SF tim
* 18.09.2019. 23:54:58
napredna pretraga  
Dobro došli, Gost. Molimo vas prijavite se ili se registrujte.
Da niste izgubili svoj aktivacioni e-mail?

Prijavite se korisničkim imenom, lozinkom i dužinom sesije
Vesti: Fan forum SF fanova. Smile
 
  Portal   Forum   Pomoć Pretraga Igre Prijavljivanje Registracija  
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Dorkasi - Mirjana Detelić  (Pročitano 4295 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
sivka
Eta Carina
admiral


Poruke: 765
Ugled: +8/-0
Van mreže


« poslato: 08.10.2009. 22:14:31 »

Mirjana Detelić
Rođena u Beogradu, 27. decembra 1950. Doktorirala 1992. na temi Poetika prostora u srpskoj deseteračkoj epici. Jedno vreme predavala narodnu književnost na Filološkom fakultetu u Nišu.
Zaposlena u Balkanološkom institutu SANU kao naučni savetnik.
*
ΜΥΣΤΙΚΗ ΕΠΙΣΤΗΜΗ  ili  SLUČAJ DORKAS

U antičko vreme pre Platona, u doba koje je - iako pismeno – prednost davalo usmenoj tradiciji, obrazovni sistem je počivao na tri kategorije didakta: hironima, dorkasima i homerima. Hironi i homeri bili su davaoci sekularnog obrazovanja, nisu imali posebne škole i uglavnom su podučavali na otvorenom, u senkama drveća, kraj potoka, u maslinjacima, ili u hladu kolonada na agorama. Oni su sa đacima bili od prvog do poslednjeg stepena školovanja - homeri malo kraće nego hironi koji su, osim o nauci, vodili računa i o telesnim veštinama i borbenim tehnikama svojih đaka, pa su morali početi malo ranije nego homeri koji su se bavili uglavnom filozofijom i poezijom. Školovanje je pod takvim uslovima trajalo prema dogovoru, a prava i obaveze obe ugovorne strane štitio je grad u kome se nastava odvijala.
Sačuvana
sivka
Eta Carina
admiral


Poruke: 765
Ugled: +8/-0
Van mreže


« Odgovor #1 poslato: 12.12.2009. 00:59:14 »

Knjiga je izašla tek u vreme Sajma i nije dobila pažnju koju zaslužuje. Predata je za konkurenciju za NINovu nagradu. U toku su pripreme za promociju.
Da bi ste saznali o čemu govori knjiga najbolje je da pročitate prikaz koji je Ivana Milaković, dramaturg, postavila na Krstarici.
http://kultura.krstarica.com/l/knjige/49-nestalih-magova/

Ja ću postovati deo prvog poglavlja:

SLUČAJ DORKAS

U antičko vreme pre Platona, u doba koje je - iako pismeno – prednost davalo usmenoj tradiciji, obrazovni sistem je počivao na tri kategorije didakta: hironima, dorkasima i homerima. Hironi i homeri bili su davaoci sekularnog obrazovanja, nisu imali posebne škole i uglavnom su podučavali na otvorenom, u senkama drveća, kraj potoka, u maslinjacima, ili u hladu kolonada na agorama. Oni su sa đacima bili od prvog do poslednjeg stepena školovanja - homeri malo kraće nego hironi koji su, osim o nauci, vodili računa i o telesnim veštinama i borbenim tehnikama svojih đaka, pa su morali početi malo ranije nego homeri koji su se bavili uglavnom filozofijom i poezijom. Školovanje je pod takvim uslovima trajalo prema dogovoru, a prava i obaveze obe ugovorne strane štitio je grad u kome se nastava odvijala.  Slava izuzetnih pojedinaca među ovim učiteljima bila je tolika da je u neobično iskrivljenom vidu doprla i do naših dana. Malo je onih koji danas ne znaju da je Ahilov učitelj bio kentaur Hiron, i da je autor čuvenih epova Ilijada i Odiseja slepi pesnik Homer. Nauka je odavno objasnila da je homer zajednička imenica koja postaje vlastita samo kad se radi o jedinstvenoj ličnosti, pojavi bez presedana – na primer o Učitelju, kako su se apostoli obraćali Hristu. Potpuno isti fenomen važi i za hirona i za njegov kentaurski lik koji je iskonstruisan nesrećnom analogijom po sličnosti, budući da je simbol njegovog zvanja bio konjanik sa zapetim lukom, kao što je znak svakog homera bila lira.
Dorkasi su, međutim, bili svet za sebe. Dok su hirone i homere birali roditelji njihovih pulena po čuvenju ili – češće - po ceni, dorkasi nisu bili birani uopšte. Oni su sami izabirali među decom oba pola one koji su pokazivali više ili manje izražene sklonosti ka arkanama, ezoteričnim ili okultnim veštinama. Njihov domen i jeste bila magija bela i crna, odnosno tajna nauka o prirodi božanskog principa i njenim skrivenim zakonima, ono što će kasnije tako pogrešno biti nazvano metafizika. Da bi takvu nastavu mogli da izvedu kvalitetno, dorkasi su morali postići razumnu dozu privatnosti i skrovitosti, što je dovelo do nove koncepcije školovanja, potpuno drukčije nego u sekularnom obrazovanju. Kako je ona izgledala iznutra možemo samo da nagađamo, ali zato sigurno znamo da se odvijala u zatvorenom prostoru, u hramu (lat. Templum, grč. Temenos) čija se dedikacija samo slutila po nekim spoljašnjim znacima, i da roditelje nije koštala ništa.  Zaštitni znak njihovog poziva bila je gazela koju su u plitkom reljefu predstavljali uvek na arhitravu svog sedišta, gde god ono bilo. Time su ujedno hteli da naglase i simbolsku vrednost svog imena (dorkas na grčkom upravo znači gazela), ali se zapravo ni u najstarije vreme nije znalo koja je tačno veza bila među njima.
I pored svega, roditelji nisu znali da li da se raduju ili da očajavaju kada bi njihovo dete bilo izabrano. Jedni su naročito, čak i iz velikih daljina, dovodili decu u sedišta dorkasa, smatrajući čašću da neko njihov bude izdvojen iz gomile. Drugi su, opet, krili obdareno dete ako bi se desilo da ga imaju zato što je »biti izabran« – osim velike časti za familiju – značilo i ne videti dete nikad više i zaboraviti da si ga ikad imao. Jer onom detetu koje uđe u školu arkane dorkasi postaju sve i brinu o svemu što detetu treba.
Dorkasi su, dakle, bili mistici u pravom smislu reči, učitelji tajnih nauka i prenosioci tajnih znanja, onoga što se u to vreme zvalo μυστική επιστήμη. Lično obeležje njihovog zvanja bila je – kao i kod drugih srodnih profesija - traka koja se nosila oko čela i razlikovala se od sličnih samo po boji. Dok su druge bivale najčešće bele, zlatne ili plave, dorkasi su nosili isključivo tamnocrvene trake bojene biljkom iz porodice Rubiaceae, kod nas poznate kao broć (Rubia peregrina). Kasnije, u Rimu, ta specifična purpurna boja postala je patricijsko obeležje i mogla se videti na bordurama tôga samo u rangu od senatora naviše, zaključno sa imperatorom koji je sebi mogao dozvoliti i celu togu u purpuru. Do vremena Vizantije podaci o dobijanju dorkas purpura bili su izgubljeni, ali je tradicija njegovog vezivanja za najviši rang plemenitosti i vlasti (kako duhovne tako i svetovne) preživela i postala tako jaka, da je inicirala novi tehnološki proces dobijanja purpura iz retkih sredozemnih ljuskara, što je zapravo predstavljalo vrhunac mistifikacije. Interpretatio Christiana vezala je takav purpur (preko uskršnjih jaja) za misteriju Hristovog vaskrsenja, a njeni dalji tragovi vode duboko u folklor svih pokrštenih naroda.
Slutilo se još, upravo zbog te retke boje, da je hram dorkasa morao imati neke veze sa kultom Hekate Trijadite ili Trivije, čija je predstava imala tri strašne, u crveno obojene glave. Ta je Hekata čuvala tajnu puteva i raskršća – prema tome i tajnu prelaza, pa se teško moglo zamisliti božansko biće obavijeno većom misterijom. Učeniji ljudi su podozrevali, verovatno s pravom, da se u zatvorenim sedištima dorkasa obnavlja poštovanje starih ženskih demona i s neodobravanjem su vrteli glavom, bojeći se onoga što bi moglo da se desi ako se sile mraka otrgnu kontroli. Do toga ipak nije došlo, i dorkasi su s vremenom sve više uživali kod ljudi onu vrstu poštovanja koja uvek stoji u obrnutoj proporciji sa količinom informacija o predmetu koji se poštuje: o njima se tako reći ništa nije znalo, budući da se deca koja odu dorkasima nisu više vraćala u svetovni život. Ona su posle prvih sedam godina u hramu postajala majstori tajnih znanja sa obavezom usavršavanja još dva ciklusa po sedam godina, pri čemu je bilo poželjno da poslednji bude okončan u atinskom sedištu koje je važilo za vrhunac ponude u toj oblasti znanja, summa theologiae – kako se govorilo u vekovima koji će doći.
Međutim, neke tehničke stvari o dorkasima ipak su bile poznate jer niko nije ni pokušavao da ih krije. Na primer: prislužno osoblje – a tu dolaze kuvari, čistači, snabdevači, vodonoše, pralje i ostali – nisu nikad provodili noć u temenosima. Kako dorkasi nisu imali robove niti prostorije za poslugu, uzimali su što im treba obdan i za novac, koristeći najčešće usluge raspoloživih preduzimača ako su do njih mogli doći. Osim toga, jedan hram nije mogao imati ni više ni manje od 49 stalnih članova, računajući tu i učitelje i đake. Taj broj je dobijen prostim računom: svaka od sedam glavnih okultnih veština  imala je svog učitelja koji je uzimao uvek i samo po šest đaka i podučavao ih sedam godina, tako da je upis u templum dorkasa dolazio svake osme godine - naravno ne uvek istovremeno za maticu i za kolonije, ali zato uvek u godini olimpijade. Kružeći od učitelja do učitelja, studenti su imali optimalne uslove
 
Hekata Triadita (lat. Trivia), kontrolor raskrsnice, vladar donjeg sveta. Zmija u jednoj od njenih levih ruku savijena je u obliku položene osmice, simbola beskonačnosti. Raskrsnica u njenoj vlasti nema oblik krsta već račvanja – Y – otuda tri lica koja gledaju svako na po jednu stranu puta. Njena životinja je crni pas.

da nauče sve što treba, ali su uvek znali ko je od sedmorice zadužen za njihove konkretne probleme i potrebe, ko im je – drugim rečima – mentor. U svemu ostalom pretpostavlja se da je život temenosa funkcionisao kao što se danas na Zapadu živi po kampusima. Stoga nastanak akademija u drevnoj Heladi, mada je uneo pometnju među peripatetičare, na dorkase nije uticao ni na koji način.
Iako su, kao što je rečeno, živeli i radili zaštićeni zidovima svojih hramova, dorkasi su – sa razloga koji su samo njima bili poznati – obavljali inicijaciju neofita na otvorenom, radi čega su odlazili u svete gajeve izvan grada.  U tome je bilo mnogo manje rizika nego što se čini jer je tabu svetih gajeva bio vrlo jak, i malo je ko – ako ikad iko – imao smelosti da ga prekrši. Nije zato čudo što se o inicijaciji neofita kod dorkasa ne zna ništa, osim da se obavljala u pećinama. Nije bilo mnogo ljudi koji su znali gde su njihove pećine, a još je manje bilo onih koji su smeli da uđu i razgledaju ih dok su bile prazne. Na osnovu retkih svedočanstava ovih poslednjih, moglo bi se pretpostaviti da je u inicijaciji bilo dosta krvi. Čija je to krv bila - neofitova, žrtvene životinje ili i jedna i druga – nema načina da se sazna, osim da su primaoci žrtve bili veliki, vukoliki psi, čijih je sedam predstava dvadeset vekova stajalo na zidovima atinskog hrama u dnu Akropolja  sa neobičnim propratnim tekstovima. Na žalost, i psi i tekstovi zauvek su izgubljeni prilikom eksplozije turske barutane u Partenonu 1687, kada je mletačka artiljerija razorila atinski Akropolj i gotovo sve na njemu. Ostao je samo početak prvog stiha iz teksta zapisanog ispod trećeg psa s desna na levo, koji je – kako svedoči jedan turski putopisac – bio ženka, a glasio je otprilike ovako: astarthi ahemarot hekate on… Osim jasne aluzije na boginje Ištar (Astaroth) i Hekatu, niko do sada nije uspeo da odgonetne kom jeziku pripada ovaj fragment jer nema dovoljno materijala za iole pouzdanu rekonstrukciju.
Mnogo vekova pre ovog tragičnog događaja atinski hram je bio napušten, kao i većina sedišta dorkasa u Grčkoj. Prema svedočenju savremenika, izgledalo je kao da se to desilo u jednom istom danu: »temenosi su bili prazni i radoznalci su prvi put smeli nesmetano da šetaju po njima i da zadovolje znatiželju koja je bila sve pre nego mala«.  Ova Doraklesova opaska ipak se mora uzeti kao licentia poetica. Temenosi nisu bili napušteni svi odjednom i u istom danu, naprotiv: napušten je bio samo atinski hram, a ostali dorkasi bili su začuđeni i zatečeni tom novošću isto koliko i laici, čak i više. Atinski temenos nije bio prestižan samo zbog položaja na kome se nalazio, već je i hijerarhijski stajao na prvom mestu u sistematizaciji dorkasa, tako da su ostali templi počeli polako da se osipaju i za manje od dve generacije stanje je zaista i bilo kako ga Dorakles opisuje. Ali u prvom trenutku, samo je jedan hram bio prazan.
Bilo je mnogo nagađanja kako se i zašto to desilo. Prva pomisao na pljačku i razbojništvo odmah je odbačena jer niko nije verovao da bi sveštenici okultnih veština mogli biti zatečeni na tako trivijalan način. Osim toga, na samom mestu nije bilo ni mrtvih ni ranjenih, a koliko je moglo da se proveri, ništa nije bilo ni odneto (sudeći po teškim zlatnim čašama i drugim obrednim predmetima nađenim u savršenom redu tamo gde im je očigledno bilo mesto). S druge strane, teško je bilo pretpostaviti da četrdesetdevetoro ljudi može tek tako da nestane kao da ih nikad nije bilo, da se provuče neopaženo pored gradske noćne straže i uopšte – da iščezne u malom i dobro čuvanom mestu sa zidinama i kapijama , gde se svi poznaju čak i kad ne znaju jedni o drugima koliko bi hteli.
Dramatičan nestanak atinskih dorkasa vrlo je dugo bio prva vest dana, ali je postepeno padao u zaborav. Tamo bi zauvek i ostao da u IV veku nije na kratko obnovljeno zanimanje za njega. Antički svet se tada suočavao sa nadolazećom propašću Rima i prevagom hrišćana kojima se malo ko radovao. Tajnoviti misticizam dorkasa izgledao je prefinjeno i elegantno u poređenju sa primitivnom surovošću razapetog boga koji pati i dušom i telom. Istančani hedonistički duh starog sveta osećao je prirodno gnušanje pred tom strašnom slikom, okretao lice od nje i prepuštao se romantičnim zanosima oko raznih tajni: potonule Atlantide, eleusinskih misterija, krvavih ali uzvišenih kultova Kibele i Mitre. I pored toga što je Konstantin prebacio centar sveta na Istok, bliže njima, Heleni su više voleli Julijana Apostatu koji je 50 godina posle Konstantina makar probao, ako ne i uspeo jer je umro mlad, da vrati stare bogove tamo gde im je bilo mesto. Ali jedna je druga stvar naročito smetala ljudima da prihvate hrišćanstvo, a to je institucionalizovanje smrti, javnost detalja za koje se dotad smatralo pristojnim da ostanu u porodičnom krugu, izgradnja čitavih gradova mrtvih na teritoriji gde je grad bio država čak i za vreme Avgustovog Rima. Grad mrtvih, odmah izvan zidina grada u kome se živi, bio je za Helene pojava iz najstrašnije noćne more, isto što i otpečaćen ulaz u Had, otvaranje bezdana donjeg sveta odmah tu, ispred kućnog praga.
U tom trenutku, zato što nisu imali distancu prema događajima koji teku, oni nisu mogli da shvate da su sami sebi zadali taj težak udarac. Hrišćani su dizali svoje nekropole van grada zato što im je gradska vlast to naređivala u brizi da sačuva čistotu kulta predaka kakav je nasleđen iz davnina. Varvarski sjaj prvih hrišćanskih martirijuma posle Milanskog edikta, divljaštvo obreda, čudesna isceljenja, egzorcizam i drugi pitoreskni događaji na grobljima pretili su da ozbiljno razljute predačke duše, ali su neočekivano dobili privlačnu moć za lakomislene i ugrožene savremenike, koji su zajedno sa hrišćanima počeli da traže leka svojim telesnim i duševnim bolestima na grobovima mirotočivih svetaca. U toj atmosferi, u uskom krugu atinskih ljudi od knjige, ponovo je oživljeno sećanje na tajanstveni nestanak dorkasa, na nepostojanje telesnog traga njihovog na zemlji i na nemogućnost da se dokaže bilo njihovo prisustvo, bilo odsustvo iz života. Tada se prvi put pomenula i besmrtnost kao moguće rešenje ove zagonetke.
Sačuvana
Tanjica
Daenerys Targaryen

predsednik


Poruke: 1.945
Ugled: +29/-10
Starost: 41
Lokacija: Bg
Pol: Žena
Van mreže


« Odgovor #2 poslato: 12.12.2009. 11:49:47 »

Ovo deluje skroz zanimljivo i originalno! Neću da čitam prvo poglavlje pošto ću je sigurno kupiti. Laughing
Sačuvana

My needs are simple and few: food, clothing, a comfortable bed to sleep and NO IDIOTS.
sivka
Eta Carina
admiral


Poruke: 765
Ugled: +8/-0
Van mreže


« Odgovor #3 poslato: 22.12.2009. 16:44:47 »

Evo mišljenja Radmilovog u pogledu pogleda na Dorkase...

Danas sam završio upoznavanje sa Dorkasima. Nisam u stanju da odredim šta sam čitao. Znam samo da mi je prijalo. Mnogo. Pisac se tako lepo poigrao sa mnom da tek sada razmišljam o tome kako me je vodila za ruku do kraja knjige, a onda me pustila da se vratim skoro na početak, da proverim da li sam siguran da sam pročitao.

U svakom slučaju, oni koji tragaju za dobrom pričom dobiće ih najmanje šest ili osam, sedam u svakom slučaju, jer svaka od tih priča je jedan od učenika učenja dorkasa. Nikad nisam dobio više romana na manje prostora i to romana koje bi tek trebalo napisati, ako priča o njima nije dovoljna.

Gospođo Detelić  rispekt!
Sačuvana
sivka
Eta Carina
admiral


Poruke: 765
Ugled: +8/-0
Van mreže


« Odgovor #4 poslato: 16.01.2010. 02:47:49 »

MITOVI KAO INSPIRACIJA
Svi smo mi deca Atlantisa
Pre pet-šest godina u šali sam jednom prijatelju ponudila da, za opkladu, napišem kvazinaučni rad u kojem će sve biti čista izmišljotina, ali koji niko neće moći da prepozna kao bilo šta drugo osim čiste nauke, kaže Mirjana Detelić o nastanku svog romana „Dorkasi“

Ostvariti faustovski san, otisnuti se u opasna ezoterijska saznanja i onostrano, saznati tajnu vremena i prelaziti iz epohe u epohu skokom gazele, učestvovati u povesti, od antike, preko Vizantije, do Prvog svetskog rata, (čak do „sudbonosne“ 2012), posedovati kamen mudrosti – sve to i te kako ima svoju cenu u prokletstvu nepripadanja ni čoveku ni Bogu.

O tim tajnama, koje odvajkada zaokupljaju čoveka, govori roman Mirjane Detelić „Dorkasi, Legenda o nestanku”, koji je objavljen u beogradskoj izdavačkoj kući „Tardis“. Doktor književnih nauka Mirjana Detelić naučni je savetnik Balkanološkog instituta Srpske akademije nauka i umetnosti, autorka kapitalnog leksikona „Epski gradovi”, kao i još dve knjige o gradovima, CD-a „Hrišćanski i muslimanski gradovi u srpsko-hrvatskoj usmenoj epici” (2004) i „Beli grad: epska formulai slovenski toponim” (2006), koji je nastao u saradnji sa Marijom Ilić. Poetikom narodne književnosti Mirjana Detelić se bavi već 30 godina.

U romanu „Dorkasi, Legenda o nestanku”, koji pripada žanru fantastike, lako se može prepoznati autor leksikona „Epski gradovi”; junaci žive i putuju gradovima Levanta, zatim u Dubrovniku, Kotoru, Beogradu. Da li se kao naučnik oseća nadmoćno u romanesknoj slobodnoj vremensko-prostornoj igri?

– Zapravo i jesu „Dorkasi” moja potreba da iskoristim restlove dugogodišnjeg rada ne samo na „Leksikonu”, i još dve knjige o gradovima koje su se pojavile pre njega. Ali nadmoćno ne mogu da se osećam nigde. Svaka forma je novi izazov koji povlači nova iskušenja i nove potrebe za učenjem. Da bih u svojoj oblasti mogla da pišem u razumnoj meri dobre radove, morala sam da naučim mnogo različitih stvari iz istorije, uporedne religije, etnologije, arheologije, antropologije, geografije, folkloristike, lingvistike i verovatno još ponečega što mi sad ne pada na pamet. Pojava interdisciplinarnih studija nije izašla iz nečije odluke da se to desi, već kao potreba da se jednim terminom obeleži sve ovo što sam sada nabrojala. Gradovi su u tom smislu poseban izazov, jer podrazumevaju sve to i još više – kaže naša sagovornica.

Levant je, kako kaže, njena lična ljubav od momenta kada je prvi put ugledala sirijsku pustinju, i kada je stala nogom na posvećeno tle Martume, koje je opisano u knjizi.

– To je bio moj jedini kontakt sa prisustvom živog Boga i, ako budem imala sreće, u poslednjem svesnom času svog života setiću se njega sa istom žestinom sa kojom ga pamtim i sada, dvanaest godina kasnije. Otuda je povod da napišem „Dorkase” imao anegdotski karakter. Pre pet-šest godina u šali sam jednom prijatelju ponudila da, za opkladu, napišem kvazinaučni rad u kojem će sve biti čista izmišljotina, ali koji niko neće moći da prepozna kao bilo šta drugo osim čiste nauke. To je bilo rečeno u šali, ali me je kasnije kopkalo da li bih stvarno mogla to da uradim da je moj drug prihvatio opkladu. I tako je počelo. Da bi izmišljotina bila ubedljiva, u njoj mora biti elemenata prave nauke i to na svim nivoima: u tekstu, u činjenicama, u citiranoj literaturi, u izgradnji istorijskog konteksta. Meni je najlakše bilo da krenem od antike jer je tu već postojala teorija o „homeru” kao zajedničkoj imenici, koja postaje lično ime samo u slučaju izvanrednog pojedinca (kao što su Isusa apostoli zvali Učitelju). Svako ko je završio makar i najmanju školu, čuo je za Homera, a većina i za Hirona, kentaura koji je bio Ahilov učitelj. Kentaure je u principu lako zamisliti kao realizovanu jezičku metaforu – konjanik „srastao sa konjem”, pa i to se odmah prepoznaje na nekom nivou. Te dve verovatne stvari čine da i treća, potpuno izmišljena, deluje verovatno – i to je to: publika ne voli da saznaje, već da prepoznaje. Dorkasi, naravno, nikad nisu postojali i od početka do kraja su moja čista izmišljotina, objašnjava naša sagovornica.

Kao glavno pitanje koje ovaj roman postavlja, autorka izdvaja pitanje besmrtnosti. Dorkasi su preko reda „uskočili” u nju, što je sa stanovišta kosmičkog poretka neetički, te im se nije ostvarila želja da uživaju punu slobodu u drugom svetu. Našli su se zarobljeni u materijalnom obliku, vezani za svet koji su želeli da napuste, i najveći problem im je bio kako da ispune vreme svog beskrajnog postojanja.

– Za polaznu osnovu mi je poslužila priča o kumanskoj sibili koja je od bogova tražila i dobila besmrtnost, ali je zaboravila da uz to zatraži i večnu mladost. Tokom vekova ljudima koji su dolazili da je vide – na pitanje šta bi najviše volela, odgovarala je: „Da umrem!”. Jedino što je dorkasima pomoglo da ne skrenu s uma bilo je proživljavanje velikog broja pojedinačnih, kratkih ljudskih, života u svoj njihovoj raznovrsnosti. Pa čak ni to nije bilo potpuna garancija da u nekom trenutku neće pasti u duboku depresiju i poželeti da umru. Sve u svemu, i ja sam bila iznenađena kad sam shvatila da lično traganje za besmrtnošću smatram ogrešenjem o etiku. Po mom mišljenju, najveće ogrešenje o etiku jeste sticanje prednosti na tuđ račun. Veliko znanje povlači veliku odgovornost. Ako ste u nedostižnoj prednosti nad drugima i rešite da to što imate ne delite ni sa kim, već ga ostavite samo za sebe, ljudskim zakonima svakako možete izmaći, ali božanskim nikad. To je poruka koju šalju i usmene balade svih naroda, naročito naše, te mora biti da smo svi mi deca nekog Atalantisa, izgubljenog u vremenu i prostoru – kaže Mirjana Detelić.

Pitanje Boga predstavlja glavnu ideju u poslednjoj priči ovog dela, o Atlantidi.

– Za mene je Atlantida stvarno mogla biti i u afričkom unutrašnjem moru, i mogla je biti grad koji je osnovalo živo božanstvo da bi napravilo eksperiment sa živim ljudima. Ono što je bitno jeste da ljudi koji žive pored živog Boga ne postaju bolji, već razmaženi, i da Bog ljude zapravo ne vidi, jer ga od njih zanima samo eksperimentalni kontekst u koji ih stavlja, kao što laboranti stavljaju miševe i pacove u lavirint i naučno procenjuju njihove reakcije na različite zadatke i draži – dodaje autorka.

U priči o opasnoj potrazi za besmrtnošću utešno je to što kraja zapravo nema, kao i to da je naša sagovornica upravo dovršila „prvu ruku” nastavka „Dorkasa”, u kojem tajna i seme stanovnika Atlantide preživljavaju svaku propast.

– Nema kraja, ni u univerzumu ni u našem svetu, pa ne sme ni kod dorkasa biti: kraj jednih obično bude početak drugih – smatra naša sagovornica.

Marina Vulićević

http://www.politika.rs/rubrike/Kulturni-dodatak/Svi-smo-mi-deca-Atlantisa.lt.html
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  

 
Prebaci se na:  

Šema sajta  ◊   SF Vektor  ◊   TV program  ◊   Periodni sistem NF

Pravilnik  ◊   SF kviz  ◊   NF na Krstarici  ◊   SF filmovi  ◊   Bibliografije

Kopirajt © 2006-2019. SF tim. Sva prava zadržana.
Pokreće MySQL Pokreće PHP Powered by SMF 1.1.21 | SMF © 2015, Simple Machines | Mapa foruma | Arhiva | wap2 Ispravan XHTML 1.0! Ispravan CSS!
Stranica je napravljena za 0.02 sekundi sa 23 upita.