
Не шиљци, не сечива ножа,
не оружје што пуца и боде,
не краљеви ни војсковође,
него черпићи од иловаче
што се од пса брже прилагоде,
крзно, штављена кожа
постале су вође, –
не мушкарци него бића
која оданост женској руци зраче
из сваког дела свог делића.

11.
Мермар споменик крије. Лепоту!
А како је предата животу?
Ко су створитељи и родитељи?
Ко је преповио на чистој постељи?

А први осмех, бебин говор
којим се јавила да је наслуте,
душин одговор
постању, ко ли је
измамио прве линије,
неодлучне покрете што је творе
и у камену и у металу?

Очеви и мајке ћуте.

Не, овде ни хумке не говоре.

12.
Громогласно сте неми, већ у материци
довршени, тамнице постања, споменици,
нерањиви сте, јер мртве сте ствару,
гробара гробари!

13.
Не камен а ни метали.

И док одозго све покрива трава,
доле су се на рад дали,
земна дубина се пречишћава.
Раде стрпљиви црви,
перачи лешева, чистачи смрада,
раскуживачи мита, џелати за вирус слава,
за сирове врлине, сурове силе
богата бакцилишта кречом сплачу,
ужасна сабиралишта гада
корисно растачу,

да извири одважна глава
у заносу, не у плачу,

да зацвета опет живот света.

14.
Питоме падине лозом засађене,
а не развалине историје
по чукама разграђене,
ни ковитлаци облака уз топот,
не искежен грохот
грудобрана за око одвратан,
него за пилиће оградица,
дрвени запињач за врата
од прућа или летвица,
не опкопи око кула него гредице,
капија са резом, вратнице,
не пушкарнице
него жалузине створене за несташлуке,
не преграде него отвори,
не гребена морских луде халабуке,
него лагуне и луке,
травнато пасиште за јагње и теле,
не јастребови, шишмиши, соколови,
него свилобубе, гнезда птица, пчеле,
не треска него мека песма,
не мач, оклоп, балчак,
него кошуља, марама, подвезица,
не рика громе, не вулкани
што кроз румен окна надиру усијани
и у небо ригају срџбе своје,
него дојке смеле
што бегунце
у своје присоје
приме и штите
одважно испршене,
вреле.


ПОРУКА

Не ђем, нити звекет, ни помамна њиска,
него ушка корпе плетене од прућа;
не опсаде без починка и сванућа;
него око врата од корала ниска
и троношци около огњишта,
не ратничка песма нити разбојишта;
него стишани звук зрневља чиста
међ колима домаћег жрвништа,

него нема лица забрађена
у даљину упрта погледа;
не сметови под корама леда,
него поља руком обрађена,
зуј вретена под слеменом куће,
љуљкање гугутаве бебе у смркнуће,
ћеретање поточића у кориту,
не заповест: Јуриш! ни: На молитву!
већем вруће у јастуку улегнуће.

Evo da i ja tutnem nešto srcu drago, mada nisam bas neki fan poezije.

Kroj

Ukrašću tvoju senku, obući je na sebe i
pokazivati svima. Bićeš moj način odevanja
svega nežnog i tajnog. Pa i onda, kad
dotraješ, iskrzanu, izbledelu, neću te sa sebe
skidati. Na meni ćeš se raspasti.
Jer ti si jedini način da pokrijem golotinju
ove detinje duše. I da se više ne stidim pred
biljem i pred pticama.
Na poderanim mestima zajedno ćemo plakati.

Zašivaću te vetrom.

Posle ću, znam, pobrkati
moju kožu s tvojom. Ne znam da li me
shvataš: to nije prožimanje.
To je umivanje tobom.

Ljubav je čišćenje nekim. Ljubav je nečiji
miris, sav izatkan po nama.
Tetoviranje maštom.

Evo, silazi sumrak, i svet postaje hladniji.
Ti si moj način toplog. Obući ću te na sebe
da se, ovako pokipeo, ne prehladim od
studeni svog straha i samoće.


Mika Antić

Sutta nipata I.3
Khaggavisana sutta
Nosorog
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme
Sa palija: Čedomil Veljačić
________________________________________
 
Ispred svakog bića ukloni svoj štap
da ne povrijediš nijedno od njih.
Ne poželi sina ni saputnika.
Osamljen se kreći kao nosorog.
U druželjubivom nastaje sklonost,
za sklonošću slijedi sva ova patnja.
Predvidi opasnost u sklonostima.
Osamljen se kreći kao nosorog.
Saživljujuć se sa drugom i svojtom
sputana misao napušta svoj cilj.
Predvidi bojazan privrženoga.
Osamljen se kreći kao nosorog.
Kako se zapleće razgranat bambus
tako i muž željan žene i djece,
a kao što strši vršak trstike,
osamljen se kreći kao nosorog.
K’o jelen u šumi ničim nesputan
što ide na pašnjak kuda god hoće,
budi mudar, čuvaj neovisnost,
osamljen se kreći kao nosorog.
Društven je život posjete, pozivi,
u domu, na poslu, vani, na putu.
Shvati da društvo ne trpi slobodu,
osamljen se kreći kao nosorog.
Okolina ti je željna zabave.
Bezgranična je privrženost djeci.
Da izbegneš nevolju rastanka,
osamljen se kreći kao nosorog.
Bez otpora i pred čim na svijetu
zadovolji se u svakom pogledu.
neustrašivo pred nepogodama
osamljen se kreći kao nosorog.
I beskućnika je ponekad teško
zadovoljiti, još teže okućenog.
Zato bez brige i za čiju djecu
osamljen se kreći kao nosorog.
Odrođen domaćim osobinama
kao bezlisno stablo kovilâro
presijeci hrabro domaće spone,
osamljen se kreći kao nosorog.
Ako se nađe razborit prijatelj
za saputnika, krepostan, a i mudar,
da nadvlada sve teškoće na putu,
s njim rado pođi i budi obazriv.
Ako ne nađeš razborita druga
za saputnika, kreposna i mudra,
k’o kralj iz ratom osvojene zemle
osamljen otiđi kao nosorog.
Hvale je vrijedna radost prijateljstva
kad je drug bolji ili ravan nama,
a kad ga nemaš, živi besprekorno,
osamljen se kreći kao nosorog.
Pogledaj dvije zlatne narukvice,
sjajno i vješto remek-djelo, kako
zveče u srazu, sparene na gležnju.
Osamljen se kreći kao nosorog.
– Da sam s nekim drugim dolazilo bi
do naklapanja, nekad i do svađe.
Tu opasnost predvidi unapijred,
osamljen se kreći kao nosorog.
Šarenilo, slast, opojnost užitka,
mijenom oblika uzbuđuje duh.
Podozriv prema užicima čula,
osamljen se kreći kao nosorog.
Nevolje, gnojave rane i bolest,
zaraženi ubod strašne strijele,
opasnosti su čulnih užitaka.
Osamljen se kreći kao nosorog.
Zimu. vrućinu, gladovanje i žeđ,
vjetar i žegu, muhe i gmazove,
sve te nepogode podnesi radije.
Osamljen se kreći kao nosorog.
Kao slon kad se odvoji od krda,
snažna uzrasta, pjegav, veličanstven,
gdje mu svidi boravi u šumi,
osamljen se kreći kao nosorog.
Nemoguće je druželjubivome
i privremeno postići slobodu.
Sunčevo pleme nek ti bude uzor,
osamljen se kreći kao nosorog.
Umaknuvši borbi gledišta, kada
stigneš na čistinu, uzmi ravan smjer;
vlastitim znanjem, a ne vođen drugim,
osamljen se kreći kao nosorog.
Ni lakom ni lukav, a niti žedan,
ni razdražen, ni ogorčeno nastran,
neovisan ni od čeg na svijetu,
osamljen se kreći kao nosorog.
Treba se čuvati zlog saputnika
koji ovlaš skreće na stranputicu
i prepušta se razonodi. Zato
osamljen se kreći kao nosorog.
Cijeni prijatelja obrazovanog,
čvrstog u znanju, jasnog u izrazu.
Kad shvatiš misao, prevladaš sumnju,
osamljen se kreći kao nosorog.
Igrom, razonodom, svetovnom srećom
nezadovoljan, ne obaziri se.
Odvraćen od raskoša, istinoljubiv,
osamljen se kreći kao nosorog.
Napusti sina, ženu, oca, majku,
novac, imanje, cijelu rodbinu,
i tako bez želje, a i be strasti,
osamljen se kreći kao nosorog.
– To je okov, ugodnost je tu mala,
bijedno zadovoljstvo, veća je patnja,
to je tek mamac – kome je to jasno,
osamljen se kreće kao nosorog.
Rastrgni spone kao riba koja
prodre kroz mrežu i otpliva dalje,
il’ vatra što se ne vraća zgarištu.
Osamljen se kreći kao nosorog.
Spuštena pogleda, bez zastajanja
kroči obuzdanih čula, suspregni
izlive i žar čuvstva i pomisli.
Osamljen se kreći kao nosorog.
Odbaci svojstva domaćeg života
kao ogoljeno stablo pârićhatto.
S požutjelim ogrtačem na ramenu
osamljen se kreći kao nosorog.
Bez lakomosti za dobrim zalogajem,
ničiji hranitelj, neprivrženo
proseći hranu od kuće do kuće
osamljen se kreći kao nosorog.
Srca nesputana sa pet prepreka,
pročišćenog od sve zagađenosti
raskidom veza ljubavi, mržnje,
osamljen se kreći kao nosorog.
Sreći i nesreći okreni leđa,
radosti, tuzi prošlih vremena.
Ravnosdušan, smiren u pročišćenju,
osamljen se kreći kao nosorog.
Usmjeren prema krajnjem krajnjem dostignuću,
otvorena duha, spremnim zahvatom,
uvježbanom snagom, nepokolebiv,
osamljen se kreći kao nosorog.
Postojan u osami zadubljenja,
u zbiljnosti dosljedan ozbiljenju,
uviđajući bijedu bivstvovanja,
osamljen se kreći kao nosorog.
Istrajan u naporu da dokončaš
žudnju, razbistren, iskusan i pažljiv,
pouzdan znalac, siguran u smjeru,
osamljen se kreći kao nosorog.
Kao lav neuznemiren galamom,
k’o vjetar što se ne hvata u mrežu,
il’ lotos uz kog ne prianja voda,
osamljen se kreći kao nosorog.
Kao lav siguran u snagu zubi,
neustrašiv vladar životinja
nastanjen na nepristupačnom mjestu,
osamljen se kreći kao nosorog.
Sućut, ravnodušnost, samilost, slobodu,
nekad i saradost ispoljujući,
bez mržnje prema ikom na svijetu
osamljen se kreći kao nosorog.
Napusti strast i zlobu, zaslijepljenost.
Kada okovi budu raskinuti,
neustrašen i na kraju života
osamljen se kreći kao nosorog.
Društvo i uslužnost za svoju korist
prijatelji traže, danas je rijetko
nekoristoljublje. Čovek je prljav.
Osamljen se kreći kao nosorog.

ja, ti, i svi savremeni ljubavnici


ceo nam je dan dug, i dosadan.
do veceri, kad se, krisom, sastajemo.
poljubac jedan, brz, i negledan,
dosta nam je. da se svetu nasmejemo.
da odemo u noc, kao da smo krivi.
lako, kao tica, koja kratko zivi.

nas viti korak ne vezuje brak,
ni nevini zanos zagrljaja prvih.
nego osmeh lak, sto cveta u mrak,
na usnicama sa dve-tri kapi krvi.
ruke nam ne drhte, od stara prstenja,
nego od zudi, straha i sazaljenja!

ah, nije taj strah samo nas uzdah,
kad vidimo sumu, kako lako cveta.
nego je to plah, isprekidan dah,
kojim bi nekud dalje, sa ovog sveta.
u Slobodu, kud, nad nama, grane jezde.
u prah mirisan, kud lipe raspu zvezde?

uzese nam cast, ali svetli slast,
nebesna, kao ponos, na nasem licu!
nasa je strast gurnula u propast:
lazi, zakone, novac, i porodicu.
od ponizenja nam je klonula glava,
al nam se, u telu, proloce spasava!

nas tuzan osmeh blagosilja greh;
zig onih koji ljube, na svetu celom.
ceo nam je dan dug, i dosadan,
i prolazi u cutanju neveselom.
tek uvece, slobodan ko u travi cvet,
ja te cekam. na jednoj klupi. razapet.
   
Milos Crnjanski

DRVO SPAVA

Na granici sveta drvo spava,
trčalo za suncem preko trava.
Gde je sunce prestalo i palo
– tu je drvo stalo i zaspalo.
Zaspalo crno, zaspalo...

Po krošnji mu još trag sunca luta.
Jabuka ga ulovila žuta.
Zaspao cvet, i drvo i trava
– na jabuci malo sunce spava.
Zaspalo žuto, zaspalo...

Duško Radović

Pesma za moj 27. rođendan

Više mi nisu potrebne reči, treba mi vreme;
Vreme je da sunce kaže koliko je sati;
Vreme je da cvet progovori, a usta zaneme;
Ko loše živi zar može jasno zapevati!

Verovao sam u san i u nepogodu,
U dve noći bio zaljubljen noću,
Dok jug i sever u istome plodu
Sazrevaju i cvokoću.

Sanjajući ja sam sve praznike prespavao!
I grom je pripitomljen pevao u staklu.
Ne rekoh li: vatru vrati na mesto pravo,
A poljupcu je mesto u paklu.

I hlebovi se pod zemljom školuju;
Ja bih se želeo na strani zla tući;
Pa ipak, po milosti istorije,
Povraćajući i ja ću u raj ući.

Za prijatelje proglasio sam hulje,
Zaljubljen u sve što peva i škodi.
Dok mi zvezde kolena ne nažulje
Moliću se pobožnoj vodi.


Branko Miljković

Još je tu

Zatvaram prozor
Vidim, oluja je sve bliže
Noć je zavela nebo
Kad odjednom, zvuk iz sobe stiže

Kako? Već neko vrijeme
Živim potpuno sam
Ali šapat je razbio tišinu
Prolazeći kroz cijeli stan

Glas mi je tako poznat
Znam ga odmalena
Vuče me u staru majčinu sobu
Koju su srušila vremena

To je bio glas moje majke
Iz sobe koja je tako nijema
Želi mi reći da je još uvijek tu
Makar je više nema...

Bruno Koić

Možda spava
               
Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja,
Pesmu jednu u snu što sam svu noć slušao:
Da je čujem uzalud sam danas kušao,
Kao da je pesma bila sreća moja sva.
Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja.

U snu svome nisam znao za buđenja moć,
I da zemlji treba sunca, jutra i zore;
Da u danu gube zvezde bele odore;
Bledi mesec da se kreće u umrlu noć.
U snu svome nisam znao za buđenja moć.

Ja sad jedva mogu znati da imadoh san,
I u njemu oči neke, nebo nečije,
Neko lice, ne znam kakvo, možda dečije,
Staru pesmu, stare zvezde, neki stari dan.
Ja sad jedva mogu znati da imadoh san.

Ne sećam se ničeg više, ni očiju tih:
Kao da je san mi ceo bio od pene,
Il' te oči da su moja duša van mene,
Ni arije, ni sveg drugog, što ja noćas snih;
Ne sećam se ničeg više, ni očiju tih.

Ali slutim, a slutiti još znam.
Ja sad slutim za te oči, da su baš one,
Što me čudno po životu vode i gone:
U snu dođu, da me vide, šta li radim sam.
Ali slutim, a slutiti još jedino znam.

Da me vide dođu oči, i ja vidim tad
I te oči, i tu ljubav, i taj put sreće;
Njene oči, njeno lice, njeno proleće
U snu vidim, ali ne znam, što ne vidim sad.
Da me vide, dođu oci, i ja vidim tad.

Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet,
I njen pogled što me gleda kao iz cveća,
Što me gleda, što mi kaže, da me oseća,
Što mi brižno pruža odmor i nežnosti svet,
Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet.

Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas;
Ne znam mesto na kom živi ili počiva;
Ne znam zašto nju i san mi java pokriva;
Možda spava, i grob tužno neguje joj stas.
Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas.
     
Možda spava sa očima izvan svakog zla,
Izvan stvari, iluzija, izvan života,
I s njom spava, neviđena, njena lepota;
Možda živi i doći će posle ovog sna.
Možda spava sa očima izvan svakog zla.


Vladislav Petković - DIS

Gradinar

Čeznem da ti kažem
najdublje reči koje ti imam reći;
ali se ne usuđujem,
strahujući da bi mi se mogla nasmejati.
Zato se smejem sam sebi
i odajem tajnu svoju u šali.
Olako uzimam bol svoj,
strahujući da bi to mogla ti učiniti.

Čeznem da ti kažem
najvernije reči koje ti imam reći;
ali se ne usuđujem,
strahujući da bi mogla posumnjati u njih.
Zato ih oblačim u neistinu,
i govorim suprotno onome što mislim.
Ostavljam bol svoj da izgleda glup,
strahujući da bi to mogla učiniti.

Čeznem da upotrebim
najdragocenije reči što imam za te,
ali se ne usuđujem,
strahujući da mi se neće vratiti istom merom.
Zato ti dajem ružna imena
i hvalim se svojom surovošću.
Zadajem ti bol,
bojeći se da nećeš nikada saznati šta je bol.

Čeznem da sedim nemo pored tebe;
ali se ne usuđujem,
jer bi mi srce iskočilo na usta.
Zato brbljam i ćaskam olako,
i zatrpavam svoje srce rečima.
Grubo uzimam svoj bol,
strahujući da bi to mogla ti učiniti.

Čeznem da te ostavim zauvek;
ali se ne usuđujem,
strahujući da bi mogla otkriti moj kukavičluk.
Zato ponosito dižem glavu
i dolazim veseo u tvoje društvo.
Neprekidne strele iz tvojih očiju
čine da je moj bol večito svež.

Rabindranat Tagore

Čekaj me

Čekaj me, i ja ću doći,
samo me čekaj dugo.
Čekaj me i kada žute kiše
noći ispune tugom.
Čekaj me i kada vrućine zapeku,
i kada mećava briše,
čekaj i kada druge nitko
ne bude čekao više.
Čekaj i kada čekanje dojadi
svakome koji čeka.

Čekaj me, i ja ću sigurno doći.
Ne slušaj kad ti kažu
kako je vreme da se zaboraviš
i da te nade lažu.
Nek poveruju i sin i mati
da više ne postojim,
neka se tako umore čekati
i svi drugovi moji,
i gorko vino za moju dušu
nek piju kod ognjišta.
Čekaj i nemoj sesti s njima,
i nemoj piti ništa.

Čekaj me, i ja ću sigurno doći,
sve smrti me ubit neće.
Nek kaže tko me čekao nije
Taj je imao sreće!
Tko čekati ne zna, taj neće shvatit,
niti će znati drugi
da si me spasila ti jedina
čekanjem svojim dugim.
Nas dvoje samo znat ćemo kako
preživjeh vatru kletu -
naprosto, ti si čekati znala
kao nitko na svetu...

Konstantin Simonov

Notturno

Noćas se moje čelo žari,
noćas se moje vjeđe pote;
i moje misli san ozari,
umrijet ću noćas od ljepote.

Duša je strasna u dubini,
Ona je zublja u dnu noći;
Plačimo, plačimo u tišini,
Umrimo, umrimo u samoći.

Tin Ujević

Predosećaj

U plav letnji suton, krenuću na staze,
Hoću, bockan žitom, da kroz nisku travu,
U njenoj svežini, moje noge gaze
I da vetar kupa moju golu glavu.
Bez misli, bez reči, pozvan od daljina,
S dušom, od ljubavi silne opijenom,
Na put ću da pođem, poput ciganina,
Kroz Prirodu - srećan kao s nekom ženom.

Artur Rembo

Albatros

Često, zbog zabave, ljudi s broda love
Albatrose, silne ptice s Okeana,
Lene saputnike koji nebom plove
Nad lađom što klizi niz prostranstva slana.

Kad ga na pod stave, uhvaćen i svladan,
Car azura tada raširi kraj tela,
U svom batrganju nespretan i jadan,
Ko ogromna vesla, duga krila bela.

Taj krilati putnik kako je sad bedan!
Tako lep maločas, sad se smešno valja;
Po kljunu ga svojom lulom dira jedan,
Drugi hrama, glumi krilatog bogalja!

Pesnik sliči caru oluja i bura
Što se strelcu smeje sa oblačnog svoda;
Na tle prognan, gde ga svet s porugom gura,
Od džinovskih krila ne može da hoda.

Šarl Bodler

Očigledno je puklo proleće   :mrgreen:

 Hvala, Sekundice, na pomalo zaboravljenim stihovima!

Leta

Daj da te grlim, biće zlo i pusto,
Ljubljeni tigre, čudovište sneno,
Drhtavi prsti nek mi opijeno
I dugo blude tvojom kosom gustom;

U tvoje skute što mirišu tobom
Daj da sahranim misli nespokojne,
Da slasni zadah ljubavi pokojne
Udišem, kao sveli cvet nad grobom.

Da spavam hoću, da spavam, pa makar
I ne živ! U snu slatkom poput smrti
Bez kajanja ću poljupcem strti
To lepo telo, glatko kao bakar.

I ništa kao ponor tvog kreveta
Jecaje moje neće da uspava:
Tvoja su usta puna zaborava,
U poljupcima tvojim teče Leta.

Sudbini svojoj, odsad svojoj slasti,
Pokoriću se ko suđenoj kobi;
Mučenik krotki, koji nevin dobi
Kaznu da muke plamte mu u strasti,

Svojoj ću mržnji ja dati da pije
Nepentes, otrov koji duh moj žudi,
S ljupkih vršaka tvojih oštrih grudi
Gde nikad srce tamnovalo nije!

Šarl Bodler

Mačke

U zrelom kad su dobu, ja znam za jednu sličnost
Ljubavnika vatrenih i strogih učenjaka:
Jednako vole mačke, bića blaga i jaka,
Što poput njih su zimljiva i vole nepomičnost.

One, ti prijatelji i nauke i slasti,
U muku, stravi mraka provodile bi sate,
I Ereb bi ih uzeo za svoje grobne ate,
Kad bi im ponos mogao svom jarmu da povlasti.

Čine se, dok sanjare, ponosne i daleke,
Kao u dnu samoće ogromne sfinge neke,
U jedan san beskrajni na izgled uronjene;

Od čarobnih iskara bok im se plodni ljeska,
A zlatna zrnca, poput najfinijega peska,
Ovlaš ozvezdavaju tajnovite im zene.

Šarl Bodler

PLAVA GROBNICA

Stojte, galije carske! Sputajte krme moćne!
Gazite tihim hodom!
Opelo gordo držim u doba jeze noćne
Nad ovom svetom vodom.

Tu na dnu, gde školjke san umoran hvata
I na mrtve alge tresetnica pada,
Leži groblje hrabrih, leži brat do brata,
Prometeji nade, apostoli jada.

Zar ne osećate kako more mili,
Da ne ruši večni pokoj palih četa?
Iz dubokog jaza mirni dremež čili,
A umornim letom zrak meseca šeta.

To je hram tajanstva i grobnica tužna
Za ogromnog mrca, k'o naš um beskrajna.
Tiha kao ponoć vrh ostrvlja južna,
Mračna kao savest, hladna i očajna.

Zar ne osećate iz modrih dubina
Da pobožnost raste vrh voda prosuta
I vazduhom igra čudna pitomina?
To velika duša pokojnika luta

Stojte, galije carske! Na grobu braće moje
Zavite crnim trube.
Stražari u svečanom opelo nek otpoje
Tu, gde se vali ljube!

Jer proći će mnoga stoleća, k'o pena
Što prolazi morem i umre bez znaka,
I doći će nova i velika smena,
Da dom sjaja stvara na gomili raka.

Ali ovo groblje, gde je pogrebena
ogromna i strašna tajna epopeje,
Kolevka će biti bajke za vremena,
Gde će duh da traži svoje korifeje.

Sahranjeni tu su nekadašnji venci
I prolazna radost celog jednog roda,
Zato grob taj leži u talasa senci
Izmeđ nedra zemlje i nebesnog svoda.

Stojte, galije carske! Buktinje nek utrnu,
Veslanje umre hujno,
A kad opelo svršim, klizite u noć crnu
pobožno i nečujno.

Jer hoću da vlada beskrajna tišina
I da mrtvi čuju huk borbene lave,
Kako vrućim ključem krv penuša njina
U deci što klikću pod okriljem slave.

Jer, tamo daleko, poprište se zari
Ovom istom krvlju što ovde počiva:
Ovde iznad oca pokoj gospodari,
Tamo iznad sina povesnica biva.

Zato hoću mira, da opelo služim
bez reči, bez suza i uzdaha mekih,
Da miris tamjana i dah praha združim
Uz tutnjavu muklu doboša dalekih.

Stojte, galije carske! U ime svesne pošte
Klizite tihim hodom.
Opelo držim, kakvo ne vide nebo jošte
Nad ovom svetom vodom!

(1917)

Milutin Bojic

ONIMA STO PLACU


Ja hoću da radim ne gubeći vreme,
Da ne kukam posle kako nemam sreće,
Kako je za borbu slabo moje pleće
I kako su ljudi stene gluhe, neme.

Ja hoću da radim, ja tražim života,
Ne plašim se borbe, u nju stupam smelo.
Ja hoću da stvorim puno snage delo.
Ne plaši me moja vlastita Golgota.

Kidajući sebe, ja hoću da stvaram,
Da čeličnim dletom čvrsti kamen param
I da stvorim delo što vremenu preti.

Da salomim lenost ovog mlakog društva,
Punog ženskih ćudi i muškog mekuštva.
Sada! Plač ne trpim; plač se grozno sveti.

(1910)

Milutin Bojic

DOVIDJENJA,DRUZE MOJ


Dovidjenja, druže, dovidjenja...

Dovidjenja, druže, dovidjenja!
U životu ima mnogo zla,
svaki korak,
prati nova patnja,
na ovom svetu,
sreće nemam ja.


Dovidjenja! Tiho gasnu sveće,
pred moj put
u mrak i večni san.
Čitav život čekah malo sreće,
al' u noći ipak ostah sam...

Dovidjenja, bez stiska, bez reči!
Čemu bol i vrelih suza žar?
Za nas nije nista novo mreti,
ni sam život nije nova stvar...


orginal:

До свиданья, друг мой, до свиданья.
Милый мой, ты у меня в груди.
Предназначенное расставанье
Обещает встречу впереди.

До свиданья, друг мой, без руки, без слова,
Не грусти и не печаль бровей, -
В этой жизни умирать не ново,
Но и жить, конечно, не новей.


Sergej Jesenjin

ZIMSKO VECE

Bura maglom nebo krije,
Vihorova mrsi vlas,
Cas ko ljuta zver zavije,
Zaplace ko dete cas.
Sad na trošnom krovu sveli
Uzvijori slame klas,
Sad ko putnik zakasneli
Doziva na prozor nas.
Tužne je i mracno tako
U ubogoj izbi toj…
A što si se moja bako,
Snuždila uz prozor svoj?
Jel te umor obhrvao
Slušajuci bure huk,
Il' je san na tebe pao
Uz vretena tvoga zvuk?
Pijmo, dobra, verna drugo
Mladovanju bednom mom,
Kamo caša? pijmo, tugo,
Lakše srcu bice s njom.
Pesmicu mi poj o ptici
Što za morem gnezdo svi,
Pesmicu o nesvestici
Što na vodu rano mni.
Bura maglom nebo krije,
Vihorova mrsi vlas,
Cas ko ljuta zver zavije,
Zaplace ko dete cas.
Pijmo, dobra, verna drugo,
Mladovanju bednom mom,
Kamo caša? pijmo, tugo,
Lakše srcu bice s njom.

Aleksandar Sergejevic Puskin

Nemam više vremena

Nemam više vremena za duge rečenice,
Nemam kad da pregovaram,
Otkucavam poruke kao telegrame.
Nemam vremena da raspirujem plamen,
Sad zaprećem šake zgorela žara.
Nemam više vremena za hodočašća,
Naglo se smanjuje putanja do ušća,
Nemam kad da se osvrćem i vraćam.
Nemam više vremena za sitnice
Sad treba misliti na večno i neobuhvatno.
Nemam kad da razmišljam na raskrsnici,
Mogu stići jedino kudgod u blizinu.
Nemam vremena da išta izučavam,
Nemam vremena sad za analize,
Za mene je voda sada samo voda
Kao kad sam je pila sa kladenca;
Nemam kad da razlažem na sastojke nebo,
Vidim ga onakvo kakvo ga vide deca.
Nemam više vremena za bogove tuñe,
Ni svoga nisam dobro upoznala.
Nemam kad da usvajam zapovesti nove,
Mnogo mi je i starih deset zapovesti.
Nemam više kad da se pridružujem
Ni onima koji istinu dokazuju.
Nemam kad da se borim protiv hajkača.
Nemam kad da sanjam, da lagano koračam.

Desanka Maksimović

Meni se od Desanke Maksimović sviđa(lo) jedino ovo:

MOLBE MLADOSTI

Molba mladosti

O, mladosti, mladosti,
da brzo odlaziš, ljudi kažu.
Ali ja te neću nikad pustiti.
Oko srca svoga postaviću stražu
jednog bola i jedne radosti;
oko vrta svog zasadiću visoke
borove, i bršljane, i paviti;
vetrove i reke široke
bujicom ću naviti
svud oko našega brega;
a vidik u krug ću zaviti
cičom i smetom snega.

O, mladosti, nemoj od mene otići:
niko neće moći u tvojoj suzi
biti ovoliko ludo lud,
ni ovako sumoran u tvojoj radosti.
O, mladosti, mladosti,
ni u čijem srcu neće tvoja žud
u ovoliko sunce porasti;
niko neće ovoliko čistih
imati grehova ni strasti.

O, mladosti, mladosti,
da sobom odnosiš, ljudi kažu,
svoje bolove i svoje radosti.
Ali ja te neću nikad pustiti.
Oko srca svoga postaviću stražu
jedne ljubavi što mene voleće;
u vrtu svome zasadiću proleće;
sve mirise slatke zarobiću
što bregom nihaju leti;
sva sunca, sve zvezde zadobiću
na nebu da našem rumene;
pa nećeš ni moći, ni hteti
nikad otići od mene.


O, teške, sumorne radosti,
o, slatki, ludi bolovi
moje mladosti,
nemojte otići od mene!
Jer živeće tada dolovi,
mirisi, ljudi i zvezde rumene;
a ja skamenjena sedeću na svom visu
i biće mi svejedno: da li su ili nisu
u meni nekad goreli
tvoji bolovi i tvoje radosti,
o, mladosti.

HIMNA

Žedan sam te, Slasti, jer u duši čujem
Krik večite žudnje, i, ko idol sveti,
Postala si simbol u bolu, u seti.
Hoću te, Živote, i strasno te štujem.

U vrtlogu straha ja o tebi snujem.
Rođen sam da budem prorok onoj četi,
Što će vedra čela silno tebe hteti.
Ljubavi i Srećo, ko kobac vas kljujem!

Dok damari pršte i igraju žile,
Tonem u dubine, gde se svesno skrile
U dremežu tihom snene kćeri Tajne.

Tad vrline pevam dubokim opelom,
Isturenih usta pijem snagom celom
Slasti, slasti duboke, beskrajne.

(1911)

Milutin Bojic

MOLITVA

Noć je pusta. U carskoj dvorani
Mračan presto, tajanstven ko bajka,
A dok vetar zviždi na poljani,
Boga moli Jugovića Majka.

Kamen ćuti i nebesa muče,
A sotona samo iz prikrajka
Sa smehom joj pruža pakla ključe...
Boga moli Jugovića Majka.

Davno snahe pod umorom pale,
Vetrova se nebom goni hajka,
Zvezde trnu što su svu noć sjale,
Boga moli Jugovića Majka.

Sakrivena od svetine, kleči,
Stid je da se sa gomilom vajka,
Sama, hladna, bez suza, bez reči
Boga moli Jugovića Majka.

(1911)

Milutin Bojic

OFELIJA

I

Valom, gde zvezdani zrcale se snovi,
Bela Ofelija poput krupnog krina
U svom dugom velu polagano plovi...
- Rog trubi smrt srne iz šumskih dubina.
Vec hiljadu leta s duge reke crne
Ona, sablast bela, budi bol i strah,
I ludost joj ljupka, kada vece trne,
Šapuce romansu kroz lahorov dah.
Vetar joj celiva nedra, i od vela
Pravi cvet, ponesen blago niz val snen,
Trske se klanjaju snima bledog cela,
Na rame joj place tužnih vrba sen.
Lokvanji uzdišu pored nje; iz gnezda
Šalje drhtaj krila uspavani žbun;
Tajanstvena pesma lije se sa zvezda
Od cijeg je zlata tamni prostor pun.

II

Ofelijo bleda, o kao sneg lepa!
Da, ti si umrla na toj silnoj vodi!
- Jer su ti vihori iz ledenih stepa
Tihano pricali o gorkoj slobodi;
I jer svaki lahor, splicuci ti kose,
U duh ti sanjarski cudne zvuke toci,
Jer ti glas Prirode srcu otkrio se
U tužaljci stabla, u uzdahu noci;
Jer glas ludih mora, hropac neizmerni,
Smrsko je detinje blage tvoje grudi,
Jer jednoga jutra bledi vitez verni,
Nem, gledaše tebe pogledom što ludi!
Snivaš, jadna Ludo! o nebu, slobodi,
Ljubavi! A sneg si na ognju tog sna,
Rec ti u nepovrat sjaj vizija vodi,
Plave su ti oci ponori bez dna!

III

A Pesnik otkriva da kroz svetlost belu
Sa zvezda, u noci, ti još tražiš cvet
Što ga davno uzbra, i da u svom velu
Na vodi, ko ljiljan, promiceš kroz svet.

Artur Rembo

SVAKIDAŠNJA JADIKOVKA

Kako je teško biti slab,
kako je teško biti sam,
i biti star, a biti mlad !

I biti slab, i nemoćan,
i sam bez igdje ikoga,
i nemiran, i očajan.

I gaziti po cestama,
i biti gažen u blatu,
bez sjaja zvijezde na nebu.

Bez sjaja zvijezde udesa
sto sijaše nad kolijevkom
sa dugama i varkama.

--O Bože, Bože, sjeti se
svih obećanja blistavih
što si ih meni zadao.

O Bože, Bože, sjeti se
i ljubavi, i pobjede
i lovora i darova.

I znaj da Sin tvoj putuje
dolinom svijeta turobnom
po trnju i po kamenju,

od nemila do nedraga,
i noge su mu krvave,
i srce mu je ranjeno.

I kosti su mu umorne,
i duša mu je žalosna,
i on je sam i zapušten.

I nema sestre ni brata,
i nema oca ni majke,
i nema drage ni druga.

I nema nigdje nikoga
do igle drača u srcu
i plamena na rukama.

I sam i samcat putuje
pod zatvorenom plaveti,
pred zamračenom pučinom,

i komu da se potuži?
Ta njega nitko ne sluša,
ni braća koja lutaju.

O Bože, žeže tvoja riječ
i tijesno joj je u grlu,
i željna je da zavapi.

Ta besjeda je lomača
i dužan sam je viknuti,
ili ću glavnjom planuti.

Pa nek sam krijes na brdima,
pa nek sam dah u plamenu,
kad nisam krik sa krovova !

O Bože, tek da dovrši
pečalno ovo lutanje
pod svodom koji ne čuje.

Jer meni treba moćna riječ,
jer meni treba odgovor,
i ljubav, ili sveta smrt.

Gorak je vijenac pelina,
mračan je kalež otrova,
ja vapim žarki ilinštak.

Jer mi je mučno biti slab,
jer mi je mučno biti sam
(kada bih mogao biti jak,

kada bih mogao biti drag),
no mučno je, najmučnije
biti već star, a tako mlad!

Tin Ujević

Izvinjavam se, nisam mogao naći orginal. :oops: :cry: Orginal je na ekavskom.

Još jedna borgićeva omiljena.

Jedna kišna kap je pala
Ljubivoje Ršumović

Jedna kišna kap je pala
posred morskog ogledala.
To je čula
i ajkula
pa upita
jednog kita
ŽIVOTA TI, ŠTA UČINI
TA KAPLJICA NA PUČINI?

Kit zavesu diže kućnu
i pametno glavom mućnu
pa joj reče: BUĆNU!

Spavač u dolu


To je zelen-rupa s raspevanom rekom
što srebrne prnje poludelo kači
O travu: tu sunce na bregu dalekom
Blešti: to je dolac što penasto zrači.
Otvorenih usta, tu mlad vojnik spava.
Jastuk mu je plava potočnica sveža.
Bled je, pod oblakom pružen preko trava,
A svetlost mu daždi na zeleni ležaj.
S nogama u cveću, on se u snu smeška,
Kao dete koje muči bolest teška.
Zagrej ga, Prirodo, jer zima ga mori.
Miris mu drhtaje nozdrva ne budi.
Miran, mladić spava, s rukom preko grudi.
Crvena mu rupa s desne strane gori.

Artur Rembo

Kada budeš stara


Kada budeš stara, sijeda i u snima
Drijemat ćeš kraj ognja, čitajuć polako
Ispustit ćeš knjigu, sanjati o blagom
Pogledu kog očiju ti skrivala dubina

Voljeli su mnogi časke tvog veselja
I ljubav im bila prava ili kriva
Tek ti jedan čovjek dušu punu želja
Ljubio, i tugu što ti lice skriva

Naginuć se tužno k žaru svog kamina
Šapni kako ljubav nas je ostavila
I sad hodi iznad planinskih visina
Gdje je posred zvijezda svoje lice skrila


William Butler Yeats
Prevod : Goran Kovačić

Čekanje


Čekam u senci jednog starog duda
Da mesec zađe i, skrivena tamom,
Po uskoj stazi što kroz noć krivuda,
Da siđes k meni čežnjivom i samom.

Čekam, a lenjo prolaze minuti,
I sati biju na tornju daleko.
Već zora sviće, blede mlečni puti,
A ja jos čekam, - i večno bih ček'o!

O, šta je to što mene veže sada
Za jedan put, za jedan oblik tela,
I što mi duša zatreperi cela,
I sva nemoćna izdiše i pada,
Kad me se takne jedna ruka bela!

I sav zasenjen pred čudesnim sjajem
Lepote tvoje, slab, bez jednog daha,
Kao da svakog časa život dajem,
Prilazim tebi pun pobožnog straha,

Posrćem, klecam, dokle me privlače,
K'o provalija tamna i duboka,
I dok se strašnim prelivima mrače,
Tvoja dva crna neumitna oka...


Milan Rakić

Nakon dugo vremena........  :bravo3:  :cao:

ВОЛИМО СЕ И НЕМА НАМ СПАСА

У спомен Ж.Преверу

Са тобом сам у тамници, драга.
Оковани по њој се вучемо.
Нагриза нас тескоба и влага.
О зидове главама тучемо.

Волимо се и нема нам спаса.
Једно другом живце прождиремо.
Од излаза ни трага ни гласа.
С тим живимо, у том умиремо.

Ти си моја, ја твоја ћелија.
Ти мој оков, ја твоје вериге.
Да ствар буде грђе успелија,
помажу нам лудачке интриге.

Сваког дана посумњам бар једном
да ме вараш и рогове спремаш.
У том стању импозантно бедном
немам мира, а ни ти га немаш.

Ко ће коме усмртити наду,
ко ће коме вредност укинути?
У том силном, непрекидном раду
до изнад смо главе поринути.

Та пустиња има и оазе,
само да би грдобнија била,
када нам се тела, мисли мазе,
кад шапућеш: „мили!“, а ја: „мила!“.

Ни ти ни ја нећемо напоље
из те наше тамнице и гроба.
Препуни смо елана и воље
да правимо робињу и роба.

Волимо се и нема нам спаса.
Једно другом живце прождиремо.
Од излаза ни трага ни гласа.
С тим живимо, у том умиремо.

Д.А.Теодор

Ovih dana. Pardoniram  :cao:

Додај текст песме у поруку, ова тема је за то а не за линкове.

Jedna od omiljenih iz djetinjstva...

DA SAM JA NEKO


Da sam ja neko
Pozvao bih sve djecake
Dao bih im igracke i
Pustio ih da se cijeli dan
Igraju i jure

Radili bi divne stvari
Prekratki bi bili dani
Voljeli bi svoje skole djaci
Da sam ja neko

Svim majkama bih izbrisao bore
Ucinio da ocevi ih vole
Davnu ljubav da im vrate
I da mirno zive svoje sate
Da sam ja neko

Ne bi, ne bi ljudi zivot proklinjali
Sve bi ruze zeni poklanjali
Kako bi se zivjelo i kako bi se voljelo
I kako bi dobro bilo
Kako bi se zivjelo i kako bi se voljelo
I kako bi dobro bilo
Da sam ja neko

Svim majkama bih izbrisao bore
Ucinio da ocevi ih vole
Davnu ljubav da im vrate
I da mirno zive svoje sate
Da sam ja neko

Ne bi, ne bi ljudi zivot proklinjali
Sve bi ruze zeni poklanjali
Kako bi se zivjelo i kako bi se voljelo
I kako bi dobro bilo
Kako bi se zivjelo i kako bi se voljelo
I kako bi dobro bilo
Da sam ja neko



Takodje Strepnja od Desanke Maksimovic, no to je vec postirano, koliko vidim.

Edgar Allan Poe – Annabel Lee

Prije mnogo i mnogo godina, U carstvu kraj mora to bi,
Djeva je živjela,koju su zvali imenom Annabel Lee;
S tek jednom je živjela mišlju:Da voli, i da se volimo mi

Bio sam dijete i bila je dijete-U carstvu kraj mora to bi-
Al’ više neg’ ljubavlju mi smo se ljubili, Ja i Annabel Lee
I zbog toga nebeski krilati anđeli bili su zavidni

I to je razlog što jednom davno-U carstvu kraj mora to bi-
Vjetar se spusti iz oblaka,noću, sledivši moju Annabel Lee
I došli su plemeniti rođaci njeni,meni je oteli,
Da je zatvore u grobnicu tamnu u tom carstvu što kraj mora bi.

Zavidjeli su nam anđeli s neba,-Ni upola sretni ko mi-
Da!To je razlog(kao što znaju U tom carstvu kraj mora svi)
Što noću je vjetar iz oblaka doš’o i sledio Annabel Lee

Al’ ljubav nam bila je jača od ljubavi mnogih
Što su stariji bili neg’ mi, i mudriji mnogo neg’ mi
I niti anđeli,gore na nebu, ni podmorski demoni zli
Ne mogu mi razdvojiti dušu od duše lijepe Annabel Lee

Jer mi ne bljesne mjesec,da sna ne donese o lijepoj Annabel Lee
Kada zvijezde se stvore,vidim kako gore tek oči Annabel Lee
Tako ležim pored svoje drage do zore
Svoje drage,-drage,-života i mlade,
U njezinoj grobnici uz more
U njenom grobu uz sumorno more.

Možda ovo već ima ali slušati na engleskom uz gitaru, prelepo.
Prijatelj je komponovao ali nije publikovao, ostaje vam da mi verujete na reč  :twisted:.

Najomiljenija. I pre i sada. Uvek.

Cika Jova Zmaj


 Tiho noci


  Tiho, noći,
 Moje sunce spava;
 Za glavom joj
 Od bisera grana;
 A na grani
 K'o da nešto bruji -
 To su pali
 Sićani slavuji:
 Žice predu
 Iz svilenog glasa,
 Otkali joj
 Duvak do pojasa,
 Pokrili joj
 I lice i grudi, -
 Da se moje
 Sunce ne probudi.

Život
Angel Kalinovik

Život mi proždire mladost
A već se sprema da otegne
dane moje starosti
Nemam pravo da mrzim ikoga
Ali sudbina zato predmet je
Mog straha, očaja i mržnje

Vi koji mislite da čovjek
je hrabri kovač svoje sreće
očigledno još život niste okusili
sve je to laž, samo utjeha
Ne čekajte nakovanj i čekić
Već molite Boga da sve ovo što prije prođe