SF tim
* 24.06.2019. 19:28:21
napredna pretraga  
Dobro došli, Gost. Molimo vas prijavite se ili se registrujte.
Da niste izgubili svoj aktivacioni e-mail?

Prijavite se korisničkim imenom, lozinkom i dužinom sesije
Vesti: Fan forum SF fanova. Smile
 
  Portal   Forum   Pomoć Pretraga Igre Prijavljivanje Registracija  
Stranice: [1] 2 3   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: O fudbalu i hrastu; radna verzija  (Pročitano 17356 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
PanzerPedjys
Registrovani

član posade


Poruke: 89
Ugled: +5/-2
Starost: 48
Lokacija: Oxville
Pol: Muškarac
Van mreže


« poslato: 06.04.2010. 12:55:09 »

O FUDBALU I HRASTU



   I večeras sam otišao do kafane, mislim da više nikad neću. Zlojeb hladan Januar a meni je grejanje odsečeno još od Oktobra. Grejanje u 15 kvadrata, mislio sam se, pa i bez bitnijih stvari sam dosad ostajao. Zavrnut ventil ispod broja 44  na razvodnoj tabli je samo mala i usputna neprijatnost na ovoj mojoj nizbrdici. Ili, možda tek da me podseti da je krajnji rok za platiti struju preksutra. Kad jako zagudi a noći se oduže, navučem na sebe još tri ekstra sloja i odem u kafanu. Lokalno pojilo, uglavnom poznata lica i ona neka nova, samilosna i spremna za častiti turu. Čist sam, uredan, ne smrdim, nemam zašto da pričam svoju priču ali zato umem dobro da slušam. U kafani je uglavnom toplo i spolja i iznutra. Nisam alkos ali sam do večeras bio na pravom putu. Od večeras sam trezvenjak. Ne onaj dosadni gnjavež što zlo nalazi u svakom takozvanom poroku, već, realno gledano, zašto bih sa tim nastavio. Kockice su se složile same od sebe, kako to već i ide. U početku nikako nije ličilo na neko bitno veče. Ličilo je samo da će mi se dupe smrznuti u stanu, spakovao sam se i odprašio kroz januarsku golomrazicu do kafane.

   Ne razmotavajući slojeve oko sebe, seo sam onako sleđen i zadignute kragne šalom dobro privezane oko vrata, na prvu praznu barsku stolicu koja se nekim čudom nalazila baš odmah uz radijator. Svaki mišić u meni je pretrnuo i stegao se iščekujući ipak neko novo zlodelo posle ovog ne očekivanog dobrotvora, toplog radijatora. Ono preostalo zrnce samopoštovanja sprečilo me je da odmah i tad ne izvrnem bešiku naopako od siline čistog olakšanja koju samo razigrani radijator može pružiti. A kad stvari zaista žele krenuti na bolje, one se raspomame. Ne odmah i sad, lagano, tek da se primete ako se najjače upiljiš i tačno znaš gde da gledaš. Salio sam niz grlo prvo od dva zagarantovana pića. To gazda kafane i ja imamo neki dogovor, trgujemo. Procedio sam konobaru „Sipaj odmah još jedno. Večeras ne broj ture. Večeras ću biti više nego dobar!“. Priča je kratka, ja slušam, ponekad suvislo komentarišem, mušterije plaćaju turu za turom, i sebi i meni, neretko ih razgalim pa se ceh dovede i do momenta kad se sazna koliko cela kafana može da popije. Što nebiva malo kad se crta podvuče. No, ipak sam magarčini morao dvaput dobro tresnuti čašom o šank da mu skrenem pažnju. „Sipaj odmah još dve zaredom! Večeras sam opasan...“. Klinac za šankom kezeći se, gde baš on večeras da radi, njega baš neljubim, sasulja duplu dozu u moju praznu čašu i gurnu mi je preko šanka. Ona se prvo manijački zatresla, skoro pa skotrljala dole, zapela o muzgavu brljotinu, zaskakutala ulevo i ipak dovukla svoje stakleno dupe do na pola metra od mene. „Hvala, baš ti hvala!“ rekoh. „Teraj se majmune...“ uzvrati mi klinac. Na te stvari ja odavno ne obraćam pažnju, pogotovo kao večeras kad imam jasan cilj, ostati uz radijator i na toplom što duže. I inače sa „vlastima“, bilo koje vrste, se ne raspravljam, svako igra svoju igru, ja znam da je on magarac a on da sam ja majmun, tu nema mesta raspravi. A on ima tu vlast da me frljne napolje. Presuo sam u sebe što je u čaši bilo, lagano je kažiprstom odgurnuo od sebe, okrenuo se na stolici i obratio pažnju na večerašnje mušterije.

   Dole levo za stolom uz prozor što flisuje, a pogotovo za hladnog i vetrovitog vremena kao večeras, sedi mlad odrpani par. Rastaferi u domaćoj izvedbi. Masni i prljavi, proždiru gratis kikiriki iz plastične posude za stolom. Samo jedna krigla piva na stolu, sigurno su samo za toliko imali. Prevrtači kontejnera ko i ja. Skip this file. Mada, gledam ih još par trenutaka, tačno mi je drago što im je govno servirano već tako rano, da se u buduće od života ničem lepom ne nadaju ili barem da svaki svetliji momenat koji, nadam se im sledi, zacementiraju još jače, zgrabe ga, grade na njemu i...i u pičku materinu... Opet padam na te i takve protuve. Super su klinci, smrdljivi, čupavi, masni...Zagrljeni, nahranjeni kafanskim kikiriki otpacima uz to pola krigle piva, samo što ne zakunjaju. A prozor flisuje. Uf! Kenguri, kenguri mali, dno je najbolja odskočna daska, odremajte i pičite! Da vas više tako i takve nevidim...

   Praznih stolova i previše za ovako šugavo vreme, obično je bivalo mnogo lakše. Duboko skeniranje neophodno. Znači, zaljubljeni Rasta par za stolom dole levo, skip, nekakva ljudska pošalica na razmeđi James Browna i Clint Eastwooda za stolom desno od njih, buljav i bolesno naceren tek da mu do izražaja dođe i treći zlatni zub na petici gore desno, skenira očima po kafani, lagano, levo desno, bolje nego što sam ja to ikad. Uspaljeni samac sa stažom, garant. Možda udovac koji je upravo odradio svoju životnu obavezu i poslao ćeru na fakultet pa je konačno spreman za malo akcije.  Ili samo „mrčendajzer sa juga“, gepekom punim reklamnih pafleta za najbolju tucanu papriku. Sve to zajedno ili serijski ubica, meni ne znači ništa, ne skenira okolinu tražeći mene, skip this file. Sto razamaka pa za sledećim, buduća a već iskusna barska mušica. Vrti čašu žestine pred sobom i razmazuje mokre krugove po stolu. Tačno znam, prošlost, sadašnjost i budućnost su u tim mrljavim, mokrim tragovima koje razvlači u krug. Suviše očite muke za jednim stolom. Skip this file. Mada, nešto je tu pomalo čudno. Crna, sad već pomalo neuredna, paž frizura, sneg bela košulja sa diskretno izvezenom kragnom, prateći sako prebačen preko naslona stolice kao gornji deo uniforme ukompletirane kvalitetno sašivenom suknjom od onih, pizdinskih, dobro skrojenih, što kad se noge prekrste sve fino prati svaku liniju bedara a opet ama baš ništa ne otkriva. Ništa više nego što je to majstor krojač imao u vidu. Prave crte lica, utegnut ten. Očito već neko vreme vrti tom čašom po stolu. Ko god da uđe sa onog spiča napolju treba mu barem satak vremena da se razgaći do košulje i da se tako, ovlaš, prevuče po čelu slojem caklastog znoja koji pretvara jutrošnji sloj pudera u mrežastu prevlaku što sve zajedno sigurno ne prija njenom negovanom licu. Gledam je tako finu, kao svilena bombona, zalutala ovamo u neko svoje zlo doba. Očito se od nečega beži, švalera jajare, otkaza uredno isporučenog poštanskom uslugom, godišnjice pogibije roditelja od pre 20 godina, koja se eventualno poklopila sa pomenutom primljenom kovertom i jajarom. Draga damice, ako smem savetovati, ponekad, a cenim da je to „nekad“ baš sad, jeste vrlo ugodno biti stranac celom svetu, navući zavese oko sebe pa se podrugivati tom istom svetu u svom najjadnijem izdanju, kao što ovo pojilo jeste. Ne, ne i ne, ne tako, nikako. Znam, viđao sam produkte toga. Sve se da pročistiti i rešiti u običnoj osami. Ali u toplom domu svomu. Pomoći sebi u tom procesu ne ograničenom količinom „goriva“, nema problema, dobra selekcija štimung muzike, naravno, ali i zdravim razumom u kompletu sa dugačkim noktima ili već nečim oštrim za kopanje. Duboko se mora ući u ranu, do kosti ako treba. Ponekad je baš u kosti problem. Ja do kosti nikad hrabrosti nisam imao da stignem i evo me, nije baš neki prizor za susresti, jelda? Zato, Luck, be a lady tonight, otmi joj to mesto za mrljavim stolom i teraj je daleko odavde. A u pičku materinu! Ma koliko preskakao ovaj „file“, nikakve druge inspiracije nema večeras na ponudi. I šta ću, nastavljam da blenem u nju kao poslednji srednjoškolac. I to od one sorte kojima se još jajca nisu spustila na prava mesta pa neume/nesme prići devojci nego samo blene u nju, zuri. Čista fascinacija. Vidiš, to je već nešto poprilično novo! Žensko da probudi tako šta u meni. U glavi, grudima i gaćama. Odbijam im poslušnost i grabim pripitog kamiondžiju koji kao Bogom dan ubauljava u pojilo. Takve prepoznajem na kilometar. Čitav vagon smrznutog vazduha ga prati i čisti mi pomućen razum do tačke kad se priča konačno slaže, sve kockica po kockica. „Ček, ček malo! Pa mi se znamo!...Ma da! Ti si ono...Ma ja mislim da se mi ipak znamo iz vojske, gde si služio?!“. Ako išta, poslovna memorija me dobro služi, sve o bilo kojoj kasarni koja je ikad ovde postojala, sve je pohranjeno, upamćeno i u operativnoj funkciji. Braćo i sestre, kao po loju, klizi i curka. Magarčina šanker se sve kezi, ture se prepliću, ja u elementu, razbarušen, sve priče znam, de potegni koju, odmah ti je završavam! Jedno satak vremena je čak i damica sa izvezenom kragnom ispala iz fokusa. E, a onda se kamiondžija obeznanio. Zakrkljao par ne razgovetnih dok se bečio ukrug ko šaran i upirao šakama o šank, zastao, podrignuo i pripretio prstom paučini na plofonu, pa se prostro. Jebi ga. Magarčina i ja smo ga odvukli do klonje, ispolivali, protresli korektno i na prve znake donekle razumnog života u njemu odpratili do parkinga gde se i inače uglavnom kamiondžije parkiravaju. Ubacili smo ga u prvu kabinu u koju je upro prstom, ukjljučili mu grejanje u kabini na „max“ pa se konačno vratili na radna mesta. A tamo nje više nije bilo. Samo je crni sako i dalje visio na naslonu stolice. Privukao sam svoju praznu barsku stolicu i zahvatio šaku onih kafanskih kikirikija.
« Poslednja izmena: 06.04.2010. 15:28:39 od dan555 » Sačuvana

Tuco Benedicto Pacifico Juan Maria Ramirez - "When you have to shoot, shoot, don't talk"
PanzerPedjys
Registrovani

član posade


Poruke: 89
Ugled: +5/-2
Starost: 48
Lokacija: Oxville
Pol: Muškarac
Van mreže


« Odgovor #1 poslato: 06.04.2010. 12:56:07 »

Laganim korakom gazila je sasvim sigurno putem od klonje ka svom astalu, popravila suknju i mahnula konobaru za novom, ako sam dobro upratio, duplom turom. Sad već sasvim sigurno, nisam mogao odvojiti pogled od nje. Biće da sam dovoljno dugo potcenjivao i zaboravljao na svoj šarm. Nešto se ukuvavalo u meni da prosto nisam mogao verovati da se slično može dešavati. Meni. Ne sećam se dali je bilo tada u pojilu drugih ljudi, što, mora se priznati, hoće škoditi u poslu moje branše. Opcrtan je bio jedan perfektan krug, koji je počinjao i završavao se negde naspram mojih očiju a ona je bila u epicentru. Gutao sam svaku linijicu oko njenih očiju, i one najmanje nabore na vratu, mali mladež odmah ispod brade, seksi bore što ostavljaju osmesi na samim krajevima usana, blago špicasta brada, razdeljak ka desnoj strani a resto kose sa leve strane zadenuta iza uha...Diskretne bele minđuše i ...dva duboka kestenjasta oka...Koja su me uhvatila nasred mog pohotnog pohoda. ..Sledio sam se. Stari osećaj. Nikad problema sa ženskama nisam imao osim sa onim do kojih mi je stalo. A onda se sve rasprši u bledilo i ledeno doba nastupa. Tolike godine, i ništa. Ništa ja iz svega toga naučio nisam. Otpila je iz čaše, povukla iz cigarete i ponovo me pogledala. Oće „čika zuba“ da otvoriš usta. Ajde, samo malo. Pa još, samo malo...Muljao sam te stare probleme po glavi malko, i cupkao, aman! Tolike godine, i ništa! Podigla je levu obrvu i klimnula mi glavom, kao da se znamo od oduvek. Nasmešila mi se. Sa ta dva najtoplija oka, ikad. Sve ostalo su bile samo oprljene cepanice. Kao sleđen, tačno sam znao da imam ne više od milisekunde da, ili zgrabim tu moju čašu i pojurim za njen astal, ili, biti sleđen još malo pa pojasniti njen gest sa „Ko? Jel ja?!?“ izrazom, ili oba zajedno pa se u najboljem srednjovekovnom maniru prezentirati pred njom. Siguran sam da mi je prošlo kroz glav: a.) Više nego zapušten stan ; b.) stan je ledara ; c.) džep mi je šupalj, tačnije prazan ; d.) Nisam se ljudski opro od ko zna otkad, plaknuo jesam ; e.) iz usta mi sigurno smrdi grđe nego iz fabrike tutkala ; f.) moram biti sa njom dok me ne otera od sebe ko džukca, iz već od gore pomenutih razloga. Zgrabio sam čašu, ustao sa stolice i...Ponovo se vratio u nju.

Ušao je „On“. U  moju kafanu je ušao lično „On“. Kad se iko od nas potrudi pa zamisli i ljudski reši da tačno zna, ko je kriv za sve njihove, njegove, naše neuspehe, sranja i još gore septičke jame...Nađe se uvek jedan definitivni „On“. Uvek. E, moj crni leptir je baš sad ulepršao. Čovek kome zahvaljujem za moj sadašnji život, je, tu! Zaleteo se, pravo, u, moju, kafanu! Crni lepitir se vratio u moj život, i eto ga, cupkao dok hoda do šanka uz „Green Onions“ na džuboksu. Sve se smrklo kad sam mu video beli šal. Rekoh sebi,„Ma, puši ga, sad je il nikad je. Na sunce, sve, sad il  nikad“.  Saberite, i to vrlo razložno, sav gnev koji ste ikad osetili prema ikome, pomnožite ga sa skoro pa (kažem „skoro“ jer ima još) beskonačim i, bićete tu negde. Približno, samo približno. Sav moj jed, sečenja struje, grejanja, kreditnih kartica, divljanje davno bivše konačno ispižđene supruge, alkohol, mora i mora alkohola da zadovolje i navučenog krokodila, razvoda, deobe, besparice i kerove po noćnim uličicama, piksle o koje se uredno saplićem oko kontejnera... Jeste, ponekad i u njima završim i toga se ne stidim. Sve, svega lošeg što mi se ikad na ovom svetu desilo, esencija svega toga je upravo ulepršala u moje pojilo pocupkujuci na Bookera Tija.  I pride, odmotova svoj beli šal meni pravo na očima, lagano ga baca na čiviluk, skida kaput, kači ga na čiviluk. Ispod je sako, krem sako,  i nekakva žućkasta košulja. Sjaji zlatan lanac oko vrata. I nadlanica šljašti. Rolex. Zlatan prsten reda veličine osrednje balkanske države. Sve još uvek cupka na „Green Onions“. Kroz maglu vrištećeg i nadolazećeg ludila čujem da od magarčine hoće nešto ljuto. I to, brzo. Samo dok ovlašćena šlep služba ne dođe po njegovog BMWa. Jadnik, opičio ga je neki golja na semaforu, tu odmah na raskrnici iza ćoška. A čovek, naravno, po takvom maleru mora popiti nešto ljuto. Fokus fokusa, samo jedna tačka. „On“ je na metar od men, mora popiti nešto ljuto. Srpuće to svoje ljuto sa najgornje police. ’’Cause cheap is how I feel’’, ovo se nikako ne propušta. Grabim svoju čašu još jednom i sav fanovski isceren se premeštam par barskih stolica bliže njemu.

   Inače, baš želim da ste imali šanse da se upoznemo dok sam još bio živ. Bio sam jedan skroz OK lik. Čikov, lasica i lisica, prvoborac šarma i vlasnik zavidnog socijalnog brdašca. Sve moje cicike, od prve do poslednje uključujući tu i onu koju sam oženio su bile nešto ispred prve lige, na obostrano zadovoljstvo. Svoj šarm nikad nisam precenjivao a bogme ni podcenjivao, hodao sam sigorno po liniji, uvek pravom i da obavezno čačka po levom sunčevom okcu. Mnogi su mislili, baš kao i ja, da su suvereni, pa šetaju tako dok se ne oklizu. Mnogi samo pocupno, poskoče i nastave dalje. E, a ja sam opičio dupetom pravo po kredi, nasred. I to nimalo šarmatno. Ja fudbal više nego obožavam. Nikad nisam igrao ni pikao loptu u zadnjem dvorištu. Takvi u kladionice ne smeju ni primirisati, ne znaju za suštinu, odbvijaju da znaju šta je ta igra ustvari. Ako je politika majka kurvarstva, fudbal i prateće fudbalske kladionice su svemu tome baba. Nije da nisam pokušavao da se otresem te prljavštine sa sebe ali nekako to baš i nije lako. Prljavština se ponekad neda otresti. Postoje tu neki čudni glasovi, počesto i samo u glavi, prave pomutnju, laju kao konzerve na nizbrdici a onda prvao u pizdu materinu. I evo ga sad, mene, „taj i taj“, koji je bio „onaj“. Lokalni „Crvenooki“ je skoro pa zbunjen. A kad jednom pocrveniš plavetnilo se, bato moj, ne vraća lako ako ikako. Ja sam tad, batice moj, bacio sve, i kažem sve, na jednu jedinu utakmicu. Na tu utakmicu našeg ponosa i naše heroje. A sreća hoće da leti, leti, lagano se okreće pa se uvrće, sva popizdela, naginje se na dole, pa, opalac!, opet na gore, propinje se i okreće, pa konačno opizdi o patos.  I kraj. Tišina. Okolo čangrljaju samo otpaci fine keramike. I, evo ga, najfinija keramika, cela celcata, u komadu, trese sa najgornje police, pravo meni u lice! Da se razumemo, tu filozofije nema, kad se tuče penal postoje, 3,2,1,0,  ne postoji tehničkih problema. Postoje tri stative, ako se i golman uračuna u to sve. U čemu se ovde ustvari radi, kad balvan promaši čitavu loptu, tek je pikne, vrhom kopačke, a ona se tako veselo zakotrlja unaokolo, zblanuti golman došeta do nje i pokupi je i prsne u smeh. To je bio dan kad je muzika utihnula. Ma sve je otišlo u tihu pičku materinu! Barem što se mene tiče. Dan kad sam umro. I, eto me, dan kad sam nanovo umro a muzika rekla da, ma da se svi zajedno nosimo u materinu! Gledao sam ga pravo u oči i tražio tragove plavetnila. On je migom magarčini za šankom naručivao sve nove ture i podizao čašu resto likovima u kafani. Klimao glavom u odpozdrav. Heroj! Registrujem svilenu bombonu što nam se pridružuje za šankom i magarčinove užagrene oči kako razmeću ture levo i desno po šanku. Kao u priči, kafana odjednom dupke puna. I to fudbalskih fanova, dernjaju se i klanjaju legendi. Znoj se cedi iz vaduha, čitavo veče poprima oblik pijanog orgijanja u svlačionici. Svi divljamo u ritmu huliganske himne sa džuboksa.

Onaj sa besnim automobiolom i dalje čeka specijalnu šleb službu dok se pojilo prazni. Duboko je jutro. Svilenoj bomboni bljeska koleno dok joj pijano perpričava storije svojih zvezdanih dana. Pominje i promašeni penal. Smeje se kao prost dok nam prepričava kako je od tog penala kupio taj isti automobil što ga čeka opaljen za ćoškom. Čak se i naginje, sve u poverenju, meni na uvo, šapće mi mljackajući i pokušavajući da iz svega izvede razgovetnu rečenicu... koliko mu je to sve para donelo. Tačno do poslednjeg zvečećeg novčića. A ja, šta ću, izgradio sam ugled na poverljivom izgledu, ćutim i grickam kikiriki. Gledam periferno kako te njene butine bljeskaju sa njegove leve strane.

Ostalo nas je na kraju samo četvoro u pojilu. Podbočena magarčina sa suprotne strane šanka, dobrano se, dobrano pripio. Oči prebacio na rezervu, crveni ih ko zec u sezoni parenja. Već me neko vreme gleda kao da će me, nedaj Bože, pozvati u stan. Nagnuo se preko šanka bliže i sasvim razgovetno me priupitao, „Buraz, jel sad, ili...“, i... I bez ikakve najave ošinuo fudbalsku zvezdu bejzbol palicom pravo preko njuške. Kad se skljokao dole, ja sam krenuo da ga gazim i šutiram gde god sam pomislio da može boleti a magarčina ga je i dalje kljuvao palicom u glavu. Ako se ikad vrtilo, sad jeste. Na džubksu je sviralo nešto mlado i ljuto, nešto iz pedesetih. Ona je ponudila da nas odbaci sve kućama. Sećam se njene garaže, neverovatno dobro opremljene alatom. Bio je tu jedan čudan ali opet i prilično svrsihodan set klješta. Birao sam najlepša a onda ih sve redom isprobao. Štrpkao sam deo po deo njegovog mesa. Kljuc, kljuc, kljuckao. Sećao sam se njegovog smeha. I štrpkao, sve u malim komadićima. On ni glasa nije puštao a ja sam još uvek štrpkao. Bio je to najlepši smeh, ikad! Nasred njenog travnjaka sam iskopao rupu, poduboku, da je ni arheolozi ne pronađu, za milenijum. „Green Onions“ sam pojačao do daske, samo njemu u čast. Beli šal sam zadržao. Okačio sam ga o neke jelenje rogove, od kapitalca, pričvršćene na parčetu bukovine. Kupio sam ih na garažnoj rasrodaji, odmah tu u komšiluku, par dana posle. Svaki dan ih gledam u dnevnoj sobi.

Sad baš učim naše troje dece da plivaju kako treba, da se bore sa talasima i lošim vestima. Koristiće će im kad tad. Dobra su to deca. Stvarno se borim da nam život bude što slađi. Naša farma ćuraka sad, posle 7 godina, radi bez problema, bez zamerki. Sasvim dovoljno za život. Ona sa fanatičnim žarom uzgaja trešnje. Lepo nam je. Magarčina nam je bio kum, ipak je ispao OK momak. Hrast nasred našeg travnjaka raste ko iz vode.
   
Sačuvana

Tuco Benedicto Pacifico Juan Maria Ramirez - "When you have to shoot, shoot, don't talk"
valiant68
Vuki

predsednik


Poruke: 2.183
Ugled: +33/-2
Starost: 50
Lokacija: Bg
Pol: Muškarac
Van mreže


« Odgovor #2 poslato: 06.04.2010. 16:05:21 »

Pozdrav Panceru.

Svaki avatar dosta govori o licnosti. Tvoj nam porucuje da vrsis invaziju i bombardovanje.
Imam utisak da citam Carlsa Bukovskog i nikako ne shvatam otkud takvo pisanje na ovom sajtu.

Naslucujem da po nagovoru necijem, imas predstavu ko se sve kaci na ovaj sajt al bolje da sve to upakujes i u postansko sanduce licno ubacis. Mozda ce vlasnik iz solitera da napuni svaki postanski pretinac i tako ima ispomoc od komsija u citanju.

Ni malo se nisi potrudio da pozdravis ukucane i reda radi popricas sa njima.
Ipak te pozdravljam i nadam se da je moja procena totalno suprotna od mog prvog utiska.
Sačuvana

S verom u Boga
PanzerPedjys
Registrovani

član posade


Poruke: 89
Ugled: +5/-2
Starost: 48
Lokacija: Oxville
Pol: Muškarac
Van mreže


« Odgovor #3 poslato: 06.04.2010. 17:22:59 »

Pozdrav Valiantu!

Ja  grrr jednostavno  grrr nikako da  grrr shvatim  grrr cime sam te iznervirao...

Naslućujem pouku sa soliterom, ali verujem, i to pogrešno.

Jednostavno, juče sam se registrovao na ovom forumu, nabacao malo, pa me već sutra neće biti...Zbog posla sam u prilici tek jako retko biti uz net, ne verejum da ću i ubuduće biti društveniji.

Nadam se da ne smetam?!

Pozdrav ukućanima!
« Poslednja izmena: 06.04.2010. 17:30:02 od PanzerPedjys » Sačuvana

Tuco Benedicto Pacifico Juan Maria Ramirez - "When you have to shoot, shoot, don't talk"
valiant68
Vuki

predsednik


Poruke: 2.183
Ugled: +33/-2
Starost: 50
Lokacija: Bg
Pol: Muškarac
Van mreže


« Odgovor #4 poslato: 06.04.2010. 21:15:13 »

Dobro dosao. Ima ovde prostora za sve.  grrr cuvaj glavu za neke sf price a publika ocekuje tako nesto pozdrav.

Sačuvana

S verom u Boga
PanzerPedjys
Registrovani

član posade


Poruke: 89
Ugled: +5/-2
Starost: 48
Lokacija: Oxville
Pol: Muškarac
Van mreže


« Odgovor #5 poslato: 06.04.2010. 22:34:07 »

 vezbam Može li samo F? Nisam jak u S...
Sačuvana

Tuco Benedicto Pacifico Juan Maria Ramirez - "When you have to shoot, shoot, don't talk"
sivka
Eta Carina
admiral


Poruke: 765
Ugled: +8/-0
Van mreže


« Odgovor #6 poslato: 07.04.2010. 09:37:53 »

Pozdrav Valiantu!

Ja  grrr jednostavno  grrr nikako da  grrr shvatim  grrr cime sam te iznervirao...

Naslućujem pouku sa soliterom, ali verujem, i to pogrešno.

Jednostavno, juče sam se registrovao na ovom forumu, nabacao malo, pa me već sutra neće biti...Zbog posla sam u prilici tek jako retko biti uz net, ne verejum da ću i ubuduće biti društveniji.

Nadam se da ne smetam?!

Ne smetaš, Peđos, ne smetaš. Meni je drago da ste nam došli. I ti i draga mi Drnda...

Inače, Peđos je leteći. Dođe, škrabne, pa ga nema danima. Taka mu karma u ovom krugu.
Pozdrav ukućanima!
« Poslednja izmena: 07.04.2010. 11:39:59 od dan555 » Sačuvana
vanax
Registrovani
admiral flote


Poruke: 1.054
Ugled: +28/-3
Starost: 76
Lokacija: Ovde
Pol: Muškarac
Van mreže


« Odgovor #7 poslato: 15.04.2010. 08:21:50 »

Pročitao.

Nije SF, nije ni F, ali je dobro napisano. Baš me zanima koliko je Panzer u stanju da tera tempo fazon, a da se ne ponovi. Za sada vodi sa 2:0.

Najpre, o psovkama u literaturi. I žestoki naturalizam mora da bude - opravdan. Likovi mogu u svom iskazu da budu prosti, ali narativi u prvom licu ne govore o junaku, već o piscu. U tim slučajevima pisac mora da se uzdrži, zbog sopstvenog ugleda. Dakle, možda jedna "prava" psovka, na mestu gde pisac želi da kaže da i sam gubi samokontrolu. Svi prostakluci se, inače, mogu i drugačije formulisati, podnošljivije za čitanje i slušanje. Nije zgodno psovati javno, zar ne?

Mislim da kraj mora da dobije još par rečenica. Magarčina i paž frizura moraju imati svoje razloge.

Sačuvana

Između rođenja i smrti, najčešće zaboravljamo život
plotz
Registrovani

predsednik


Poruke: 1.416
Ugled: +16/-0
Starost: 50
Lokacija: bgd
Pol: Muškarac
Van mreže


« Odgovor #8 poslato: 21.04.2010. 23:43:07 »

Moderno nema što,to se današnjih dana prodaje baš onako dosta,ljudi vole slična štiva  Cool
Sačuvana

ako kaniš pobijediti nesmiješ izgubiti!!
sivka
Eta Carina
admiral


Poruke: 765
Ugled: +8/-0
Van mreže


« Odgovor #9 poslato: 16.05.2010. 12:57:33 »

Peđos, da li si odmakao od "radne verzije" ili si je uparkirao i ostavio.
Ja čekam.
Sačuvana
PanzerPedjys
Registrovani

član posade


Poruke: 89
Ugled: +5/-2
Starost: 48
Lokacija: Oxville
Pol: Muškarac
Van mreže


« Odgovor #10 poslato: 16.05.2010. 19:07:09 »

Nažalost, uparkirana je...guščići, ćurići, pilići, muškatlje, pijace...A i neki "Ravnozemci" mi nedaju mira već mesec dana...

Samo malo ovaj "špic brašo!" da prođe, eto me!

 pozdrav
Sačuvana

Tuco Benedicto Pacifico Juan Maria Ramirez - "When you have to shoot, shoot, don't talk"
MasterYoda
Moderator

predsednik
*****

Poruke: 4.364
Ugled: +32/-5
Starost: 64
Lokacija: Very Far Away from Anywhere Else
Pol: Muškarac
Van mreže


« Odgovor #11 poslato: 16.05.2010. 19:27:02 »

Uh, brate Peđa! Ne znam za druge, ali ja jednostavno nisam u stanju da pročitam ovako napisanu priču. Paragrafi 'od hiljadu riječi' (kao da čitam Dostojevskog) strašno su teški za praćenje pa matorac kakav sam ja, i uz upotrebu optičkih pomagala, nekako izgubi nit.

'Šalu' na stranu. Moraću još jednom ovo da pročitam, samo ne znam kada ću stići. U međuvremenu, gornja zamjerka stoji. Pokušaj to nekako reorganizovati, da bude lakše čitljivo.

Druga stvar koja mi je pala u oči (vjerovatno sam prijemčiv za te stvari) je svojevrsno 'oscilovanje' u jeziku. Priča jeste pisana ekavski, ali na nekim mjestima 'klizne' u kroatizam - pojedini cro izrazi ili cro konstrukcija rečenice. I, naravno, veoma je potrebno da ovo neko lektoriše...
Sačuvana


Čovek se ne bori s rupom iskopanom na pogrešnom mestu, nego s budalama koje su je iskopale. Rupu jednostavno zatrpava.
sivka
Eta Carina
admiral


Poruke: 765
Ugled: +8/-0
Van mreže


« Odgovor #12 poslato: 16.05.2010. 20:40:44 »

Nažalost, uparkirana je...guščići, ćurići, pilići, muškatlje, pijace...A i neki "Ravnozemci" mi nedaju mira već mesec dana...

Samo malo ovaj "špic brašo!" da prođe, eto me!

 pozdrav
radovi waaa
Ali ako... i obećanje nešto znači.
Sačuvana
PanzerPedjys
Registrovani

član posade


Poruke: 89
Ugled: +5/-2
Starost: 48
Lokacija: Oxville
Pol: Muškarac
Van mreže


« Odgovor #13 poslato: 16.05.2010. 20:45:29 »

Uf, da, ti paragrafi su mi muka ježova...Ja to razdvajam po misaonim celinama, kako ih ja vidim, a ne zarad čitljivosti. Da se tu štošta poraditi...Za razliko od...


...od "oscilovanja" u jeziku. "Oscilujem" ja već 30 "mislećih" godina, bio sam "Jugo Fasci di Combattimento", pa samo Jugo nostalgičar (nakaradno prozvano), a onda sam ipak i nekako shvatio da je sve to jedna kanta nepatvorenog gnoja, pa sam je prosuo i pokupio delove koji mi se sviđaju, potrpao u džepove i zbrisao od svega glavom bez obzira. Spasao sam za sebe samo da mi je Vojvodina domovina,  srpska drčnost, slobodarstvo i ludilo nešto što se nesme izgubiti, a hrvatski jezik (ne ovo novo đubre sa HRTa) kao mnogo lepši i slobodniji od srpskog. Ono, dorski, jonski... Do duše, nevidim ja tu razlike, štrpkam delove koji mi se sviđaju iz oba, druge neznam, šta ću. Moderno srpsko "dadakanje" me dovodi do ludila baš kao i "okolotrbušnipantalodržač". I uvek mi se hrbt naježi kad mi neko spočitava nacionalno u nečem što bi trebalo biti potpuno izmaknuto od tog narodnjačkog idiotluka, kao što je literatura, pisanje, emocije, šta već, svakako čisto i fino i belo. Sebe zovem Apatridom, tako da imam prava da se šegačim sa čim gođ hoću. I ovo "H" ispred "oću" me nervira, ali šta ću...


Priznajem da užasno prljavo pišem, trebaće tu jedan opasno dobar lektor, ali od onih što mogu da podnesu 2x2 krmače piva, po grlu, i moje kostrešenje oko svake reči u rečenici...Polu Banaćan, polu Sremac, pokupio sam najgrđe od obe sorte, vazda se vatam za brisu...
Sačuvana

Tuco Benedicto Pacifico Juan Maria Ramirez - "When you have to shoot, shoot, don't talk"
MasterYoda
Moderator

predsednik
*****

Poruke: 4.364
Ugled: +32/-5
Starost: 64
Lokacija: Very Far Away from Anywhere Else
Pol: Muškarac
Van mreže


« Odgovor #14 poslato: 16.05.2010. 22:46:48 »

Ti imaš pravo na svoj stil, i pravo da ga braniš, naravno. Nemoj moju primjedbu shvatati kao zahtjev (nemam pravo da nešto zahtijevam) niti kao preporuku (ne pada mi na pamet da nekome preporučujem promjenu stila). Samo sam primijetio jednu činjenicu, ništa više.  Mr. Green

Voljom roditelja (šumadijskog porijekla) odrastao sam i živim u Bosni, opasno blizu rijeke Save i tako neminovno izložen 'radijaciji' s one strane rijeke. To se da primijetiti iz načina na koji ja pišem (i govorim, takođe).
Na ovom forumu već je bila rasprava o onome što ti zoveš 'dadakanje' i priznajem da mi još uvijek nije jasno kada je da a kada nije da Laughing ali borim se nekako.
Sačuvana


Čovek se ne bori s rupom iskopanom na pogrešnom mestu, nego s budalama koje su je iskopale. Rupu jednostavno zatrpava.
Stranice: [1] 2 3   Idi gore
  Štampaj  

 
Prebaci se na:  

Šema sajta  ◊   SF Vektor  ◊   TV program  ◊   Periodni sistem NF

Pravilnik  ◊   SF kviz  ◊   NF na Krstarici  ◊   SF filmovi  ◊   Bibliografije

Kopirajt © 2006-2019. SF tim. Sva prava zadržana.
Pokreće MySQL Pokreće PHP Powered by SMF 1.1.21 | SMF © 2015, Simple Machines | Mapa foruma | Arhiva | wap2 Ispravan XHTML 1.0! Ispravan CSS!
Stranica je napravljena za 0.025 sekundi sa 25 upita.