SF tim
* 14.10.2019. 21:08:12
napredna pretraga  
Dobro došli, Gost. Molimo vas prijavite se ili se registrujte.
Da niste izgubili svoj aktivacioni e-mail?

Prijavite se korisničkim imenom, lozinkom i dužinom sesije
Vesti: Fan forum SF fanova. Smile
 
  Portal   Forum   Pomoć Pretraga Igre Prijavljivanje Registracija  
Stranice: [1] 2 3   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Mainstream i žanrovska kratka priča  (Pročitano 15223 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
vanax
Registrovani
admiral flote


Poruke: 1.054
Ugled: +28/-3
Starost: 77
Lokacija: Ovde
Pol: Muškarac
Van mreže


« poslato: 23.09.2009. 10:06:07 »

Valiante, požurio si me, pa ću postovati svoje priče. Tako je najlakše. Tri. Jednu SF, jednu F i jednu mainstream (bar sam ja pokušao tako da izgleda). Cilj nije da se ja predstavim kao pisac, već da raspravljamo o sličnostima i razlikama.

MORE DOLAZI


Za stolom su sedela samo dvojica. Tih dana su kafane bile pune i obično su spajali stolove, jer se novosti ne bistre pojedinačno, već u grupi, tako sve može da se završi neslaganjem, pa da se sutradan počne iznova. Naš par je nekako našao sto u uglu, koji nikako nije mogao da se privuče uz neke druge stolove. Sa dve strane naslanjao se na zid, sa druge dve strane stolice. Nisu se zvali imenima, tako da, za sada, ne znamo kako se zovu. Nisu govorili glasno, kako se govorilo za drugim stolovima, tako govore samo zaverenici, istomišljenici i oni koji se toliko ne slažu, da bi svaki glasni govor bio povod za sukob.

"I, kažeš, da su dve porodice Holanđana kupile plac u Baćevcu..."

"Kažem. Odmah pokraj placa mog prijatelja Zorana. On mi rekao. Fini ljudi. Ne pominju Hag i ostale kerefeke. Okopali baštu, posadili povrće baš onako kako po knjigama piše. U donjem dvorištu imaju žutu trešnju, par oraha i kajsiju. Klimali glavom kao da je to prava stvar. Pokušavaju da se druže, posetili ga, kao lepo je ovde i tu će da ostanu..."

"Eh, moj Dule, svašta se čuje ovih dana, a niko ne govori istinu." odgovorio je drugi i sad smo saznali kako se prvi zove.

"A, vesti na TV kažu da su Holanđani podigli zid uz obalu visok sto metara. I više. Kao, toliko će more da naraste, a oni znaju... Znaju koliko će to da traje..."

"Vanja, trajaće onoliko koliko Gospod odluči." Sada smo saznali ime i drugog sagovornika.

"Pusti njega na miru. On je odradio svoje i ostavio nas da se češemo."

Kelner je doneo dva nova piva. I odneo prazne čaše. Kod nas nikada ne možeš da prebrojiš, kao kod Švaba. Njima lupaju recke na karton, oni šljemaju i povremeno prebroje. Tako znaju kad su pijani, a dovoljno je da zakorače pa da vide. Njihova posla.

"Jebote, a šta kažeš što su Gibraltar zatvorili i tamo podigli zid?"

"Ma, digli su oni zidove svuda gde će da najebu, ali im nema pomoći. Eno Turci i Grci zatvaraju Bosfor, prijatelji kao što nikad bili nisu. I treba. More će da pojede ostrva oko kojih su se vekovima svađali..." Duletu zasvetleše oči. " Ne vredi im. Ima more da dođe i kod nas. Pa, kad odem na plažu i razapnem suncobran... Moju plažu i moj suncobran... Naše primorje..."

"Pa, i mi sa Rumunima zatvaramo Đerdap. Ima Crno more da im zacrni, do Đerdapa..."

"Sva ta čuda samo da mi ne dobijemo more..."

"Eh, more... Samo nam more fali..."

A, onda se nešto poremetilo za susednim stolovima. Neko je dobio nekakvu poruku, kao da mobilni telefoni još rade i kao da geostacionarne orbite nisu pale još prošle godine. Uzrujano su poskakali, kao da je negde objavljen rat, kao da ponovo nad našim nebom lete oni koji bi da nanesu zlo, a da ne stanu na crtu, na koju su Srbi oduvek spremno izlazili, kao da je crta to što se brani, a ne ono što je između crta.
Galama je pokrila razgovor koji smo prisluškivali i čulo se da je negde neka brana probijena i da ljudi beže od cunamija, koji nije bio cunami, već potop koji se uvek iznova dešava. Moglo se razaznati da izvikuju poziv na odbranu granica, da pominju Kosovo i Turke i Austrougarsku, a u opštem haosu, samo je u uglu vladao mir. Dule i Vanja su imali još nešto da kažu:

"Ljudi dolaze..." uzrujano je rekao Vanja.

"Ne, naše more dolazi..." rekao je Dule i mirno nastavio da pije svoje pivo.

(Ovo bi trebalo da bude SF priča.)
Sačuvana

Između rođenja i smrti, najčešće zaboravljamo život
vanax
Registrovani
admiral flote


Poruke: 1.054
Ugled: +28/-3
Starost: 77
Lokacija: Ovde
Pol: Muškarac
Van mreže


« Odgovor #1 poslato: 23.09.2009. 10:18:46 »

Prigovaranje: O čežnji krajputaša

Kao što smo svi ovde, osim krčmara i krčmarice, na nekom putu i tu smo da konačimo, zamezimo i izedemo ono što se u krčmi spremi i zalijemo grejanom rakijom, ne smemo da zaboravimo da i putevi putuju, neki kraće, a neki duže. Možda se neko sada krišom smejulji, k'o veli, šta bulazni ovaj ovde, kad smo mi tu oni što putuju, a putevi su da postojano stoje i miruju, do jutra, kada ćemo nastaviti svaki svojim.
A ja ću da vas pitam da li reke putuju, a opet brodi po njima brode? Pa, kada su velike vode, vode putuju, a brodi, uzvodno ili nizvodno, kao da stoje. I mora putuju, bio sam na Egeju, ne kod Salonike, već daleko na jugu, gde sa plimom more hita uz reke i potoke, a sa osekom, potoci se vraćaju i negde, sa druge strane, zajedno sa morem, uzlaze u Nil ili u neka druga mora i okeane.

Sad ćutite, a ti, tamo, baš ti je bilo smešno kad sam počeo.

E pa, nisu svi putevi isti i ne putuju svi daleko.

Baš tako kao što kažem: nisu svi putevi isti. Put o kojem vam govorim nije bio običan put. Krupne kocke na pojedinim mestima, zasute tucanim kamenjem da se ne bi pravile kaljuge u vreme kiša i posle zime kad se otope snegovi, svedočile su da su put probili još Rimljani, a da su ga zasipali i popravljali neki drugi koji su došli posle onih prvih. I još nešto, to nije bio usamljen put, pa da njime putuješ danima, a da ti se ne dopusti da igde skreneš i zaputiš se u nekom drugom pravcu. Bio je ukršten sa jednim drugim putem, po kojem nije bilo tesanih kocaka, već krupnih i oblih kamenova, koje su moćne reke valjale sa obližnjih i dalekih planina, da bi ih vredne ruke uredile tako da po njima konjske potkove mogu varnice da bacaju, a karavanska kola da se ne zaglibljuju i ne zaglavljuju tamo gde im nije mesto.

- Eh, pobratime, ti toliko rasteže o tom putu, da bismo ga i sami do sada mogli sagraditi… - javi se jedan glas iz polumraka.

Da se putevi grade kao što tvoj jezik laprda, sav zemaljski šar bi do sada bio prekriven krivudavim putevima, jer takvi kao ti drugačije, no krive puteve, od silne grejane rakije ne bi mogli napraviti. Nego, da se ja vratim tom putu, jer on je važniji od dobre šale i možda po neko jednom naiđe na taj ili takav put i ko zna gde može da ga odnese. Taj put i onaj drugi koji sam vam pominjao ukrštali su se tako pravo, da dobri Bog, tamo gore, kad gleda zna gde je urezan njegov znak.

U blizini tog mesta bejaše jedno selo, a ono je važno samo zato što je bilo samotno i sumorno, bez drugih sela u okolini, mada znamo da tamo gde se putevi ukrštaju obično ima više sela, jer njima prolaze trgovci i oni koji ne trguju robom već samo donose vesti iz drugih krajeva ove lepe zemlje. Selo je više važno zbog svoje čamotinje, jer iz sela su momci često odlazili da se ne vrate, a devojke ispredale pesme i prele ih uz preslicu, kao da će se momci jednog dana vratiti i isprositi ih, a kuće napuniti žagorom dece i svim drugim stvarima koje samo devojačko srce može da poželi.

E pa, u tom selu je živeo i Stojan, momak koga je samo sušica omela da i on pođe put tih drugih krajeva. Rđavo zdravlje i slab dah teško da su dostajali i za pomoć u kući, a da ne govorimo o odlasku, mada se odlazak motao i po njegovim mislima. Znalo se to po kratkim šetnjama do raskršća gde bi stajao dugo, kao da ne zna kojim bi pravcem krenuo ili kao da pribira snagu da se vrati stazom kojom je došao, jer selo je bilo malo poviše u brdu i lakše je bilo dolaziti dotle nego vraćati se.

Stojan je tako jedne jeseni umro, ne dočekavši dan kada će doneti odluku i krenuti na svoj put. Ljudi su govorkali da je njegovo ime krivo, jer Stojan je ime onih koji ostaju i da mu zato nije bilo suđeno. Posle sahrane, Stojanov otac je uzeo ćuskiju i malj, u torbu stavio klinove i zaputio se zajedno sa kumom poviše sela gde je bio mali kamenolom iz kojeg se moglo izvući dobrih komada za spomen kamen.

Do večeri su odvalili dva i na povezanim oblicama svukli ih do sela. Od prvog je za nedelju dana istesao krst i na vreme ga postavio na Stojanov grob. Drugi komad, duži i uži od prvog, tesao je čitave zime. Meštani su svake večeri mogli da vide malu svetiljku u štali ispod ambara i čuju kako ćuskija i dleta odzvanjaju po kamenu kao da zvone za pokoj Stojanove duše. A zimske večeri su bile duge i veoma tihe, sem kad se oglase vuci, a onda i nije bilo važno što Stojanov otac ne grabi toljagu zajedno sa seljacima i ne održava vatre kraj torova.

U rano proleće krajputaš je bio gotov. Stojanov otac i njegov kum su ga spustili do raskršća i ukopali donjom trećinom u zemlju. Narod je išao za njima i pop Mihailo je došao da još jednom očita za Stojanovu dušu. Posle toga su se vratili u selo i kao da je sve bilo gotovo i da je samo krajputaš nedostajao da se smire duše Stojanovih roditelja i čitavog sela.

Prolazio sam tim putem i bio na tom raskršću i video taj krajputaš. Krajputaš k'o krajputaš. Svi ste viđali takve. Ali, ovaj nije imao uobičajeni lik pokojnika, skrušenog pogleda i smirenih ruku niz ramena. Stojanov lik je držao levu šaku iznad očiju, kao da gleda na raskršće i bira kojim putem da krene. A desna šaka mu je bila položena na srce, kao da želi da kaže da će srce odlučiti. Na samom vrhu kamena, prema pismenu koji je pop Prokopije napisao, a Stojanov otac uklesao, pisalo je: "Sine Stojane, srećan put tamo gde si krenuo. Otac Jovan i majka Anđelija".

- I to ti je neko prigovaranje… - začu se ponovo onaj isti glas koji je i na samom početku bio nestrpljiv.

Gde žuriš, pobro, kao da bi ti pre Stojana da kreneš. Dugo je ovo veče i najbolje tek dolazi. Tim putem i preko tog raskršća prolazio sam više puta. Svaki put kada bi me put tamo naneo, kao da se pravac koji je vodio sa severa malo izvijao i primicao krajputašu. Jednom sam zastao da vidim da možda podzemne vode ne guraju put naniže, ali to nije bilo tačno. Onda sam pomislio da je to zbog ljudi koji zastaju, da pogledaju krajputaš ili, kao ja, da vide šta nije u redu da se tako krivi kad nema pravih smetnji da se to događa. Slučajno sam pogledao i Stojanov oblik i učinilo mi se da mu leva ruka više ne stoji iznad čela, onako kao da gleda u daljinu, već više kao da pozdravlja nekog ko prolazi ili da maše nekima koji ga na put prate.

Sledeće godine put se ispravio. Krajputaš je sad bio gomila skrhanog kamena. Zaustavio sam karavan i pošao da pogledam šta se dogodilo. Mislio sam da je neko obesan ili pijan, u nekom svom zlu, razbio krajputaš da smiri zloduha u sebi. A mi znamo da smo svi ponekad zli i činimo dela koja nas nisu dostojna, posebno ako se nalijemo pića, pa su nam svi krivi za nešto što nam se u zivotu dogodilo. Bilo mi je čudno, ali na komadima kamena nisam naišao ni na jedan jedini trag klesanja Stojanovog oca osim natpisa kojim mu je poželeo srećan put. Kao da je Stojan konačno odlučio da ode svojim putem i svukao sa sebe kamen koji ga je na tom mestu držao.

Pokušao sam da tuda prođem još jednom, ali više nije bilo ni raskršća, niti puteva koji su od njega vodili. Samo onaj deo puta kojim sam došao i vratio se njime znajući jedino da tuda Stojan nije otišao. Ostala tri puta otputovala su sa njim. Još samo nešto sam pogledao pre nego što sam okrenuo karavan i ošinuo konje. Nigde nije bilo rimskog tesanog kamenja, kao da ga je neko povadio i ugradio u temelje svoje kuće, jer su za to bili zgodni i ljudi su to često radili. Video sam nešto krupnih belutaka od poprečnih puteva, ali oni su izgledali nanešeni ko zna kojom bujicom.

(Ovo bi bila čista fantastika.)
Sačuvana

Između rođenja i smrti, najčešće zaboravljamo život
vanax
Registrovani
admiral flote


Poruke: 1.054
Ugled: +28/-3
Starost: 77
Lokacija: Ovde
Pol: Muškarac
Van mreže


« Odgovor #2 poslato: 23.09.2009. 10:27:25 »

BERLIN I PARALIJA

U luci lagano gibaju jedrilice, jahte i poneki ribarski brod. Talasi zaliva Pagasitikos ističu čas jedne, čas druge, kao da naglašavaju da su podjednako važni brodovi kojima su turisti došli da provedu neko vreme u zagrljaju zemlje odakle su civilizacija i kultura krenuli na Zapad (kako se tumači kad to Zapadu treba), kao i brodovi koji se toj kulturi danas opiru, pokazujući da još nije došlo vreme da potpuno nestanu. Onda veći talasi uskomešaju vezanu plutajuću istoriju, da bi pristao hitri brod koji te iste turiste svakodnevno odvozi do Sporada na viđenje sa najlepšim malim ostrvima Egeja.

Sama obala je niz ugostiteljskih objekata koji sve češće nude Starbuck kafu i Haagendas poslastice i sladolede, a sve ređe su uzerije gde se nekada, uz uzo ili ciporo i meze provodilo vreme uz razgovor. Odaberem uzeriju i naručim ciporo, meze dođe uz njega, obavezno, jer ako se samo pije, a ne mezi, jezik se brzo zaveže i od razgovora ništa. Čutanje istakne šumove koji pomeraju barke, a svaka govori svoju priču u beskrajnoj kakofoniji suprotstavljenih mišljenja. Budući da sedim sam, preostaje mi da tumačim te priče, da razdvajam poznate od nepoznatih reči, da se podsećam njihovog značenja.

Nekako se dogodilo da sam ovog leta na odmor poneo sobom knjigu esejističke proze "Berlin", koja se čita jedna priča na dan, dve su mnogo, jer teško padaju na stomak, a još teže na dušu. Ljudi obično na odmor ponesu lako štivo, jer na odmoru se i mozak odmara, ali to nije tačno, jer meni svaka od priča otvara niz drugih nenapisanih stranica, koje prate sazvučje talasa i pomeranja brodova, kao muzika uz recital Andromahe, Odiseja ili Jasona. Jasona pre svih.

I uvek je u početku reč, kao što reč Berlin ima svoje značenje, tako i Paralija ima svoje. Paralija nije ime za neko mesto u Grčkoj, kao što većina turista misli, niti naziv za plažu ili luku, prefiks "para" odaje značenje, jer paralije su obale uz gradove i manja mesta, jer sami gradovi nikada nisu na obali. To značenje gura moje misli dalje od obale, mada i dalje sedim u uzeriji uz ciporo i meze i dopuštam laganom vetru da prevrće stranice umesto mene.

Volos je smešten sasvim uz obalu, njegovo ime i nastanak su slovenski, mala naselja oko njega ne nose grčka imena. A, opet, odavde je Jason krenuo u potragu za Zlatnim Runom i svojom sudbinom. I jasno je da je Volos samo Paralija grada koji se nekada zvao Jolk i koji je zatrt i pokopan negde iza ovog grada. Ne moram da ustanem i da se pomerim do mesta odakle bih mogao da vidim mesto gde bi Jolk mogao da bude, a nikada ga nisu pronašli. U glavi sastavljam sliku zaleđa grada, ispod Piliona, po kome su nekada šetali kentauri, a bili konjanici pridošli sa Severa. Da, postoji tamo jedno mesto koje Pilion kao da drži u zagrljaju, to selo, selendra se Jolkom naziva, ali tragova Jolka, onog Jolka o kome se da maštati čitav život - nema.

Uvek mi se činilo da Jason, zapravo, nije tragao za Zlatnim runom. Moja legenda bi bila bolja. Jer, ako je antička Grčka umrla uz pismo linear B, klasična Grčka je nastala uz alfabet. Pomalo mi je bilo glupo da Jason pokrene sve grčke heroje da bi pokupili ovčiju kožu na kojoj je ispirano zlato. Ali, ovčija koža, ostrugana i pretvorena u pergament, mogla je da nosi novo pismo, reč koja će klasičnu Grčku da uzdigne do homerovskih visina. Voleo sam da verujem da su slova sa te kože darivane Zevsu, otišla kao "rune" Odinu.

U tom trenutku su kraj mog stola prošla tri crnca, nudeći nešto na prodaju što nisam želeo ni da pogledam. Trebalo je da pređu više od pedeset metara da se setim jedne druge reči, koja je na ovom istom mestu, zajedno sa jednim od ovih crnaca, promakla pre skoro više od deset godina.
Bio je to onizak, zdepast crnac, jakih vilica i prilično velike glave na koju je bio pričvršćen mali suncobran, da bi ga učinio ljupkim, čak su i beli zubi govorili njemu u prilog. Tada je zastao nudeći svoju robu, a ja sam bio previše radoznao. Razumevanje nikada ne traži previše poznavanja jezika. Upitao sam ga odakle on u Volosu, a on je objasnio da je izbeglica iz Ruande. Hutu ili Tutsi, pitao sam. Nekako je uspeo da objasni da je Hutu i da je pobegao od osvete Tutsija. I otišao.

Ostao sam bez odgovora od kakve je osvete pobegao.

Ne znam koliko puta sam od tada u mislima ili snu video tu klanicu kada su za ciglih par meseci Hutui poklali i isekli mačetama preko milion dominantnih Tutsija, da bi se Tutsi pokrenuli u osvetu, a Ujedinjene nacije sve zaustavile. Ne znam da li je svet dao Tutsima osvetu, ali znam da je pamćenje tvrdoglavo i da će Tutsi zapamtiti Hutue koji su satrli njihov narod. Zato moj Hutu i dalje sedi u Volosu, pribira svoje sapatnike i više nema u rukama mačetu i krvlju isprskanu odeću, on je samo jedan od onih na koje se sažalimo, kad se zaustave sa svojom nesuvilom ponudom lokalnih đubre-suvenira. Naravno da su se uskoro vratili i umesto da im pogledam u oči i vidim kojiko je izbledela krv Tutsija, pogledao sam ono što su nudili. Bila je to najnovija knjiga Roulingsove o Hari Poteru. Čudesni čarobnjak iz romana za decu i naivne vodio je za ruke krvnike iz Ruande.

Čuknuo sam praznom bočicom cipora o sto i neko u uzeriji je čuo moj zov. Stigla je nova bočica i meze različito od prethodnih. Godine su i tu donele promene. Više ne možeš da satreš gazdu dugom pričom i još dužim mezetlukom, pa da se preda, donoseći prvo meze na sto, besplatno i uz bučnu muziku, jer je nadbiven u svojoj ponudi. Danas, uzerije imaju skoro pedeset različitih mezea i ne možeš im ništa. Beskonačnost trajanja moraš da prekineš sam.

Posle kratkog donošenja odluke da će to biti poslednje meze za danas i da sam spreman za sledeću "Berlin" priču, mogao sam da se posvetim razmišljanju kako se vraćanjem kroz vreme naselja udaljuju od obala. Jolk se jedva može domašiti pogledom, ali ga nema jer ga je pojeo Volos gradeći sebe. Međutim, još dalje od obale, nalaze se dva naselja koja svoj kontinuitet slažu sve do kasnog neolita, skoro sedam milenijuma. Dimini i Sesklo jasno pokazuju svoj antički period iz drugog milenijuma pre Hrista, a slojevi ukazuju na još tri do pet hiljada godina unazad.
Sa Paralije, iz luke Volosa, koji je uklonio dokaze o Jolku i Jasonu i Zlatnom runu, ne mogu da vidim ostatke ova dva naselja, ali moj um tačno zna gde su. Mogu da vidim brdo sa koga je prvi osmatrač pratio da li se na domorju, paraliji, možda iskrcavaju pljačkaši koji će ih napasti. Ne znam da li bi ove jedrilice i jahte koje vetar blago ljuljuška na talasima bile znak da se naselje digne, da žene i deca potegnu u zbegove, još dalje u brdima, a da se muškarci pripreme za odbranu.

U Diminiju i Sesklou više nema nikoga, a brodovi su tu. Ako ustanem, možda će odmah zatvoriti i ovu uzeriju. Zato sedim i listam "Berlin", to će uljeze zadržati još koji minut, koliko sledeća priča traje.

(Ovo bi trebalo da bude mainstream.)

Da vidimo sada gde su razlike.

« Poslednja izmena: 24.09.2009. 13:31:57 od vanax » Sačuvana

Između rođenja i smrti, najčešće zaboravljamo život
valiant68
Vuki

predsednik


Poruke: 2.189
Ugled: +33/-2
Starost: 51
Lokacija: Bg
Pol: Muškarac
Van mreže


« Odgovor #3 poslato: 23.09.2009. 12:47:00 »

he he  Twisted Evil, cim se vratim bacam se na citanje, kapa dole na brzini, vredi ta ilegala za sve pare.
Sačuvana

S verom u Boga
vanax
Registrovani
admiral flote


Poruke: 1.054
Ugled: +28/-3
Starost: 77
Lokacija: Ovde
Pol: Muškarac
Van mreže


« Odgovor #4 poslato: 23.09.2009. 14:43:43 »

Molim, da se na Sivku ne da komentariše. Ima da spojluje, jer sve te priče ima kod kuću. Laughing
Sačuvana

Između rođenja i smrti, najčešće zaboravljamo život
Sekundica
Piece of Eternity

admiral flote


Poruke: 1.306
Ugled: +38/-4
Van mreže


« Odgovor #5 poslato: 23.09.2009. 15:30:42 »

Nedostaje mi kompetencija za uporednu analizu, jedino mogu da kažem šta mi se najviše sviđa, a od ove tri priče to je druga, krajputaška. Asocirala me je na onu Mikelanđelovu tezu da svaka statua već postoji u kamenu, a da je posao umetnika samo da odbaci viškove koji joj ne pripadaju.
Sačuvana
Nesa
Vajper

predsednik


Poruke: 2.754
Ugled: +30/-1
Starost: 60
Lokacija: Beograd-Mirijevo
Pol: Muškarac
Van mreže


« Odgovor #6 poslato: 23.09.2009. 17:29:55 »

Pa slozicu se sa predhodnim postom, nedostaje mi kompentencija za poluozbiljnu i ozbiljnu analizu. Ali kao prosecni citalac mogu da kazem da su price odradjene bez da paraju recimo usi. Hocu reci da mi nisu bila hrapave vec pitke ili citljive. Mislim da je bar u kontekstu u kojem su sada u prvoj prici visak "sad smo saznali kako se prvi zove" i "Sada smo saznali ime i drugog sagovornika". Druga prica neznam zasto me podseti pomalo na Beckoviceve besede. Ako me potate zasto neznam ali to mi prolete kroz glavu dok sam citao ali kao blaza varijanta.
Sačuvana
vanax
Registrovani
admiral flote


Poruke: 1.054
Ugled: +28/-3
Starost: 77
Lokacija: Ovde
Pol: Muškarac
Van mreže


« Odgovor #7 poslato: 23.09.2009. 17:47:39 »

Ovde nailazimo na prvo konkretno zapažanje. Neša je zapazio "višak", ali je on - nameran. To je uputstvo za pisce početnike, koji najčešće zaborave da imenuju svoje likove. Budući da u ovoj priči postoji posmatrač, a ne "sveznajući", njegova percepcija je svedena na oko i uho. Likovi mogu i tako da se predstave.

Samo napred.
Sačuvana

Između rođenja i smrti, najčešće zaboravljamo život
valiant68
Vuki

predsednik


Poruke: 2.189
Ugled: +33/-2
Starost: 51
Lokacija: Bg
Pol: Muškarac
Van mreže


« Odgovor #8 poslato: 23.09.2009. 18:26:58 »

E sad ja, vidno iznerviran cekajuci 4 sata za par recepata kod lekara. Poneo sam stampane tekstove i  kratio vreme. Da je bilo vise, sigurno ne bi ovoliko pao u vatru.

Prva prica mozda potajno ima sansu da bude sf, u sebi sadrzi ideju sa potencijalom. Posle citanja imao sam utisak da sam  naleteo na parodiju u vezi sve opsteg klimatskog otopljavanja i nase ceznje za morem.

Posto zelja za morem polako kopni jer nam se zemlja rastace, odavde treba uzeti ideju o velikim zidovima koji sprecavaju ujedinjenje sa nama. u stvari nase nalazenje mira i slobode od njih.

Ne trazim komparaciju sa drugim pricama jer je dosta ideja vec izlozeno al svaka moze opet da se izbrusi i bude nesto novo, novi pogled.
U celosti prva prica nije po mom ukusu.

Kod druge price i krajputasa ne nalazim fantaziju. Zapisao sam u ambulanti na papiru ovo: U prici vidim samo vreme koje sve brise i nasu neodlucnost da ga iskoristimo. Ako se ne potrudimo, vreme cini da bledimo a i spomen na nas. Pominjanje susice vidim kao nasu kocnicu tj veza sa familijom da bi doslo do odrastanja.
Teska i turobna realnost. Sami utabavamo staze dok razmisljamo gde krenuti.

Mislim da su kratke price potke, skupljanje ideja koje imaju potencijal za sazimanje u jedno delo.
Kratke price - sazeto a britko, jasno al intrigantno, pokretac za razmisljanje.
O njima treba pricati kao o nosiocima ideja, raspravljati i pomoci piscu.

Ova prica je na drugom mestu.

Treca prica, pogodak, vidljivo je da se iskustvo pretace u njoj, sumiranje rezultata. Nedostaje mi u prici i prozivljena mladost kao vatra, afrikanci su tu kao paralela za borbenost - nisu bas dobar primer Tutsi i Huti.
Kao da sam citao kraj nekog veceg dela. Dopalo mi se lagano vodjenje pisane reci, ima toplinu.
Ja bi pre pozeleo vise optimizma, istorija koja prozima ga je takodje nosila. Svaki dan je mozda poslednji, zato su smeh i vedar duh sa optimizmom veca pokretacka snaga.

Mozda sam malo stroziji al sam i odusevljen sa svakim probanjem ,neceg novog. Moje postovanje jer nije lako zalaziti u sve vode al je bogme slatko.
Sačuvana

S verom u Boga
svetlost lutalica
Moderator

predsednik
*****

Poruke: 4.194
Ugled: +60/-2
Lokacija: Bgd
Van mreže


« Odgovor #9 poslato: 23.09.2009. 19:11:23 »

Ja ću sad samo ukratko, danas je bio blesav dan pa nemam snage za detaljnije.

Priče su lepe i lepo napisane, možda bih imala par sugestija uglavnom leksičke prirode, ali to nije tema, zar ne?  Very Happy

Pošto je tema, ako sam dobro shvatila, "uočite razliku" ja bih ukratko rekla sledeće:

Ono što prve dve priče razdvaja od treće je, recimo, neobičnost. I u jednoj i u drugoj se događa nešto što je u dramatičnom raskoraku sa stvarnošću koju poznajemo. U trećoj, mainstream priči, toga nema (kao što i ne treba da bude).

Razlika između prve (SF) i druge (fantasy) priče bi bila u tome što prva zaista sadrži neku vrstu ekstrapolacije moguće budućnosti. Izvinjavam se zbog gnusne strane reči esktrapolacija, ali u svakom slučaju poenta je u tome da polazna tačka realna današnjica/današnja realnost, kako god. Takođe se nazire objašnjenje, opet sasvim, u nedostatku boljeg izraza, prirodno (u smislu suprotno od natprirodnog). Uzimajući sve to u obzir, mislim da se sasvim uklapa u bilo koju radnu definiciju "tvrdog SF-a".

Prva priča, inače, takođe lepo ilustruje postupak koji, čini mi se, vrlo često koriste uspešni pisci SF-a. To sam ja interno (sama sebi) nazvala "uzimaj stvari kao da se podrazumevaju".

Druga priča takođe ima taj pomak od realnosti, ali on niti je utemeljen u sadašnjici, niti postoji bilo kakvo objašnjenje. Što fantastika kao žanr i ne zahteva.

Treća priča, koliko god bila mainstream, meni jako, bar po stilu, vuče na Borhesa.  Very Happy

I da, pošto su se svi već ogradili, ni ja nisam profi za analizu ove vrste teksta, tako je moguće da nisam upotrebila odgovarajuće termine.

I ako mi je ovo bilo ukratko... Rolling Eyes grrr
Sačuvana
peca777
SF friend

admiral flote


Poruke: 1.066
Ugled: +11/-0
Starost: 42
Lokacija: Beograd
Pol: Muškarac
Van mreže


« Odgovor #10 poslato: 23.09.2009. 21:59:09 »

za sada sam procitao samo prvu pricu i mogu reci da mi se svidela i to jako.prosta jednostavna i citljiva.u par recenica je receno puno i ostavljenno samom citaocu  da zavrsi ili zamisli zzaasto se to desava.valiant rece da je u vezi otopljavanja,a meni je nesto sasvim drugo palo na pamet
mnogo mi se svidja ostatak citam sutra
Sačuvana
valiant68
Vuki

predsednik


Poruke: 2.189
Ugled: +33/-2
Starost: 51
Lokacija: Bg
Pol: Muškarac
Van mreže


« Odgovor #11 poslato: 23.09.2009. 22:10:53 »

Sumiram vece, prva se mesa sa fantastikom i realnoscu. Ako se ostvari uskoro, imacemo vidovitog vanex-a.

Druga je uvod u istorijsko delo, svi putevi vode u Carigrad, simpaticna al mnogo stimovanja dok propeva.

Treca, zivot je uvek cudo od fantastike, sf su nasa dela, da covek ne poveruje sta se radi po kontinentima. Svakodnevica, ostajem pri tome da je pisac licno doziveo, prozivljavao te sate i zato su sa najvise topline ispisane reci.

Hmmmm, sta odabrati za razradu. Glasam za prvu pricu. Nadam se Vanex da nisam delovao prepotentno vec dobronamerno.
« Poslednja izmena: 11.05.2010. 12:54:12 od valiant68 » Sačuvana

S verom u Boga
vanax
Registrovani
admiral flote


Poruke: 1.054
Ugled: +28/-3
Starost: 77
Lokacija: Ovde
Pol: Muškarac
Van mreže


« Odgovor #12 poslato: 23.09.2009. 23:28:30 »

Za sada sve teče kako treba. Mada, ovde se ne testira pisanje već čitanje. Čitalac uvek vidi nešto drugo, a pisac samo ono što je napisao. Mislim da treba ostaviti bar još jedan dan za čitanje, pa ćemo onda polako u detalje. Ne treba dirati u opravdanost Hutua, upoznao sam ga one godine posle genocida u Ruandi, a zaista ponovo video sa naramkom Hari Potera ovoga leta. Na istom mestu. Realnost je uvek nadrealna.

Sutra, uveče, ovde. pozdrav
Sačuvana

Između rođenja i smrti, najčešće zaboravljamo život
ender33
Registrovani

kapetan


Poruke: 334
Ugled: +13/-0
Starost: 43
Lokacija: tu negdje okolo
Pol: Muškarac
Van mreže


WWW
« Odgovor #13 poslato: 24.09.2009. 00:01:24 »

Pa evo i moj komentar na priče.Prva je veoma dobra,čitljiva i zanimljiva.Dala bi se razraditi.Ko su Holanđani,zašto su baš tu došli,zašto se more toliko diže,šta se zbiva sa ostatkom svijeta,koji  su još dijelovi nepotopljeni, itd...
Druga je zanimljiva i nekako zaokružena.Ne čini mi se da bi na nju trebalo još šta dodavati.
A treča je po mom ličnom sudu dosadna,jer si mi trebala tri pokušaja da se nakanim da je pročitam do kraja Embarassed
Sačuvana

sad znam
     da
ništa ne znam
valiant68
Vuki

predsednik


Poruke: 2.189
Ugled: +33/-2
Starost: 51
Lokacija: Bg
Pol: Muškarac
Van mreže


« Odgovor #14 poslato: 24.09.2009. 01:03:27 »

Holandjani - majstori u pravljenju brana i nasipa, regulaciji nivoa mora u njihovom podrucju.

Treca prica za koju ja kazem zivotna jeste teza za citanje. Kako je to more uticalo na pisca, dal ga je budilo emotivno. Znam da sve vise crnci dole prodaju al spominjati genocid i upucenost u to nije mi imponovalo. Takav dogadjaj u prici mi je nazadan. Ono o vremenskom poredjenju i ljudima koji su tu obitavali je prava stvar.


Prica o krajputasima jeste zanimljiva jer govori o nasoj trajnosti. Dal otac moze da obezbedi duze secanje il njegova deca, mozda neko delo koje nije ostvario.

Vanax, povezi sve tri price, to je lucidno al izvodljivo.
Sačuvana

S verom u Boga
Stranice: [1] 2 3   Idi gore
  Štampaj  

 
Prebaci se na:  

Šema sajta  ◊   SF Vektor  ◊   TV program  ◊   Periodni sistem NF

Pravilnik  ◊   SF kviz  ◊   NF na Krstarici  ◊   SF filmovi  ◊   Bibliografije

Kopirajt © 2006-2019. SF tim. Sva prava zadržana.
Pokreće MySQL Pokreće PHP Powered by SMF 1.1.21 | SMF © 2015, Simple Machines | Mapa foruma | Arhiva | wap2 Ispravan XHTML 1.0! Ispravan CSS!
Stranica je napravljena za 0.026 sekundi sa 24 upita.