Jedan od najznačajnijih savremenih američkih prozaista, Vonegat je počeo da objavljuje 1950, da bi sredinom šezdesetih godina postao gotovo kultni pisac, koga su podjednako uvažavali i kritičari i čitaoci. Iako mnoga njegova rana dela neosporno pripadaju naučnoj fantastici, on je gotovo od početka spisateljske karijere nastojao da izbegne žanrovsko klasifikovanje.
Razlozi ovog nepristajanja na atribut SF pisca možda se najbolje mogu razabrati iz perspektive Kilgora Trauta, njegovog omiljenog junaka, koji se pojavljuje u nekoliko romana i priča. Traut je beznadežno neuspešan SF autor, čija se dela izlažu jedino među pornografskim šundom na knjižarskim policama.
Iako je kao delimični uzor za lik Trauta poslužio Teodor Sterdžen, čija su se izvrsna ostvarenja takođe gušila u moru kiča koji se prodavao pod istim žanrovskim amblemom 'SF', jasno je da ovaj junak istovremeno predstavlja i osoben Vonegatov alter ego, čiji je usud on na svaki način želeo da izbegne.
Ono, međutim, što Vonegata ipak čini, bez obzira na ovo odbijanje, SF autorom - i to neosporno velikim - jeste pre svega njegov superioran prozni prosede u kome su mnoge žanrovske konvencije iz osnove promenile valencu, što je naučnoj fantastici pružilo potpuno nove izražajne mogućnosti.
U nadasve složenom kontekstu Vonegatovih SF dela paraliterarni klišei i stereotipovi postaju predmet satiričkih i parodijskih izobličenja, sa naglašenim ironijskim pomakom, a često i u crnohumornom tonu. Ovakav pristup naučnoj fantastici može se razabrati već od prvog Vonegatovog dela, romana Pijanista, čiji protagonista, inženjer Pol Proteus, kreće u krstaški pohod protiv tehnološke civilizacije, da bi na kraju ustanovio da je borba bila uzaludna, budući da je problem u protivurečnostima ljudske prirode, a ne u mašinama i kompjuterima kroz koje se te protivurečnosti samo ispoljavaju u modernom vremenu. U narednom Vonegatovom SF romanu, Sirenama sa Titana, satirički naboj još je izrazitiji.
Pokazuje se, naime, da je svrha manipulisanja svekolikom povešću čovečanstva bila da se Solou, robotskom izaslaniku nadmoćne rase Tralfamadorijanaca, koji se u dalekoj prošlosti nasukao na Saturnovom mesecu Titanu, dostavi jedan trivijalan rezervni deo bez koga on ne može da obavi svoj kapitalan zadatak: da ljudima prenese pozdrave...
Istovremeno, kao potvrda da je ovakva svrha sasvim primerena minornoj vrednosti čovečanstva, na Zemlji nastaje jedna nova religija koja se klanja 'krajnje ravnodušnom Bogu'.
Kroz satiričku i parodijsku prizmu prelamaju se u romanu Premeštanje uzice (kod nas pogrešno preveden kao Kolevka za macu) ne samo nauka i religija, nego i mnoge ostale kategorije na kojima počiva savremeni svet: seks, mediji, politika. Žanrovsko pokriće u ovom višeslojnom delu, čiji je osnovni ton istovremeno vedar i apokaliptičan, jeste pogubni 'led devet', čija je tačka topljenja znatno viša nego kod običnog leda i koji će u finalu romana dovesti do sasvim primerenog kraja sveta.

Ljudska glupost kao pokretačka sila istorije parodira se i u poslednjem Vonegatovom SF romanu, Klanica pet, u kome se ponovo javlja rasa Tralfamadorijanaca. Oni će izvesti iz matičnog okrilja Zemljanina Bilija Pilgrima, čoveka krajnje šarolikih životnih iskustava, i povesti ga na svoj svet kao svojevrstan zoološki eksponat, nagoneći ga tako da iz jedne potpuno nove perspektive preispituje svoj pređašnji zemaljski život, čije su krajnje oscilacione tačke bile užasi bombardovanja koje je doživeo kao vojnik u Drezdenu i potonji nevidljivi, ali još pogubniji užasi jednoličnog života američke srednje klase. Po motivima ovog romana snimljen je uspeli istonaslovni film (1971).

Vonegatove SF priče, napisane uglavnom u istom maniru kao i romani i izvorno objavljene poglavito u početku njegove spisateljske karijere, sakupljene su u dve zbirke - Kanarinac u mačjoj kući i Dobro došli u majmunsku kuću.