Lušes Šepard (Lucius Shepard, 1947) spada među pisce koji su zabljesnuli publiku i kritiku izvanrednim delima naučne fantastike, ali su se okušavali i na drugim literarnim terenima.
Pošto se u vreme objavljivanja njegovih prvih priča (1983) uzdizao i kiberpank talas, Šeparda su svrstavali u ovaj pokret; vremenom je postajalo jasno da je u pitanju samo privremeno podudaranje. Milje prvih Šepardovih dela je Južna Amerika i rat koji SAD, u bliskoj budućnosti, vode protiv narkokartela i nekooperativnih državnih vlasti. Visoko tehnologizovani napadači bore se sa gerilcima, neukrotivom džunglom i kulturološkim obrascima koje ne razumeju; sukob ima fatalne posledice po napadnute ali i agresori trpe gubitke i bivaju menjani na, za njih neshvatljiv, način. Najpoznatije rane priče i novele ove tematike su „Salvador“(Salvador, 1984) i „Odsustvo“ (R&R, 1986). Šepard uz naučnofantastične objavljuje i priče koje se dešavaju u Južnoj Americi a mogu se odrediti kao „mračna fantastika“ ili „magijski realizam“.
Njegov prvi roman Zelene oči (Green Eyes, 1984), prati naučnim eksperimentom proizvedenog zombija koji se otrgao kreatorima i, bežeći, ubija i izvodi čudesa. Zbirka priča Lovac na jaguare (The Jaguar Hunter, 1987) predstavlja tadašnje piščeve preokupacije: centralni segment jesu priče o budućoj Južnoj Americi, dok se ostale „šire“ na prostore mističnog Nepala ili se dešavaju na telu ogromnog, usnulog zmaja Griula. Roman Život za vreme rata (Life During Wartime, 1987) prati romansu u beskrajnom ratu u džunglama Gvatemale između vojnika i tajanstvene devojke koja, možda, radi za neprijatelja. Lepa kći lovca na krljušt (The Scalehunter's Beautiful Daughter, 1988) prati događanja na zmaju Griulu; ciklusu pripadaju i romani Očevi kamenja (The Father of Stones, 1989) i Liarina kuća (Liar's House, 2003). Tri kratke priče (Three Short Novels, 1988) napisane sa Robertom Frazierom (Robert Frazier) te Kraj Zemlje: 14 priča (The Ends of the Earth: Fourteen Stories, 1991) potvrđuju Šepardove kvalitete i dalje prostorno-tematsko napredovanje. Novela Kalimatan (Kalimantan, 1990) dešava se na ostrvu Borneo, među lokalnim trgovcima draguljima, nadrilekarima, vešticama i opasnim došljacima koji traže put u paralelne stvarnosti; Šepardova proza na tragu je Konradovih egzotičnih priča iz „srca tame“. Otvaranje novim iskustvima sledi u romanu Zlatna krv (The Golden, 1993) koji je avantura u svetu vampira i hororu Poslednje vreme (The Last Time, 1995). Zbirka Barnakl Bil, svemirac i druge priče (Barnacle Bill the Spacer: And Other Stories, 1997) meša geografske prostore, od Bliskog Istoka ili Vijetnama do bližeg i daljeg svemira.
Šepard jednako umešno piše klasičnu naučnu fantastiku, krimiće, mračnu realističnu i fantastičnu prozu. Roman Acteci (Aztechs, 2002) dešava se bliskoj budućnosti, kraj električne ograde između SAD i Meksika, te u meksičkim pustinjama u kojima se obračunavaju najamnici koje plaća kompanija predvođena veštačkom inteligencijom. Ovo briljantno i žanrovski prepoznatljivo delo je izuzetak u nizu knjiga koje ne poznaju bilo kakve granice: Beležnica američkog molitelja (A Handbook of American Prayer, 1999) je slika tamnih strana savremenosti, nasilja i religijskih manipulacija; Kolt pukovnika Raterforda (Colonel Rutherford's Colt, 2002) je težište vrtloga životnih sudbina, činjenica i priča, Valentin (Valentine, 2002) nemilosrdno analizira ljubavne odnose, Slom u Luizijani (Louisiana Breakdown, 2003) okarakterisan je kao epizoda „Zone sumraka“ koju bi napisao Tenesi Vilijams, Floter (Floater, 2003) prati policajca koji ima problema sa vidom, halucinacijama i istragom u koju se meša vudu kult, Viator (Viator, 2004) je brod čije postojanje i spasavanje pokrivaju misterije. U zbirci Dva voza idu (Two Trains Running, 2004) sudaraju se činjenice i fikcija o skitnicama, bandama, životu posle smrti ili živom vozu. Zbirka priča Trujilo (Trujillo, 2004) „putuje“ od detektiva u moskovskom noćnom baru, preko afričkih džungli u kojima se traga za spasom ljudske vrste do seoceta u Hondurasu u kome se susreću različite kulture.
Zbirka Beskraj i druge priče (Eternity and Other Stories, 2005) nastavlja u istom „smeru“, od ruševina Trgovinskog centra, ruskih gangstera u potrazi za vizantijskim blagom, iračkih planina do tajni južnoameričkih džungli.
Šepard je autor upečatljive sposobnosti da stvara uznemirujuće vizije budućnosti u kojima se sukobljavaju različiti etičko-moralni koncepti življenja a njegovo poigravanje žanrovima jedan je od puteva napredovanja prema literaturi koja ne priznaje nikakva formalno-žanrovska ograničenja.
Napisao Ilija Bakić, izdanje Tardis "101 lice fantastike", 2009
Odg: Lucius Shepard By: sivka Date: 08.09.2009. 00:03:54
LUCIJUS ŠEPARD: ZLATNA KRV
Naslov originala: THE GOLDEN, Lucius Shepard
Izdavač: Okean
Prevod: Oto Oltvanji
Beograd, 2004
Da li u kritičarskom tekstu, naročito ako je u pitanju kritika romana, razlika između vrednosnih atributa dela istog žanra i obrađene teme i trenutno obrađivanog zavisi od samog romana, ili pristupa, ili predrasuda i trenutnog raspoloženja kritičara?
Da li je opravdano da knjige otvaramo sa predrasudama, da budući doživljaj unapred usmerimo i uklopimo u pretkategorije koje su nam urezale u svest ranije čitane knjige, ili ono što smo čitali o njima?
Možda je merilo vrednosti svake nove knjige upravo njeno dejstvo u pravcu razbijanja i preslojavanja tih naših pretkategorija?
Zlatna krv – Lucijus Šepard
Priča je o novorođenom vampiru u potrazi za sopstvenim identitetom. Rascepljen u procesu prilagođavanja sredini koja je okrenuta samo sebi, društvu koje je podeljeno u frakcije, a u stalnoj međusobnoj borbi različitih struja u želji da nametnu dominaciju. Iznuren unutrašnjom borbom za prevlast, neprihvatanjem imperativa za povlačenjem u konspiraciju koji donosi novo vreme, taj svet se urušava u sebe i sâm sebe izjeda. Degenerativne promene, kako u fizičkoj manifestaciji vampira, tako i u njihovom duhu i psihi, izvitoperene navike, perverzne sklonosti, postaju prepreka da se očuva društvo kao celina.
Na toj osnovi Lucijus Šepard gradi svoju ličnu mitologiju i uklapa je u tradicionalne forme.
Umetnuvši elemente intrige i napetosti, karakteristične za detektivske romane, uspeva da izbegne stereotipe ovog žanra izborom ne tako šarmantnog i nekonvencionalnog glavnog junaka, i smeštanjem priče u kontekst vampirskog visokog društva.
Uvod u avanturu je morbidno ubistvo mlade žene. Način na koji nas pisac vodi kroz razotkrivanje tog ubistva i intrige predstavlja preokret u odnosu na do sada objavljena dela u kojima su preovladavali romantičarski tonovi, koji i ovde postoje, ali su dobro uklopljeni sa modernim, oštrim ali ne prenaglašenim, kroz reč, slikarskim potezima. Kroz priču smeštenu u devetnaesti vek, autor nas živo i pripovedački vešto upoznaje sa protagonistima vampirskog društva. Svaka rečenica je čvrsta, nabijena energijom i simbolikom, i taj način pisanja nije se izgubio ni u prevodu.
U romanu Lucijusa Šeparda izgrađena je slika jednog sveta koji u vremenu kada ga pisac opisuje polako isčezava. Reči i slike nisu samo specijalno i isključivo uslovljene ustanovljenim stadardom i tradicijom koja potiče još od Stokera, jer se Lucijus Šepard potrudio da razbije već napukle okvire pisanja u tom žanrovskom pravcu.
U potrazi za odgovorima, ne samo zato što mu je to naloženo, i ne samo zato što je ulog u toj igri i njegova egzistencija, već zato što je progonjen ljudskim besmrtnim demonom radoznalosti, prkosa i kompleksa da se dokaže da je intelektualno ne samo jednak već i nadmoćan, Mišel Behajm ulazi u lavirint drevnog zamka koji je, kako prostorni, tako i višedimenzionalni, pun skrivenih smrtonosnih zamki, i istražuje nekoliko stotina godina staro zdanje. To je put na kojem se izgrađuje, konačno prihvativši svoju metamorfozu ne samo prividno, kao nešto željeno i očekivano, već potpuno sagledavši svet u kojem obitava kroz sećanja na neko drugo biće koje je bio, paraleno nadograđujući svoje novostečene sposobnosti. On je novorođeni, te su i njegove reakcije zbunjujuće kontradiktorne, neusaglašene sa bićem koje je nedavno postao. On je dete u tom svetu koje tek uči da hoda, da posmatra i da prihvata i odbacuje.
Posebnu težinu, nosivost značenja i osećanja obojenih privilegijom, daje opšte prihvaćen kontekst žudnje za besmrtnošću, koja se strasno lepi za svakog ko se nađe u igri, čak i za drvenog lutka-mačevaoca, dok blago nakrivljene glave posmatra protivnika, a čitaocu ledene iglice krenu niz kičmu.
Mišel Behajm počinje ponovo da opaža život i pokušava da shvati svoju prošlost i ponovno rođenje. On vidi lepotu stvarnog života tek kad se suoči sa mogućom smrti za koju je mislio da je prevazišao. Lucijus Šepard jednu od najsnažnijih scena, kad se Mišel Behajm bori sa sopstvenim dahom u neverici dok ponovo gleda zeleni struk trave, boji slikarskom veštinom da, zabljesnuti, doživljavamo kolorit predela zajedno sa njim. Dok vodi priču, pisac ne uleće u zamku praznog hoda, jer dodaje scene jednu za drugom i ne vezuje ih, već lepi, pa je svaka nova u odnosu na prošlu ne samo logičan, očekivan ili neočekivan nastavak, već delom preklopljena slika.
Nasuprot svetlim bojama otvorenog prostora Lucijus Šepard suprostavlja mračne tonove hodnika, povlačeći paralelu između dva sveta, dva moguća načina bitisanja. Sve što je unutar zidina zastrašujuće je izvitopereno, perverzno, zlo ili, u najmanju ruku, morbidno do nakaznosti. Strah i napetost su naprosto opipljivi i toliko zgusnuti da se prolazak kroz svaki prostor doživljava kao korak kroz materiju sačinjenu od zla i užasa, nemog ali sveprisutnog bola i patnje što kulminira u opisu posete Patrijarhu dok se Mišel provlači između nagomilanih isprepletanih tela.
Dok čitam više se ne osećam sigurnom u svojoj jarko osvetljenoj sobi, iza zatvorenih prozora i zaključanih vrata, jer je taj svet ušao i kovitla se oko mene.
Ovako izređani primeri osnovnog tona i atmosfere nipošto ne bi trebalo da nametnu mišljenje da je Lucijus Šepard podlegao uticaju crnog, morbidnog manira, niti da je zagledan u bezdan smrti.
Ponekad, ipak, možda nehotično, možda i namerno, pojavljuju se poznati ritmovi i opšta mesta kojima Šepard dodaje ritam kao začin i uvodi u priču misteriju koja dodatno pojačava iščekivanje. Svet dobija nove dimenzije koje su samo nagoveštaji nedokučivih saznanja koja, pak, pojačavaju žudnju da se istraže, što se manifestuje krajnjim klimaksom strastvenog ubilačkog nagona za samoodržanjem. Razdiranja između ljudskog osećaja krivice i paničnog straha, nasuprot slasti pobede, stvaraju konfuziju u svesti Mišela Behajma, a kroz njegove naizmenično lucidne i haotične reakcije ustanovljava se raznoteža neophodna da se iz iskušenja izađe ako ne već kao pobednik, bar kao preživeli…
Naglašena, upadljiva briga za jezik, probrane reči, izbrušenost rečenica, bitna je osobina, jer ima mnogo traženih i pronađenih reči koje barokno odzvanjaju i daju posebnu aromu i tako naglašavaju atmosferu. Mračnoj viziji sveta, života i ljudske – čitaj vampirske – sudbine, Lucijus je suprostavio pozitivne vrednosti ljubavi, moralnog imperativa, nade i očekivanja.
Ako već nije uspeo da na kraju knjige uspostavi harmoniju, izbalansirao je ravnotežu između dva sveta, vampirskog i ljudskog. Za čitaoca to je znamenje, znak, trag jednog izolovanog prostora i jednog minulog vremena, i to je možda krajnja tačka do koje je pisac došao u traganju za vremenom koje se gubi, koje je u nepovrat izgubljeno.
Jedna posebna sociološka studija mogla bi da dokaže kako su svi istaknuti elementi i motivi koji su zaštitni znakovi žanra, u stvari, pokazatelji dekadencije realnog sveta; a Šepard je svoju fascinaciju tako i obradio, postavljajući nam celu priču kao ogledalo koje reflektuje moguću budućnost, možda i sadašnjost, jer je ovaj roman odraz stvarnosti razdoblja u kojem je pisan, profiltriran kroz vizir piščeve individualnosti.
Knjiga se ostavlja u nedoumici da li je to samo početak nove priče ili je razložno ustanovljavanje kraja. Jedno ili drugo, ili i jedno i drugo, a svakako vredno pažljivog čitanja. Vrednost ove knjige je sigurno u tome da razbija svaku iluziju da je na temu vampirizma, intrige i ljubavi sve rečeno. E, nije. I to je Lucijus Šepard i dokazao, a za našu publiku prezentovao, zahvaljujući majstorskom prevodilačkom radu Ota Oltvanija.
Spomenka Stefanović Pululu
Odg: Lucius Shepard By: valiant68 Date: 08.09.2009. 09:58:09
Svaka cast Sivka, zasipas ko iz bokala, daj da predahnemo, ima jos knjiga. Ma ko dete u radnji igracaka, ne znam sta i gde pre da dohvatim
Odg: Lucius Shepard By: sivka Date: 08.09.2009. 10:59:41
Dobro, neću više.
Odg: Lucius Shepard By: valiant68 Date: 08.09.2009. 12:13:53
E sto Spomenka dade divnu recenziju.
Odg: Lucius Shepard By: sivka Date: 08.09.2009. 13:22:29
E sto Spomenka dade divnu recenziju.
Blagodarim gosn Valiante, blagodarim!
Odg: Lucius Shepard By: elite Date: 08.09.2009. 15:55:29
Joooj! Meni se ta knjiga strasno dopala! Stalno imam utisak da ce biti i nastavka
